Istraživanje otkriva šokantne podatke: Dve trećine učenica doživelo seksualno uznemiravanje u školi ili na praksi
Škola bi trebalo da bude mesto znanja, razvoja, sigurnosti i poverenja. Mesto na kojem mladi uče ne samo matematiku, jezike i zanate, već i kako da postanu samostalni, odgovorni i zaštićeni ljudi. Međutim, najnovije istraživanje o seksualnom uznemiravanju u srednjim stručnim školama u Srbiji otkriva mnogo složeniju i uznemirujuću stvarnost.
Iza školskih klupa, hodnika, radionica, kancelarija i prostora u kojima se odvija stručna praksa krije se problem o kojem se i dalje govori mnogo manje nego što bi trebalo. Problem koji pogađa devojke i mladiće, koji često ostaje neprijavljen i neprepoznat, a čije posledice mogu ostaviti duboke tragove na samopouzdanje, osećaj bezbednosti i poverenje mladih u odrasle.
Podaci do kojih su došli Autonomni ženski centar i partnerske organizacije pokazuju da seksualno uznemiravanje nije izolovan incident niti retka pojava. Naprotiv, ono predstavlja iskustvo sa kojim se suočava zabrinjavajuće veliki broj učenica i učenika. Još više zabrinjava činjenica da mnogi mladi o tome ćute, dok veliki deo odraslih koji rade sa njima veruje da nema dovoljno znanja da adekvatno reaguje kada se takve situacije dogode.
Ovo istraživanje ne otkriva samo brojke. Ono otkriva način na koji naše društvo i dalje razume moć, odgovornost, granice i nasilje.
Seksualno uznemiravanje nije izuzetak – ono je iskustvo velikog broja mladih
Čak dve trećine anketiranih učenica i polovina anketiranih učenika srednjih stručnih škola izjavili su da su doživeli neki oblik seksualnog uznemiravanja tokom školovanja, stručne prakse ili učenja kroz rad.
Reč je o podatku koji prevazilazi okvire pojedinačnih incidenata i ukazuje na sistemski problem. Posebno zabrinjava činjenica da među prijavljenim iskustvima nema nijednog oblika seksualnog uznemiravanja – verbalnog, neverbalnog, fizičkog ili digitalnog – koji nije pogodio makar jednu mladu osobu.
Drugim rečima, mladi su prijavljivali sve oblike ponašanja koji se u stručnoj literaturi i međunarodnim dokumentima definišu kao seksualno uznemiravanje: od nepristojnih komentara i seksualnih aluzija, preko neželjenih pogleda, dobacivanja i poruka, do fizičkih kontakata i zloupotrebe digitalnih platformi.
Još jedan važan nalaz jeste da počinioci nisu isključivo vršnjaci. Među osobama koje su vršile seksualno uznemiravanje nalaze se i odrasli – nastavnici, instruktori, mentori, poslodavci i druge osobe koje imaju autoritet ili određeni oblik moći nad mladima.
Upravo ta neravnoteža moći predstavlja jedan od ključnih elemenata koji seksualno uznemiravanje čini posebno opasnim i traumatičnim.
Zašto mladi ćute?
Možda najpotresniji deo istraživanja odnosi se na pitanje poverenja.
Iako veliki broj mladih navodi da je doživeo seksualno uznemiravanje, svega 5,2 odsto njih obratilo se nastavnicima, dok je samo 4,7 procenata pomoć potražilo od stručnih službi škole.
To znači da ogromna većina učenica i učenika svoja iskustva ne deli sa institucijama koje bi trebalo da budu prvi oslonac u zaštiti dece.
Više od 70 procenata mladih navodi da najviše poverenja imaju u svoje drugarice i drugove. Vršnjaci postaju prvi izvor podrške, utehe i razumevanja.
Ipak, podatak koji posebno zabrinjava jeste da gotovo petina mladih nije razgovarala ni sa kim o onome što je doživela.
Psiholozi godinama upozoravaju da ćutanje nije znak da problem ne postoji. Naprotiv, ono često predstavlja posledicu stida, straha od osude, nepoverenja u institucije ili uverenja da prijavljivanje neće promeniti ništa.
Kod adolescenata se dodatno javlja strah od odbacivanja vršnjaka, etiketiranja i sekundarne viktimizacije – situacije u kojoj žrtva, umesto podrške, postaje predmet sumnje, osude ili ispitivanja.
Kada odrasli ne vide ono što mladi proživljavaju
Poseban paradoks istraživanja jeste činjenica da relativno mali procenat nastavnika i školskog osoblja ima neposredna ili posredna saznanja o slučajevima seksualnog uznemiravanja.
To ne znači da se ono ne događa. Naprotiv.
