SEKSUALNA STIGMA: KADA TUĐI STID POSTANE VAŠ PROBLEM – I ZAŠTO NAS SRAMOTA ČESTO SPREČAVA DA SE IZLEČIMO

Najopasnija stvar u vezi sa seksualnim problemom ponekad nije sam problem. Već sramota zbog toga što ga imamo.

„Šta nije u redu sa mnom?“

Ponekad upravo ovo pitanje napravi veći problem od same seksualne teškoće. Seksualni stid ne ostaje u spavaćoj sobi – on polako ulazi u telo, odnose, samopouzdanje i način na koji doživljavamo sebe.

Ako se stidite svoje želje, tela, problema sa uzbuđenjem ili bilo čega što se događa u vašoj seksualnosti, možda nije najvažnije da se pitate da li ste „normalni“.

Možda je pravo pitanje: ko vas je naučio da se toga stidite?

Jer ponekad sa nama nije ništa „pogrešno“. Samo smo predugo slušali tuđi glas u sopstvenoj glavi.

„Biti stigmatizovan zbog seksa znači biti obeležen značenjem koje mu je pripisano u ljudskom životu usamljenosti i nesavršenosti, u kojem je neki bol neizbrisiv“, napisala je Andrea Dvorkin. Njena rečenica otvara jednu od najneprijatnijih, ali i najvažnijih tema psihologije seksualnosti: šta se događa kada društveni sud o našoj seksualnosti počnemo da doživljavamo kao istinu o sebi?

Stigma je oznaka sramote, društveno obeležavanje osobe kao „pogrešne“, „nepristojne“, „problematične“ ili manje vredne. Sama reč potiče iz latinskog, a njena množina stigmata upućuje na rane Hristovog raspeća. U tom poreklu reči postoji i uznemirujuća simbolika: kao da društvo nekoga obeleži, a onda od njega očekuje da taj znak nosi kao trajnu presudu.

U seksualnosti, takve presude umeju da budu posebno razorne.

Problem nije samo problem – postoji i „problem o problemu“

Kada govorimo o psihobiološkim pitanjima, a naročito o seksualnim teškoćama, gotovo uvek postoje dva nivoa problema. Prvi je sama teškoća. Drugi je ono što osoba počinje da misli o činjenici da tu teškoću ima.

To je takozvani „problem o problemu“.

Osoba može imati teškoću sa uzbuđenjem, ubrzanom ejakulacijom, ljubomorom, telesnom slikom, seksualnom kompulzivnošću ili nekim drugim aspektom seksualnosti. Ali onda se pojavljuje drugi sloj: „Šta nije u redu sa mnom?“, „Da li sam normalna?“, „Da li će me partner odbaciti?“, „Da li će neko saznati?“

I tu nastaje tragična ironija: sama sramota zbog problema može sprečiti njegovo rešavanje.

U psihologiji znamo da se problem koji se skriva teže razume, a problem koji se ne izgovara gotovo je nemoguće zajedno rešavati. Osoba počinje da izbegava razgovor sa partnerom, odlaže traženje pomoći, izmišlja objašnjenja i sve više se povlači u sopstvenu glavu. Seksualna teškoća tako prestaje da bude samo fizička, emocionalna ili partnerska tema. Ona postaje tajna.

A tajne imaju tendenciju da rastu u mraku.

Kada čovek počne da veruje da je njegov problem njegova ličnost

Jedna od najdubljih posledica seksualne stigme jeste internalizacija. To znači da osoba više ne doživljava stigmatizujuću poruku kao nešto što joj je neko spolja nametnuo, već počinje da je usvaja kao sopstveno uverenje.

Nije više: „Imam teškoću sa uzbuđenjem.“

Postaje: „Ja sam neispravna.“

Nije više: „Imam problem sa ljubomorom.“

Postaje: „Ja sam luda i nepodnošljiva.“

Nije više: „Ne osećam se dobro u svom telu.“

Postaje: „Niko ne može da me želi.“

Ovo je psihološki trenutak u kojem seksualni problem počinje da zahvata identitet. A kada se teškoća spoji sa identitetom, osoba više ne pokušava samo da reši problem. Ona pokušava da sakrije sebe.

Zato internalizovana stigma može dodatno pogoršati teškoće sa uzbuđenjem, seksualnim funkcionisanjem, odnosom prema telu ili partnerskom bliskošću. Seksualnost zahteva određeni stepen sigurnosti, prisutnosti i sposobnosti da osoba bude u kontaktu sa sopstvenim telom. Hronični stid radi upravo suprotno. On nas tera da se posmatramo spolja, kao da smo sopstveni najstroži sudija.

Umesto da osećamo, mi procenjujemo.

Umesto da budemo prisutni, mi se pitamo kako izgledamo.

