Bliži nego Niš, kada je o kilometraži reč, a dalji od Njujorka, ako govorimo o tišini i odsustvu stanovništva na umivenim, širokim ulicama, Segedin je u mom pamćenju uvek bio grad „Pikove“ salame i dobre aleve paprike, ne pretarano zanimljiv kao destinacija, koja inicira maštu i podgreva putničke strasti.

Meka gastro-švercera u eri „paradajz i farmerke“ turizma u nestaloj državi, koja još uvek (ne)opravdano nedostaje mnogima među nama u čijoj krštenici se pominje. Segedin je, priznajem, ni kriv ni dužan, u mojoj imaginaciji bio mesto na kome eventualno i to samo u slučaju velike krize (telesne, ne duševne) treba otići na neki gulaš čiji ukus zauvek ostaje na nepcima kao kriterijum zarad kojeg nijedan drugi gulaš neće više moći da izazove sve te salve zadovoljstva u domenu blagoutrobije.
Arhitekta Ede Magjar, Ungar-Majerova palata, 1911.
Arhitekta Ede Magjar, Ungar-Majerova palata, 1911.

Da se razumemo, pojeden je i taj gulaš dana Gospodnjeg 10.12.2016, kad me je moja drugarica Dragana ubacila u bus pun naroda u jednom od onih aražmana koje u suštini prezirem jer podrazumevaju obesmišljavanje turizma na svim nivoima ~ od programa do realizacije. Popijeno je na ime tog gulaša, crvenog kao sovjetska partijska zastava i snažnog kao mladi drvoseča, nekoliko litara vode zbog čega ne žalim, naprotiv.

Magjarov secesijski iris kao ornament na šahtu ispred palate Reik koju je ovaj daroviti arhitekta projektovao 1907.
Magjarov secesijski iris kao ornament na šahtu ispred palate Reik koju je ovaj daroviti arhitekta projektovao 1907.

I ono što je najvažnije, legao je i taj gulaš i mus od višanja u istorijskom „Virag“ kafeu iz 1922, izvanredno na prethodni užitak u segedinskoj Secesiji, jednom malom, ali moćnom đerdanu zgrada nastajalih od one velike poplave krajem 19. veka, koja je nizvodno Tisom odnela srednjovekovno-barokni grad, pa sve do početka Velikog rata, koji je u samo jednom strelovitom trenu razdvojio Suboticu i Segedin, dojučerašnje komšije, u dva grada u dve države.

Remek delo 29-godišnjeg Ede Magjara ~ Reik palata iz 1907.
Remek delo 29-godišnjeg Ede Magjara ~ Reik palata iz 1907.

Tako smo nas dve zapravo napravile aranžman u aranžmanu, zaobišle izložbu o Pompeji u Segedinu uz dužno uvažavanje napora Mora Ferenc muzeja da komercijalno posluje, a uz važnu napomenu da Pompeja postaje razumljiva samo u Pompeji, jer zato i postoji onoliki sačuvan arheološki lokalitet sa pratećim sadržajima, pa namesto posete Pompeji u Segedinu, zapravo otišle da u Segedinu vidimo Segedin.

Nemačka palata Mihalja Erdeljija (projektant) za koju je 1900-1902, dekoraciju fasade i stepeništa uradio otac mađarske secesije Odon Lehner.
Nemačka palata Mihalja Erdeljija (projektant) za koju je 1900-1902, dekoraciju fasade i stepeništa uradio otac mađarske secesije Odon Lehner.

Segedin, u paru sa Suboticom, čini fantastičnu sintezu mađarske Secesije u njenom najreprezentativnijem obliku koji se ne može videti ni na jednom drugom mestu. Kada je Artis Centar, u oktobru ove godine, organizovao posetu Subotici i Paliću, u sklopu našeg programa „Baština bez granica“, bila sam na velikom iskušenju da u tu priču uključim i Segedin.

Sagrađena za samo 13 meseci po projektu Ferenca Rajhla Grof palata iz 1913.
Sagrađena za samo 13 meseci po projektu Ferenca Rajhla Grof palata iz 1913.

Odustala sam naposletku jer sam shvatila da bi to bilo prenaporno, produžilo program i uvećalo troškove putovanja. Naravno, sve ove brige nisu mučile kolege muzealce, stručnjake za Secesiju stalno nastanjene u Subotici i Segedinu, pa su projekti pogranične saradnje dali sjajne rezultate zahvaljujući kojima sam i ja dobila odličnu ideju šta u Segedinu treba videti.