To pokazuje da mladi uglavnom ne prijavljuju ono što im se dešava, ali i da mnogi oblici seksualnog uznemiravanja prolaze ispod radara obrazovnog sistema.
Polovina nastavnika i zaposlenih u školama priznaje da poseduje samo delimična znanja ili da nema dovoljno kompetencija da adekvatno reaguje u situacijama seksualnog uznemiravanja, naročito kada su počinioci odrasle osobe.
Takav nalaz otvara važno pitanje: kako očekivati da se mladi obrate odraslima ukoliko ni sami odrasli nisu sigurni kako da postupe?
Mitovi koji prebacuju krivicu na žrtve i dalje su duboko ukorenjeni
Možda najvažniji deo istraživanja odnosi se na stavove koje mladi i odrasli imaju prema seksualnom uznemiravanju.
Iako većina učenika smatra da ume da prepozna seksualno uznemiravanje, odgovori pokazuju da su brojni stereotipi i dalje duboko ukorenjeni.
Svaki drugi srednjoškolac i svaka treća srednjoškolka smatraju da učenica ili učenik svojim oblačenjem ili ponašanjem mogu seksualno da „isprovociraju“ nastavnika, instruktora ili poslodavca.
Takođe, svaka druga mlada osoba smatra da je devojka odgovorna ukoliko dobrovoljno pošalje intimnu fotografiju ili snimak nekome ko kasnije taj sadržaj prosledi drugima ili objavi javno.
Stručnjaci za rodnu ravnopravnost upozoravaju da upravo ovakvi stavovi predstavljaju osnovu kulture okrivljavanja žrtve. U njima se odgovornost pomera sa osobe koja čini nasilje na osobu koja ga trpi.
Drugim rečima, fokus se prebacuje sa pitanja „Zašto je neko zloupotrebio svoju moć?“ na pitanje „Zašto se žrtva tako obukla, ponašala ili verovala?“
To nije samo pogrešno. To je jedan od razloga zbog kojih mnoge žrtve nikada ne prijave nasilje.
Alarmantni stavovi postoje i među odraslima
Istraživanje pokazuje da problem nije ograničen samo na mlade.
Trećina nastavnog osoblja veruje da učenici ili učenice svojim izgledom mogu seksualno da izazovu odraslu osobu.
Četvrtina ispitanika smatra da muškarci ponekad imaju seksualne nagone koje ne mogu da kontrolišu.
Takvi stavovi direktno su suprotni savremenim naučnim saznanjima o seksualnom nasilju i odgovornosti. Nijedna osoba nije odgovorna za tuđe ponašanje, niti postoji način oblačenja, ponašanja ili komunikacije koji opravdava uznemiravanje.
Odgovornost za nasilje uvek pripada onome ko ga čini.
Dualno obrazovanje donosi nove rizike
Nalaze istraživanja posebno je važno posmatrati u kontekstu srednjih stručnih škola koje pohađa oko 166.000 mladih ljudi u Srbiji.
Za razliku od učenika gimnazija, oni značajan deo vremena provode van školskih ustanova, na stručnoj praksi i učenju kroz rad.
U okviru sistema dualnog obrazovanja pojedini učenici čak do 60 procenata svog školskog vremena provode kod poslodavaca, u realnom radnom okruženju.
To znači da se svakodnevno nalaze u kontaktu sa velikim brojem odraslih osoba koje nisu deo školskog sistema i koje često nisu dovoljno upoznate sa procedurama zaštite dece i mladih.
Upravo zato stručnjaci smatraju da bezbednost učenika ne sme biti samo odgovornost škole, već i kompanija, poslodavaca, mentora i svih koji učestvuju u procesu obrazovanja.
Mladi znaju šta im je potrebno
Jedan od najvrednijih nalaza istraživanja jeste činjenica da učenice i učenici veoma jasno govore šta očekuju od odraslih.
Žele više razgovora. Više radionica. Više edukacije. Više poverenja.
Žele odrasle koji će ih saslušati bez osude, koji će reagovati kada prijave problem i koji će jasno pokazati da seksualno uznemiravanje nije nešto što se relativizuje, ignoriše ili opravdava.
Traže nultu toleranciju prema nasilju.
Traže jasne procedure.
Traže sankcije za počinioce.
I, možda najvažnije od svega, traže da im se veruje.
Ohrabrujuće je što dve trećine nastavnog osoblja smatra da ima odgovornost da aktivno učestvuje u rešavanju ovog problema i da planira konkretne aktivnosti u svojim školama.
To pokazuje da prostor za promene postoji.
Pitanje više nije da li problem postoji. Brojke su na to već odgovorile.
Pitanje je koliko smo kao društvo spremni da ga konačno vidimo, priznamo i rešavamo pre nego što još jedna generacija mladih nauči da je ćutanje sigurnije od traženja pomoći.
