Kao i mnogim nastavnicima koji tek počinju da rade, bilo mi je suđeno da ne uspem.

Srednja škola Hotorn u Los Anđelesu izgledala je poput zatvora, s ogradom od gvožđa, visokom tri metra, džinovskog opsega, i sa železničkim šinama koje su prolazile kroz sredinu kampusa. Celo mesto je bilo i fizički i emocionalno nebezbedno, i obeleženo svakodnevnim nasiljem i redovnim haosom.

Za oko pet godina, koliko sam tamo radila, izgubila sam sve iluzije i to u tolikoj meri da sam se pitala ima li, uopšte, nade. Bilo mi je dodeljeno po četrdeset učenika u svakom razredu, u zgradi koja je bila prljava i stara. Celog dana sam radila bez pauze zbog stalnog manjka osoblja. Prvog dana dobila sam pakovanje od pet stotina listova papira za fotokopiranje, kutiju hemijskih olovaka i rokovnik sa informacijama za koje nisu bila data nikakva uputstva ni objašnjenja. I to je bilo sve.

SPREMNI ZA ŽIVOT: Škola, istinska priprema za svet odraslih (Zato što dobre namere nisu dovoljne), Dajen Tavener, Psihopolis

I našim učenicima je bilo suđeno da ne uspeju. Živeli su u okviru zajednice s niskim primanjima, u kojoj su retko mogli videti zdrave, srećne i finansijski stabilne ljude koji izgledaju kao oni i imaju isto poreklo. Nada da će u budućnosti završiti koledž i imati karijeru postojala je za samo mali broj od četiri hiljade onih koji su, na osnovu zone stanovanja, upućeni u ovu školu, i zbog toga nije bilo nikakvo čudo što se mnogi od njih nisu usuđivali da prelaze opasni put do kampusa, a samo delić njih je uspevao da položi maturu.

Ipak, mnogo učenika i njihovih roditelja i dalje se trudilo svakog dana. Nisu imali nikakvu drugu priliku i morali su da urade najviše što mogu s onim što im je bilo dato. Bilo im je potrebno da nađu posao i dobiju mogućnost da zarađuju novac ako su želeli da steknu bilo kakvu šansu u životu, a nisu znali ni za koji drugi način sem ovog.

Odlučila sam da tu radim jer su ta deca bila mnogo više nalik meni, nego što se to činilo na prvi pogled. Srednja škola Saut Taho, koju sam pohađala kao tinejdžerka, u velikoj meri se razlikovala od velike, urbane škole Hotorn. Imala je samo hiljadu učenika i bila je udobno smeštena u malom planinskom gradu.

Tri krila, koja su sačinjavala školu, bila su odvojena drvećem stvarajući pejzaž kao na slici, ali je bilo hladno i sneg je padao u većem delu godine. Teški vremenski uslovi i potpuna zavisnost grada od turizma doveli su do stvaranja zajednice sa, uglavnom, niskim primanjima. Ljudi nisu sebe smatrali siromašnim sem kad bi se poredili sa bogatim turistima, koji su dolazili na skijanje.

Međutim, sama škola nije bila ništa ni bezbednija ni prijatnija, niti se više bavila svojim učenicima od Hotorna. Tuče su bile uobičajena stvar, a nasilništvo je bilo deo života. Većinu dana nisam ni odlazila u školski toalet jer je bio prepun učenika koji su tu pušili i bio je opasno mesto. Ormarići su bili jedino što smo osećali kao nešto svoje, ali čak su i oni silom otvarani i uništavani.

Kad sam bila u jedanaestom razredu, jedan policajac u civilu iz odeljenja za narkotike razotkrio je trgovinu drogom u školi. Postojalo je samo po jedno odeljenje za napredne učenike za svaki uzrast, tako da je samo ograničen broj dece mogao tu da uđe.

Često sam pomišljala na svoju srednju školu dok sam radila u Hotornu. Kao učenica, videla sam probleme, ali nisam o njima razmišljala. Bila sam previše zauzeta pokušajem da položim maturu, odem iz grada i započnem bolji život. Došla sam u Hotorn jer sam mogla da razumem te učenike.

Odlučila sam da radim u „teškom” kraju grada jer sam verovala kako mogu da pomognem deci, koja su bila poput mene, da pronađu način da odu odatle. Činila sam sve što sam mogla za svoje učenike, svoju učionicu, svoje kolege. Radnim danima ustajala sam u zoru. Celog dana bih predavala, nadgledala vanškolske aktivnosti i provodila večeri planirajući i ocenjujući zadatke.