A sad onaj toliko ogovarani gulaš.
A sad onaj toliko ogovarani gulaš.

I uživala u tome blagodareći pre svega sjajnom društvu osobe koja je odlično podnela poprilično hodanje, zastajkivanje, slikanje, pipkanje, očarano divljenje izvanrednim detaljima karakterističnim za Secesiju, i spartansku odlučnost da se ne jede i ne pije dok se u svaki budžak ne zaviri. Prelep, sunčan iza decembar neobično topao dan, kao i veseli praznični dekor, dali su poseban kvalitet ukupnom utisku o Segedinu.

Fantastično zdanje vodotornja, prvog objekta u Mađarskoj konstruisanog od armiranog betona, podignuto 1904. po projektu malo poznatog Zilarda Zijeljinskog. Još malo Secesije na mađarski način.
Fantastično zdanje vodotornja, prvog objekta u Mađarskoj konstruisanog od armiranog betona, podignuto 1904. po projektu malo poznatog Zilarda Zijeljinskog. Još malo Secesije na mađarski način.

Od nežnoružičaste fasade Unger-Majerove palate u ulici Karaš, u centru pešačko-trgovačke zone, pa do čarobno plavih vrata Moricove kuće, odnosno eterične dekoracije Grofove palate koju je projeketovao nama dorbo znani Ferenc Rajhl, i raskošnih ljiljana na opsceno lepom licu Reik palate, Ede Magjara, tog setno-tragičnog arhitekte čije je srce prepuklo zbog ljubavi, Segedin nas je osvajao tiho, nenametljivo kao neka nežna, na prvi pogled ne preterano zanimljiva devojka, koja je, nesvesna našeg prisustva, rasplela božanstvenu, dugu i sjajnu kosu, ogolila iznenađujuće lepa ramena, mlečna kao alabaster i prozračna kao rosa, ostavljajući da stojimo zbunjeni, uzbuđeni, nemoćni da zatvorimo usta i oči, kao i svaki rašomon koga njegova želja za gledanjem nadiđe snagom viđenog, koju nije očekivao.

Žena koja nije oklevala da me odvede ove subote u Segedin ~ Dragana Pejčinović i Tamara Ognjević, autorka putopisa i fotografija, pred Reik palatom.
Žena koja nije oklevala da me odvede ove subote u Segedin ~ Dragana Pejčinović i Tamara Ognjević pred Reik palatom.

I gledale smo zahvalne suncu na štedrom zraku, nebu što u saglasju s nedalekom Tisom oblikuje efekte ogledala na fasadama, drveću bez lišća koje ne zaklanja vidik, arhitektama (Magjaru, Lehneru, Partošu, Rajhlu, da pomenem samo neke) što su razumeli kvalitet svetla u ovoj nepomičnoj ravnici i komponovali boje i forme tako da dobiju maksimum pod ovim nebeskim „nagibom“. Kad zatvorim oči još vidim tirkizno plave detalje na Nemačkoj palati na Stefaniji i nežnu intervenciju Murano staklom na fasadi Grof palate, koja je samo daleki odjek onog zanosa s kojim je Rajhl projektovao koju godinu ranije svoju palatu u Subotici.

U nedostatku stolice za umorne noge je dobra i slama. Posebno kad odlučiš da pripališ cigaretu.
U nedostatku stolice za umorne noge je dobra i slama. Posebno kad odlučiš da pripališ cigaretu.

Rizikujući da zvučim pristrasno, rećiću i to da mom osećanju lepog neuporedivo više prija Subotička sinagoga od one u Segedinu, koju sam videla samo na parče, vireći ispod cirada i skela u času kada bi lagan i lenj vetrić bez zimske oštrine, otkrio delić fasade, kupole, luka, stuba.

Još jedna čarolija dragog Ferenca Rajhla ~ Moric palata sagradjena 1910-1912. Najlepša plava vrata u mom iskustvu definitivno.
Još jedna čarolija dragog Ferenca Rajhla ~ Moric palata sagradjena 1910-1912. Najlepša plava vrata u mom iskustvu definitivno.

