Ubeđujemo svojom prisutnošću.

– Volt Vitman

Prepoznamo je kad je osetimo i kad je vidimo, ali prisutnost je teško definisati. S druge strane, većina nas prilično dobro ume da opiše njen nedostatak. Evo moje priče – jedne od mnogih.

Nadajući se (kao i svi dobri doktoranti) da ću postati profesorka, u jesen 2004. godine stupila sam na tržište akademskih poslova. Ako doktorantkinja iz socijalne psihologije ima sreće, njen mentor „predstaviće“ je na nekoj manjoj godišnjoj konferenciji kojoj prisustvuju najbolji socijalni psiholozi na svetu. To je zajednički debitantski prijem za konkurentne  studente pete godine doktorskih studija i predstavlja njihov uspon do statusa „ljudi koje možda treba shvatiti ozbiljno“.

prisutnost
Odlomak iz knjige Prisutnost, Ejmi Kadi, Laguna, 2016

U toj fazi se kod studenta javlja i veoma jak osećaj „da je varalica“. Studentkinja, obučena onako kako ona zamišlja akademsku eleganciju, ima priliku da se druži sa starijim nastavnim kadrom, većinom s najboljih istraživačkih univerziteta koji bi sledeće godine  mogli da zapošljavaju nove ljude.

Stariji profesori, obučeni u šta god već da nose svakog dana, imaju priliku da otkriju nove talente – ali uglavnom su došli da se ispričaju s kolegama i poznanicima. Na neki način, studenti se četiri ili pet godina obučavaju za ovaj trenutak. Dođu pripremljeni. Spremni da jezgrovito, za otprilike devedeset sekundi, izlože svoj istraživački program i ciljeve – dovoljno kratko da zadrže pažnju publike, a da slučajno ne pokažu nepoštovanje tako što će im oduzeti previše vremena. Naoružani su onim što se obično – van akademskih krugova – zove „predlog iz lifta“.

Moja zabrinutost zbog ove konferencije prevazilazila je svaku razumnu meru. Sastanak je počeo u jednom neupadljivom hotelu za konferencije u jednom neupadljivom gradiću. Uputivši se na sprat na večeru povodom otvaranja, kročila sam iz lobija u lift sa troje ljudi – sva trojica afirmisane ličnosti iz moje oblasti, ljudi koje sam godinama obožavala, moji idoli. Osećala sam se kao ritam gitarista iz osrednjeg indi rok benda s koledža koji u ruci nosi CD snimljen u podrumu kuće bubnjareve mame i ulazi u lift u kome su Džimi Pejdž, Karlos Santana i Erik Klepton. Jedino je meni zapravo trebala džinovska pločica s imenom. Bez ikakvog uvoda, jedna od rok zvezda s prestižnog istraživačkog univerziteta gde bih s oduševljenjem prihvatila posao, opušteno je rekla: „Dobro. U liftu smo. Da čujemo tvoj predlog“

Lice mi je buknulo, a usta se osušila. Više nego svesna da je, ne jedan, već troje čuvenih naučnika zatvoreno sa mnom u tom skučenom prostoru, počela sam da izlažem svoj predlog – tačnije, reči su počele da mi naviru na usta. Na kraju prve rečenice, znala sam da sam loše počela. Čula sam sebe kako izgovaram: „Dakle…o, čekajte, pre nego što objasnim taj deo… “ Jedva sam pratila šta pričam.

I što sam bivala svesnija neminovnosti neuspeha koji mi se  spremao, sve više sam razmišljala o neizdrživoj uznemirenosti koju sam osećala. Sigurna da uništavam svoje šanse ne u jednoj već u, čak, tri škole – kao i u školama u kojima rade njihovi najbliži saradnici – popustila sam pred napadom panike. U objašnjenjima sam ulazila u detalje. Pokušavala sam da počnem iz početka.

Nije bilo apsolutno nikakve šanse da završim započeto dok stignemo do dvadesetog sprata, gde se održavala večera.  Gledala sam čas u jednog, čas u drugog, čas u trećeg od svojih idola, tražeći nekakav tračak razumevanja, trunku podrške, odobravanja, empatije. Nešto. Bilo šta. Molim vas.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.