Vikendom sam odlazila na kurseve i radionice, a kasnije sam počela da ih držim za druge. Neprestano sam pokušavala da pronađem neki bolji način da budem od koristi svojim učenicima.

Petkom posle podne, nastavnici su se okupljali u lokalnom meksičkom restoranu nakon duge i teške radne nedelje. Ponekad bi nam se pridružili nastavnici iz drugih lokalnih srednjih škola i počela sam da primećujem jedan obrazac, koji se pojavljivao u našim razgovorima.

Zvučali smo kao da radimo u ratom zahvaćenom području. Naš dijalog bio je začinjen rečima kao što su „linije fronta”, „bitka”, „borba prsa u prsa”. Nisam mogla da negiram da je to istina, pa sam čak hvatala sebe kako opisujem rukovodstvo škole kao „neprijatelje”. Kasnije bih shvatila šta sam rekla i osetila bih stid.

Činilo mi se da je sve pogrešno. Srednja škola je trebalo da bude mesto na kojem spremamo decu da budu odrasle osobe. Kako to možemo da činimo u ratnoj zoni? Kako nastavnici, kojima je toliko jako stalo do dece, mogu postati toliko neosetljivi na užasna iskustva koja doživljavaju svakog dana?

Možda je najviše uznemiravalo to što se činilo da očekivanja koja su ljudi imali od naših učenika svake nedelje postaju sve manja. Razgovor je pošao od toga kako da se deca pripreme za koledž, preko nade da će diplomirati i naći posao, a stigao do želje da samo nauče da čitaju i napišu jednostavni rad od tri pasusa, da bismo na kraju došli do toga kako se molimo bogu da prežive.

Tokom svoje pete godine podučavanja, udala sam se i prvi put počela da razmišljam o mogućnosti da imam svoju porodicu i decu. Skot je želeo da se preselimo kako bi bio bliže svom domu i porodici u Severnoj Kaliforniji. Dok smo sanjarili i planirali, izgovorila sam prvi put naglas ono o čemu sam već izvesno vreme razmišljala: „Možda ću, kad se preselimo, probati da radim nešto drugo umesto da se bavim podučavanjem.”

Skot me je iznenađeno pogledao. „Šta hoćeš da kažeš? Pa ti voliš da učiš decu. Zašto bi prestala da to radiš?”

Oklevala sam. Često sam od njega skrivala sve pojedinosti svog radnog dana. Brinuo se za moju bezbednost i neprestano me gledao kako dolazim kući očajna kad bi neko od mojih učenika, kojima sam se toliko posvetila, otišao u zatvor, ili kad bi neka učenica zatrudnela. „Jednostavno ne znam koliko ću još moći da to radim”, rekla sam.

Pažljivo je birao reči znajući koliko sam osetljiva kad ljudi kritikuju moje učenike i rekao: „Zašto ne potražiš neku malo drugačiju školu kad se preselimo? Školu koja je malo… funkcionalnija. Zašto ne probaš to pre nego što potpuno napustiš podučavanje?”

Klimnula sam glavom, ali duboko u sebi nisam bila sigurna da to mogu da uradim.

Do maja, Skot je već pronašao posao i preselio se u naš novi dom. Završavala sam školsku godinu u Hotornu i trebalo je da mu se pridružim za mesec dana. Još nisam bila odlučila da li ću nastaviti da podučavam. A onda se sve promenilo.

Posle jednog posebno demorališućeg dana, ušla sam u naš stan u trenutku kad je telefon zazvonio. To je bila moja majka, koja mi je rekla da ima vesti o mom ocu. Istog trenutka sam znala da nešto nije u redu. Ona se konačno razvela od njega pre mnogo godina, a onda se ponovo udala i preselila u Novi Meksiko.

Nisam razgovarala s ocem godinama. Dok je govorila, klonula sam i sela na pod. Glas joj je drhtao kad mi je saopštila da je Lori mrtva. Lori je bila moja maćeha, koja je bila pet godina starija od mene i koja je napustila srednju školu. Moj otac ju je tokom svađe ubio.

Nekoliko trenutaka, koji su usledili posle ovoga, spadaju među najsramotnije u mom životu. Prve misli i osećanja, koja su me preplavila dok sam pokušavala da procesuiram ovu vest, bile su toliko grube i ni nalik osobi kakva sam želela da budem. Bila sam u šoku, ali nisam bila iznenađena.

Gledala sam i previše puta nekontrolisane izlive besa svog oca. Osetila sam olakšanje. Pomislila sam da će možda sada ljudi poverovati kako mi je bilo dok sam rasla. Odmah sam se zgrozila što sam uopšte i mogla da pomislim nešto tako. Brzo sam spustila slušalicu.