Delovala je mnogo mrkije i robusnije, bez one veselosti karakteristične za Secesiju koja tako rado i ljupko izbacuje svoje vrcave dekorativne elemente kao koketa koja hitro na čas podigne suknju kako bi zategla čarapu ili skine nehajno ešarpu ne bi li zacaklila krivinom vrata i neobičnom, skupocenom minđušom. Secesija je zavodljiva iluzionistkinja koja uvlači čoveka u sve svoje prevoje i obline, mameći ga kao telo koje se kreće ispod satenskog čaršava, razbacujući svoje ukrase kao gladna ljubavnica koja bez razmišljanja skida nakit, šešir, rukavice … ostavljajući nas da se divim finoći izrade i raskoši detalja. Žolnaji keramika nestvarnih boja, murano staklo, bronza, zlatni listići, čitavi buketi od kovanog gvožđa, umetnički oblikovano bojeno drvo, čudesne forme prozora i vrata, poigravanje skupocenim kamenom ili keramičkim pločicama raskošnih boja.

Dečak koji pije vodu samo je jedna od desetine čarobnih bronzanih skulptura u Segedinu.
Dečak koji pije vodu samo je jedna od desetine čarobnih bronzanih skulptura u Segedinu.

Kada su se oči napile Secesije, bile smo zrele za taj gulaš i adventsko šarenilo trga pred čudovišnom neogotik katedralom građenom u prvoj polovini 20. veka. Razmatrajući i probajući sve od čvaraka napraveljnih od mesa divlje svinje, pa do šljiva punjenih kiselim kuposom, stigle smo do ovčijeg gulaša u čijoj pripremi se nije štedela velikoslavna segedinska paprika.

Sunčani decembarski dan na Tisi, kao na nekoj zaboravljenoj slici holandskih majstora 17. veka.
Sunčani decembarski dan na Tisi, kao na nekoj zaboravljenoj slici holandskih majstora 17. veka.

Pojeden je onako zidarski iz plastičnog tanjira plastičnom kašikom uz jedan od onih raskošnih hlebova koji govore sve svetske jezike (i uzdah kako se i kod nas nekada pravio taj veličajni hleb). A onda su dame-zidarke, nakarminisane paprikom iz gulaša, pulsirajućih stopala i sa očima punim jata selica nad mrkim krovovima Segedina, otšetale do „Virag“ kafea poslastičarnice u komšiluku onog balkona s kojeg je Lajoš Košut 1848. pozvao Mađare na otcepljenje od Austrije i pokrenuo jednu od najznačajnijh revolucija kada je reč o sudbini balkanskih i centralnoevropskih naroda pod skutom Autsro-Ugrarske imperije.

Gradska kuća koja se otela Secesiji, ali nije izmakla Žolnaji keramici na krovovima.
Gradska kuća koja se otela Secesiji, ali nije izmakla Žolnaji keramici na krovovima.

Ta se stvar po Košuta i Mađarsku u tom času nije dobro završila, baš kao što je i neispunjena ljubav nagnala Edu Magjara, daleko najtalentovanijeg arhitetku Segedina, da suicidom u 35-oj godini života zaustavi kreativnu inerciju koja je mogla, sigurna sam, iznedriti još fantastičnih zdanja kakva je Reik palata čiji zidovi naprosto mirišu na irise.

Moderna zgrada na tragu Secesije i jedan kralj koji je gradu dodelio samostalnost i tgrovinske povlastice. Dopala mi se ova ideja da se drevni vladari "uklope" u neke nove obrasce kao svojevrsni podsetnik na značajne događaje iz prošlosti.
Moderna zgrada na tragu Secesije i jedan kralj koji je gradu dodelio samostalnost i tgrovinske povlastice. Dopala mi se ova ideja da se drevni vladari “uklope” u neke nove obrasce kao svojevrsni podsetnik na značajne događaje iz prošlosti.

„Virag“, mini verzija istorijskih poslastičarnica kakav je recimo peštanski „Žerbo“, dočekao nas je praznično okićen, bliži estetici eklektičnog Bel Epoka nego Secesiji, s vitrinama punim tradicionalnih torti i kolača (Žerbo kocke, Esterhazi, Saher, Doboš) i bez prostora za poslastičarski eksperiment bilo koje vrste. Kolači pristojni, ali ne za padanje u nesvest.

