”Slike nade i beznađa”, retrospektivna izložba Zorana Velimanovića

Nekad mislim da slikam potpuno instiktivno, kao životinja; slike dižem od kila mesa, branim ih životom, trošim svoju suštinu na njih, a zašto? Poješće ih pacovi, kao Lubardine, ili će ih neko kupiti, a njegov sin će pišati po njima. Jedino što mogu da vidim je da se posvećenost u procesu stvaranja računa. To, dok radim, to je smisao, posle više nema smisla.

Bezvremene teme kao svakodnevica, suštinska posvećenost čoveku, slike i skulpture kao materijalizovane misli, duboko promišljanje o sopstvenosti i ogoljenosti – obeležilo je više od 25 godina plodnog opusa beogradskog umetnika Zorana Velimanovića. Retrospektivna izložba “Slike nade i beznađa”, koja je pred posetiocima Kuće Legata, nam pokazuje nesvakidašnji razvojni put stvaraoca koji se samostalno usavršavao, a čiji je rad prepoznat kao osoben u evropskim likovnim krugovima – bilo da su u pitanju intimistički formati, čudovišno velike kompozicije ili objekti organskog porekla. Dela ovog umetnika, koji prati svoju likovnu sudbinu na oštroj granici između harmonije i haosa, po prvi put, u ovakvom obimu su predstavljena beogradskoj publici.

Početne slike iz 90 – ih godina prošlog veka su, tehnički i tematski, bile specifična reminisencija na gotiku i renesansu, odnosno one su najbolji pokazatelji umetnikovih odgovora na prolaznost, i ljudski uspon i pad. Tadašnji svet Zorana Velimanovića bio je sintetizovan od dominantnih ispoštenih belih figura, koje su spoj nežnog i surovog.

Raznolike kompozicije, koje su nastale nešto kasnije, slikane su slojevito a lazurno, crteža koji se useca u tkivo slike. U njima postoji nešto uznemirujuće, što tera posmatrača na razmišljanje. Jer, svi učesnici nose svoju ulogu, breme, a istovremeno su sudije ali i osuđenici… iako umetnik nikada ne insisistira na personalnosti. Glavna obeležja raznorodnih motiva koji se prepliću i multiplikuju u Velimanovićevom stvaralaštvu su iskonski antipodi – lepota i brutalnost, strast i smrt, pad i fantazmagoričnost. To se podjednako ogleda u zastrašujućim ribolikim skulpturama, metalnim pticama, bistama sačinjenim od kostiju i metala, ali i na slikama velikih formata… sa specifičnim bestijarijumima nalik na dela renesansnih majstora. Najčešći motiv tih slika su futurističke srebrne ribe cilindričnog oblika, one su ( iako uvrežen simbol života i plodnosti) bez emocija, bez glasa, a karakteriše ih sposobnost modulisanja…Osim njih, tu su i hibridni insekti, najčešće pčele i muve, mnogolike životinje, kao i ljudi bez lica i sa naglašenim, ili atrofiranim udovima.

Volim kad im je neprijatno… Kad stanu ispred slike i vide sta je na njoj. Tacno vidim kako ustuknu korak, neko se i okrene tada, da ne pregazi nekoga iza sebe u tom bezanju. Vidim kako im se roje misli, kako brzo obradjuju informacije, traze sta ih je tu uplasilo, kad se izmaknu na bezbednu udaljenost. Misle da su dosli da ubiju vreme i zabave se, a ne bude tako… Ne vole sto vide svoje najdublje tajne, pitaju se: kako on to moze da zna? Onda znam da je prava, ta slika, kad vidim da se poistovecuju, iako im svest govori da beze.

Iz starijeg ciklusa ovog autora, izdvaja se značajna slika „Purgatorijum“ (2008). To je poliptih koji daje odgovor na pitanje – kakav smisao ima patnja. Jer, kada se kaže purgatorijum znamo da se misli na čistilište, u izvornom smislu te reči. Zoran Velimanović je svojim likovnim viđenjem pomerio granice posmatranja i doživljavanja tog pojma. Njegov „Purgatorijum“ je impozantna kompozicija – reljef slika u tonovima umbre, duga devet metara koja nam otkriva delo koloristički iznijansirano u harmoničnim tonskim i hromatskim vrednostima usklađene game. U tekobnom čistilištu Zorana Velimanovića, izjednačeno je realno i iracionalno, a nikome nije prijatno – jer se stapaju, guraju i bore tela, izviru i padaju – ribe, kosti i bezlični ljudi. Smrt se prepliće sa životnim.

Paralelno sa slikama, ovaj autor u to vreme vredno stvara i u domenu skulpture. Kao odraz intuitivnog istraživanja materijala i forme, ta moderna vajarska dela su sačinjena od organskih materija, a tematski dominiraju metalne ptice i ljudi, ali i pipci i ribe. Figurativne skulpture odlikuje snažna nota surovog, nekada i brutalnog…jer su sazdane od materija organskog porekla, vešto uklopljenih sa metalnim i drvenim elementima. One postoje i žive u prirodnom svetu i možda zato izazivaju pojačan osećaj straha i nelagode.