Lorin život nije trebalo da se tako okonča. Odrasla je u porodici iz više srednje klase u Konektikatu. Imala je divan dom, roditelje koji su je voleli i veoma uspešnog starijeg brata i sestru. Međutim, iz nekog razloga, škola joj nije odgovarala.

U ono malo vremena koliko sam provela s njom, nije mnogo toga podelila sa mnom, ali je rekla da nikada nije osećala da joj je mesto u školi; uvek se osećala glupo, bilo joj je dosadno i činilo joj se da ništa od onoga što uči nije zaista važno.

Napustila je srednju školu uprkos protivljenju svojih roditelja i preselila se u Kaliforniju da bi tamo pronašla život koji bi za nju imao više smisla. Nažalost, završilo se tako što je pronašla mog oca pre nego što je pronašla sebe.

Dok sam potpuno umrtvljena hodala po stanu, pitala sam se šta bi bilo da je Lori išla u drugačiju školu, ili da je imala drugačije učitelje. Da li bi se stvari isto odvijale? Tada sam shvatila da nikada neću napustiti svoj posao.

Kad sam prihvatila da predajem engleski jezik u srednjoj školi Mauntin vju, u oblasti zaliva San Franciska, nadala sam se da će mnogi problemi, koji su postojali u Hotornu, nestati u kampusu škole sa hiljadu šesto učenika, koja se nalazila u ekonomski, etnički i rasno raznovrsnom predgrađu.

Ono što sam najviše želela bilo je da budem efikasna kao nastavnica i to ne samo za jedno ili dvoje dece, već za sve svoje učenike. Bila mi je potrebna škola u kojoj makar postoji šansa da se to desi.

Kampus škole nije bio ograđen i deca su dolazila i odlazila za vreme ručka, prolazila kroz okolne ulice pešice, na biciklu ili kolima. Mirno su išla iz učionice u učionicu, a tokom odmora odmarala su se na travi.

Bilo je mnogo tinejdžerske strepnje, ali uz to i veliki i impresivni paradni orkestar, i mnoštvo sportskih i ostalih aktivnosti. Bila je to „tipična” američka srednja škola kakva se prikazuje u filmovima, i na prvi pogled Mauntin vju je mogla da predstavlja osnovu za filmove kao što su Jutarnji klub (Breakfest Club), Srednjoškolski mjuzikl (High School Musical) i Lepotica u ružičastom (Pretty in Pink).

Što se tiče mog posla, mnoge stvari bile su pozitivne. Kao prvo, nisam morala da u pauzi između časova prekidam tuče između odeljenjâ, a toaleti su bili čisti i u funkciji. Držala sam časove za između dvadeset pet i trideset učenika i mogla sam u fotokopirnici da koristim papir u boji, što mi je delovalo kao ogromni luksuz.

Za razliku od Hotorna, ovo mesto je bilo fizički bezbedno i bez opipljivog osećaja stresa, koji se stvara kad neko pokušava da preživi dan neozleđen. Ipak, brzo sam počela da shvatam kako su, kad su u pitanju mogućnosti koje se pružaju učenicima, ove dve škole imale mnogo toga zajedničkog.

Čak i u školi Mauntin vju, gde su ocene na testovima bile znatno više, a njena akademska reputacija mnogo veća, odeljenja za posebno nadarenu decu i napredni programi – NP (engl. Advanced Placement – AP) bili su rezervisani za relativno mali broj učenika. U školskim brošurama tvrdilo se da devedeset i više odsto diplomaca Mauntin vjua (Mountain View) odlazi na koledž, ali, kad sam počela malo dublje da kopam, otkrila sam da su ovi statistički podaci bili zasnovani na onome što su učenici govorili o svojim planovima u jesen, tokom svoje poslednje godine školovanja.

Realnost je bila da je samo oko četrdeset odsto njih uspevalo da završi predmete koji su bili obavezni da bi se kvalifikovali za upis na četvorogodišnji koledž ili univerzitet. Većina naših učenika jednostavno nije bila pripremljena za koledž bez obzira na to što su svi oni upisali srednju školu želeći da tamo odu.

Smatrala sam da kao nastavnica nemam moć da promenim ove stvari, a bilo mi je jasno da one treba da se promene. Bilo je očigledno da su uticale na mogućnost mojih učenika da uspeju. Činilo mi se da ljudi koji rukovode školama imaju tu moć, i zbog toga sam zaključila da treba da postanem jedna od njih.