Umesto da kažemo šta nam treba, mi pokušavamo da pogodimo šta bi druga osoba mogla da osudi.

Seksualna stigma ne uništava samo uživanje – ona sužava život

Kada govorimo o seksualnoj stigmi, često se fokusiramo na seksualno zadovoljstvo. Ali posledice su mnogo šire.

Stigma može da blokira sposobnost osobe da slobodno funkcioniše u svetu.

Zašto? Zato što seksualni stid retko ostaje strogo „u spavaćoj sobi“. Osoba koja je naučila da je njena želja opasna, sramotna ili previše može početi da se cenzuriše i u drugim oblastima života. Postaje opreznija, tiša, manje sklona riziku. Teže traži ono što želi. Teže postavlja granice.

Psihološki gledano, sramota je emocija koja snažno utiče na samoposmatranje. Ona ne govori: „Uradila si nešto što nije bilo dobro.“ Ona mnogo češće šapuće: „Ti nisi dobra.“

Upravo zato je sramota toliko destruktivna. Krivica se odnosi na ponašanje. Sramota se lepi za identitet.

Postoje lične rane, ali postoje i društvene rane

Svaka osoba može nositi svoje lične rane. Ali postoje i rane koje proizvodi društvo.

Seksualnost i seksualna aktivnost vekovima su bile među glavnim metama stigmatizacije. Kulture širom sveta, uključujući i našu, zastrašivale su, kažnjavale i progonile grupe ljudi koje su proglašavane neprihvatljivim.

Veliki pomaci napravljeni su u smanjenju društvene stigme povezane sa homoseksualnošću, razvodom, međurasnim partnerstvima i majčinstvom van braka. To jesu važne promene. Ali činjenica da je društvo danas tolerantnije ne znači da su posledice prethodnog nasilja nestale.

Društveno prihvatanje nije isto što i reparacija.

Ako je čitava generacija ljudi godinama slušala da su pogrešni, bolesni, nemoralni ili manje vredni, promena zakona i javnog diskursa ne briše automatski ono što se događalo u njihovoj psihi.

Čovek može racionalno znati da više nije osuđivan, a emocionalno i dalje živeti kao da svakog trenutka čeka kaznu.

Zašto ljubav ponekad mora da bude mnogo veća nego što mislimo

U psihološkom radu sa traumom često se govori o tome da rana ne nestaje samo zato što je prestala da se nanosi. Potrebno je iskustvo sigurnosti koje je dovoljno snažno da postepeno nadjača staro iskustvo povređivanja.

U jednom često korišćenom psihološkom objašnjenju navodi se da verbalno zlostavljano dete, kako bi počelo da se oporavlja od svake povrede, mora da čuje veliki broj pozitivnih i ohrabrujućih poruka. Ne zato što je ljubav neka vrsta matematičke formule, već zato što negativne poruke vremenom postaju unutrašnji glas.

Sličan princip možemo razumeti i kada govorimo o seksualnoj stigmi.

Ako je osoba godinama slušala da je njeno telo odvratno, njena želja sramotna, njena seksualnost „previše“ ili „premalo“, nije dovoljno jednom joj reći: „Ma, nije to ništa.“

Za lečenje posledica društvene i unutrašnje stigme potrebno je mnogo više ljubavi, empatije i sigurnosti nego što često mislimo da je dovoljno.

I to ne znači da partner treba da bude terapeut. Znači da osoba mora da dobije iskustvo odnosa u kojem može da kaže šta oseća, a da ne bude ponižena.

Najvažnije pitanje nije: „Da li sam normalna?“

Možda je upravo to pitanje koje bi trebalo izbaciti iz seksualnog rečnika.

„Da li sam normalna?“ često je samo drugi oblik pitanja: „Da li ću biti prihvaćena ako neko vidi celu mene?“

Zdraviji početak je drugačiji. Šta mi se događa? Odakle ovo dolazi? Šta osećam? Šta mi je potrebno?

Seksualnost nije test normalnosti. Nije takmičenje. Nije dokaz vrednosti. I nije prostor u kojem moramo da zaslužimo pravo na prihvatanje.

Ako imate seksualnu teškoću, to ne znači da ste manje vredni, manje poželjni ili „pokvareni“. Ako se stidite svoje želje, možda ne treba prvo da pokušate da je promenite. Možda treba da istražite ko vas je naučio da je se stidite.

Jer ponekad problem nije u tome što sa nama nešto nije u redu.

Ponekad je problem u tome što smo predugo živeli sa tuđim glasom u glavi.

A prvi korak ka slobodnijoj seksualnosti nije uvek više seksa.

Ponekad je to trenutak u kojem konačno prestanemo da se izvinjavamo zbog činjenice da smo ljudska bića – nesavršena, ranjiva, željna bliskosti i sposobna da osećaju.