Koji je moj najveći uspeh? To što sam, uopšte, živ. Kakve sam sve budalaštine prolazio, u koja sam sve blatišta morao da upadnem i u njima se dobro valjam, dobro je da sam uopšte živ i za to sam Bogu zahvalan. Slikao sam decenijama, potpuno isključen od sveta oko sebe, a nisam poludeo. Mogu sam sebe da poslušam, da sedim sa sobom, da pijemo kafu, uživamo u ‘svom’ društvu. Slikam sve bolje, beskrajno uživam u slikanju i samo se molim da me ostave na miru sa svojim sranjcima o parama, vlasti i razmnožavanju.

Motiv anđela se takođe prožima kroz čitav opus ovog umetnika, oni su i glasnici i sudije, a prikazani su u različitim vanpojavnim oblicima. Na nekim slikama su glavni protagonisti, a negde, tek detalj koji nas podseća na duhovno i nedostižno.

U „Malim pričama“ (2014) – (ciklusu slika malog formata), najbolje se reflektuje umetnikova sklonost ka simbolizmu. U naizgled, jednostavnim kompozicijama, akcentovane crvene, plave i zelene boje, krije se čitav svet renesansnih simbola…leptira kao znamenja duše i prolaznosti, spirala koje predstavljaju neprekidno kretanje i vilin konjica kao nosilaca nesvesnog i snova. Tu su, kao na nekoj renesansnoj tržnici… i ljudi – anđeli, ljudi sa pipcima i antenama, ribe sa nogama i čitav bestijarijum bića koji podsećaju na pse. Svi oni su neposrednoj, ali pasivnoj komunikaciji, nalik otuđenosti u kojoj živimo.

Koloritski  i tematski prizori transponovanih uticaja Jeronima Boša u savremen likovni jezik, snažno su manifestovani na diptih slici, kontrastnog kolorita, nastaloj u toku jedne godine „ 2016.“. Na njoj su predstavljena nebrojena čuda – nesvakidašnji, naizgled nespojiv skup – mašinerija, ljudi i hibrida sa ribljim glavama i pčelinjim telima, zmijolikom formama, prugastim insektima i centralnim figurama kojima vire noge iz cevi, koji bi možda da uđu, a možda se i bore da izađu napolje. U lepoti mnoštva detalja, tu je i petao kao simbol budnosti, a u masi likova na ovoj slici izdvaja se figura čoveka – anđela sa ordenom, koji je u prvom planu, pognute glave, a na neki način, i nemi narator cele priče.

Najnovije slike ovog autora okrenute su svakodnevici, snovima i mitologiji – vedrijeg kolorita i pročišćenih formi, uz čestu upotrebu recikliranih materijala.

“Hermes Kriophoros”(2018) daje novo viđenje gospodara duša i jednoga od 12 olimpijskih bogova – Hermesa. Snažne figure, kako i dolikuje, posrednik između ljudi i bogova, na leđima nosi ovna i izranja iz tamne pozadine. Upotreba recikliranih predmeta došla je na ovoj slici do punog izražaja, rešavanjem  materijalizacije sile koja izlazi iz Hermesovog abdomena.

“Slika nade i beznađa”(2018), po kojoj je ova izložba dobila i ime, u prvom planu ima figure koje pate, vezane za stub, koji predstavlja i specifično raspeće. One su pod maskama i sa metalnim aplikacijama na glavi, egzekutor je gusan, osu slike čini izdužena riblja kost, a centralni lik pokušava nogama da se odupre tami koja ga okružuje. Iznad cele grupacije je samo jedan roze balon, na cvetnom nebu, sa pčelom kao simbolom nade, koji celoj neoapokaliptičnoj slici, opozitino mračnom, daju novi smisao znamenjima bezbrižnosti.

Iz poslednjeg ciklusa, izdvaja se i poliptih “Apostoli”(2019), gde svaka od četiri figure modernih apostola nosi svoje vesnike u vidu zeca, ribe, galeba i modifikovane venecijanske maske.U poređenju sa prethodnim ciklusima Zorana Velimanovića, ova slika je veliki iskorak, jer je autor fokusiran na suštinu mimikrije prikazanih likova a suvišnih detalja nema. Istovremeno, svaka figura je nosilac sopstvene priče, ali su i u međusobnoj interakciji.

Jedan deo postavke u “Kući Legata”, posvećen je i intimističkim formama – malim objektima, nastalih, od naizgled nespojivih materijala, sa sličnom tematikom koja se prožima kroz čitavo njegovo stvaralaštvo.

Likovni temperament Zorana Velimanovića podjednako može da se prati u crtežu, skulpturi i asamblažu, ali je njegova žudnja za životom najsuštastvenija u slikarstvu. On naglavačke uranja i u bol i u radost, koji predstavljaju za njega univerzalnu vrednost. Umetnik pripada maloj grupi stvaralaca koji menjaju svoj izraz ali ne i manir, jer je kontinuirano posvećen fantastici sa delikatnim osećajem za detalj…gde se prepoznatljivo transponuje u mnogoliko.

Zoran Velimanović (1964) je više od dvadeset pet godina rada živeo i radio u Parizu, Nici i Diseldorfu. Sada živi u Beogradu. U januaru ove godine izlagao je u Portugaliji, u Galeria Municipal Tony Vitorino, Vieira de Leiria, a tokom karijere, od njegove prve izložbe u Beogradu, 1997. godine, u Italiji, Nemačkoj, Francuskoj, Crnoj Gori, Španiji i Mađarskoj, kao i u mnogim gradovima širom Srbije.

Velimanovićeva izložba u Kući legata traje do 6. oktobra.