Upisala sam se na fakultet za obrazovanje Univerziteta Stanford, i istovremeno dobila pripravnički posao zamenice direktora škole Mauntin vju. Nisam želela da dođem do toga da ponovo poželim da sve napustim, a nisam želela ni da postanem previše zadovoljna samom sobom, već sam odlučila da postanem što je moguće bolja direktorica škole.

Sve što sam naučila, pokušala sam da primenim. Međutim, bilo je mnogo lakše čitati u knjigama o zamišljenim idealnim sistemima, školama i učionicama, nego ih kreirati u praksi, i to pogotovo jer su ljudi prestali da me posmatraju kao nastavnicu. Ušla sam jednog dana u prostoriju za nastavno osoblje i grupa nastavnika je zatražila od mene da tu više ne držim svoj sto.

Objasnili su mi da, bez obzira na to što i dalje radim pola radnog vremena kao nastavnica, sada, kad sam postala deo uprave škole, oni ne žele da prisluškujem njihove razgovore. Bila sam slomljena. Nastavnici, radi kojih sam prihvatila taj posao želeći da im služim, sad su me videli kao deo problema, i činilo se da ništa od onog, što sam pokušavala da učinim ne bi li oni bili uspešni, ne može da bude prihvaćeno, pa čak ni da im je previše važno.

Po završetku pripravničkog staža postala sam zamenica direktora škole, i pri kraju prve godine obavljanja tog posla načelnik našeg okruga sazvao je sastanak sa svim rukovodiocima škola. Bila sam najmlađa i najnoviji član ove grupe i činilo mi se da je prilično jasno kako ljudi očekuju da samo slušam i ništa ne govorim. Pitanje kojim smo se bavili bile su brige roditelja u vezi s promenama u okrugu.

Načelnik je otvorio diskusiju o načinima na koje možemo da se obratimo roditeljima. Na trenutak sam se zanela i izletelo mi je: „Mogli bismo da sazovemo sastanak u gradskoj većnici i iznesemo sve razloge za te promene. Sve što radimo je u interesu dece i imamo dobre razloge za to. Roditelji verovatno ne znaju sve to, tako da bi trebalo da im objasnimo.”

Zavladala je tišina i svi pogledi su bili uprti u mene. Bez oklevanja, načelnik me je pogledao i rekao: „To je najgluplja ideja koju sam ikad čuo.” Zatim je nastavio dalje. Zadovoljno kikotanje i znalački pogledi mojih starijih kolega potpuno jasno su mi preneli poruku da ja nemam pojma šta radim.

Bilo mi je neprijatno i bila sam ljuta. Uključivanje roditelja i zajednički rad s njima nije bila glupa ideja. Uostalom, zar ne želimo svi isto?

Posle nekoliko dana, načelnik me je pozvao na ručak da bi se izvinio. Dok smo sedeli u lokalnoj prodavnici sendviča objasnio mi je da je došlo vreme da se povuče. Osećao je frustraciju, izgubio je sve iluzije, a sada više nije bilo vremena u njegovoj karijeri da krene novim putem. Rekao je: „Da sam mlad i da sada počinjem, uradio bih to drugačije. Sistem je razbijen. On nije stvoren za to da pomogne svoj deci da razvijaju sposobnosti i znanja koji će im biti potrebni u budućnosti.”

Zagrizao je sendvič, zamišljeno žvakao zalogaj i onda rekao: „Kad bih mogao da sve ponovo uradim, počeo bih od nule.”

Veoma rano, jednog jutra te jeseni, krenula sam na posao kao i obično. Uglavnom bih se nakratko vozila krećući oko šest sati ujutro jer sam volela da stignem dok je kampus još miran i dok i dalje vlada mrak. Uspevala sam mnogo toga da uradim zbog toga što sam stizala toliko rano i osećala sam se spremno za predstojeći radni dan koji bi, kad bi jednom počeo, trajao non-stop.

Planirala sam da obavim neku kupovinu pre toga, ali sam se zaokupila vestima koje sam upravo slušala. Pre nego što sam i primetila, već sam bila na parkingu škole. Požurila sam u svoju kancelariju i izvukla mali radio-kasetofon koji sam još imala i uključila ga. Dok sam to radila, pozvala sam Skota, koji tek što je završio s tuširanjem. „Uključi televizor. Nešto loše se dešava”, rekla sam. Narednih sat vremena slušali smo šokirani i užasnuti dok su se „Kule bliznakinje” rušile. Bio je utorak, 11. septembar 2001. godine.

Te noći, Skot i ja smo ležali zagrljeni na kauču gledajući kako se iluzija naše bezbednosti i sigurnosti ruši. Kao i ostatak zemlje, pokušavali smo da procesuiramo užasnu tragediju koja se odigravala pred nama.

Takođe smo pokušavali da shvatimo šta to znači za našu porodicu jer sam ja na kraju ipak uspela da obavim ono što sam tog jutra nameravala da uradim – a to je bio odlazak u apoteku – i kućni test za trudnoću je upravo pokazao da sam u drugom stanju. Trebalo je da donesemo svoje prvo dete u jedan potpuno drugačiji svet.

Tog dana, koji je trebalo da predstavlja radosni događaj, držala sam u naručju naše štene i pitala se kako bi izgledalo da držim svoje dete i znam da ne mogu da ga zaštitim.

Amerika je krenula u rat, a nedelje moje trudnoće su polako odmicale. Uveče bih isključila vesti i odlazila na spavanje pitajući se kako će svet izgledati sutradan. Ljudi su me stalno pitali da li se moj „instinkt za svijanje gnezda” javio.

Istina je bila da nisam imala pojma o čemu pričaju, ali sam se nadala da će nastupiti neki magični trenutak kad ću, poput ptice koja ima mlade, iznenada znati šta treba da radim kao majka i jednostavno to i početi da činim. Bilo je jasno kako mi je potrebno da se spremim za dolazak deteta, ali nisam imala pojma odakle da počnem jer čak nisam mogla ni da zamislim šta budućnost donosi.

Biću trudna samo devet meseci, a vreme prolazi. Možda treba da se fokusiram na to da shvatim šta treba da radim prvih dana posle rođenja deteta? Ili možda treba da sve to preskočim i pokušam da zaključim kako će izgledati njegove kasnije godine, kad deca obično postanu „problematična”?

Kome god da sam se obraćala za savet dobijala sam međusobno suprotstavljena mišljenja. Bilo mi je jasno da svaka odluka koju sada donosim, počevši od hrane koju jedem, utiče na moje dete, ali nije mi bilo potpuno jasno koje su to „ispravne” odluke. Jedno veče smo Skot i ja otišli na večeru s nekoliko prijatelja koji su takođe očekivali dete, i složenost situacije i konfuzija postali su očigledni kad je počela rasprava oko toga da li je jelo s ribom, koje je bilo na meniju, bezbedno jesti.

Ćutala sam shvatajući da ne znam ni pola od onoga što moje trudne prijateljice znaju. Pitala sam se kako sam postala loša majka čak i pre nego što sam uopšte to postala.

Zarekla sam se da ću postati bolja. Na poslu sam bila u većoj gužvi nego ikad, a vikendom smo Skot i ja bili zaokupljeni beskonačnim poslovima u vezi s kućom. Pretpostavljam da je to bilo naše „svijanje gnezda“. Zaključila sam kako ću pokušati da naučim bar nešto što će biti važno za život mog deteta. Naravno, izabrala sam obrazovanje.

Zaista smo se finansijski napregli da bismo kupili kuću u kraju grada s „dobrim školama”. Ipak, kad sam počela da se raspitujem i dublje kopam, saznala sam da ću, ako želim da upišem dete u vrtić pored kojeg sam svakog jutra prolazila kolima, morati da tu kampujem tokom noći i nadam se da ću obezbediti željeno mesto.

Majke iz komšiluka su mi rekle da, ako želim da dete dobije dobre nastavnike u osnovnoj školi, moram početi da volontiram u školskom odboru za prikupljanje finansijskih sredstava kako bih mogla da utičem na direktora škole. Postojali su i trikovi u vezi s tim kako da dete uđe u odgovarajuće grupe za igru i ide na časove muzike. Sve se to govorilo šapatom i krišom, kao da se radi o nekom tajnom društvu, jer je postojao ograničen broj mesta i svi su želeli da ih se dočepaju.

Briznula samo u plač tokom večere sa Skotom. Najpre je pomislio da se radi o mojim hormonima, što je zaista i bilo bar delimično tačno, ali shvatio je da je u pitanju nešto više kad sam skinula teret sa sebe i prenela mu sve priče koje sam čula i savete koje sam dobila.

„To mi se sve čini potpuno ludim”, rekla sam. „Svi roditelji žele da njihova deca uspeju. Ja želim da svi moji učenici uspeju. Kako je za bilo koga dobro ako deca ne uspeju? Zašto moraju da postoje pobednici i gubitnici?”

Četrdeset kilometara dalje, u Portola Veliju, jedan otac po imenu Kris Buđa (Chris Buja) isto je ovako razmišljao.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.