Kolači imaju veze s Lajošem Košutom, jer je "Virag" u komšiluku balkona na kojem je Kođut držao svoj govor. Mi nismo održale nikakav govor danas (kakvo olakšanje), jer smo navalile na kolače, Tradicionalistkinja Dragana se bacila na Žerbo, a moja malenkost na mus od viđanja, čokolade i vanile.
Kolači imaju veze s Lajošem Košutom, jer je “Virag” u komšiluku balkona na kojem je Kođut držao svoj govor. Mi nismo održale nikakav govor danas (kakvo olakšanje), jer smo navalile na kolače, Tradicionalistkinja Dragana se bacila na Žerbo, a moja malenkost na mus od viđanja, čokolade i vanile.

Neuporedivo manje interesentni od onih kolačara-amatera na božićnim uličnim bazarima, koji ako ništa reflektuju zanimljivu naviku Mađara da sve šećerno, šareno i modelovano u slatke rolate i kolačiće iz samo njima znanog razloga nazivaju marcipanom. Dakako, još jedan povod da se ta navada malo bolje istraži u okviru projekta o poslasticama koji je započet prošle jeseni u krilu Artisovih gastroheritoloških ogleda.

Čudovišna katedrala posvećena Uspenju Bogorodice građevina je iz prve polovine 20. veka na temelju neogotik koncepta kojeg i Mađari smatraju svojim najuspešnijim stilom iz prošlosti. Unutra je tako hladno da u slučaju da grad ostane bez struje meso iz svih gradskih zamrzivača se tu ne bi pokvarilo sve do proleća. A možda i posle.
Čudovišna katedrala posvećena Uspenju Bogorodice građevina je iz prve polovine 20. veka na temelju neogotik koncepta kojeg i Mađari smatraju svojim najuspešnijim stilom iz prošlosti. Unutra je tako hladno da u slučaju da grad ostane bez struje meso iz svih gradskih zamrzivača se tu ne bi pokvarilo sve do proleća. A možda i posle.

Kada smo u večernji sat sele u autobus za povratak kući, u žamoru jednako umornih saputnika, skrivene iza spuštenih očnih kapaka šapućući kao da razmenjujemo državne tajne, najmanje smo govorile o Secesiji, Segedinu, osunčanoj Tisi, brojnim zanimljivim pa i duhovitim bronzanim skulpturama, jer su nam se misli neprekidno vraćale parohu Srpske Pravoslavne crkve Svetog Nikole u Segedinu, ocu Pavlu Kaplanu.

Kad krene advent krenu i dekoracije i razne čarolije ~ Trg katedrale.
Kad krene advent krenu i dekoracije i razne čarolije ~ Trg katedrale.

Raspričani prota koga je beogradska Bogoslovija, kao Srpče rođeno u Mađarskoj, silno namučila časovima srpskog jezika (ne želite da znate šta misli o Vuku Karadžić), podsetio je na neko drugo vreme u kojem je 1778. sagrađena njegova crkva u koju danas svraća svega 98 parohijana (svi upisani lično protinom rukom u crkvene knjige) i poneki namernici koji odluče da se baš tu venčaju kao što je onomad jedan Krićanin pred ovdašnjim raskošnim oltarom u stilu rokokoa, radom slikara Jovana Popovića, izgovorio sudbonosno „da“ jednoj transilvanijskoj Mađarici.

A uz čarolije i ogromne količine žestoke zimske hrane ~ kobasice, gulaši, pasulji, turšije ... prava ikebana što bi rek'o Balašević ~ sajam na Trgu katedrale.
A uz čarolije i ogromne količine žestoke zimske hrane ~ kobasice, gulaši, pasulji, turšije … prava ikebana što bi rek’o Balašević ~ sajam na Trgu katedrale.

Upozoravajući da se ne gazi po podu mimo staza, jer je sačinjen od poroznog peščara koji ostaje na nogama posetilaca, uneo je otac Pavle neverovatnu toplinu među zidove u vremenu zaleđenog hrama, i mi smo svi otvorili oči slušajući o Srbima u preku, osećajući tu trnovitu stazu na kojoj se jedan nevoljni zbeg penje neverovatnim putem od propasti do kulturne elite. Izvesno najupadljivija u grupi zbog moje crvene beretke bejah onaj nemi sagovornik na kojeg se govornik najviše oslanja očima opažajući u pogledu slušaoca odobravanje ili negodovanje.

A uz slaniše nalete i slatkiši. Od svilenih bombona i onoga što mađari zovu marcipanom, pa do šećer od krompira (ove gromade u korpi desno).
A uz slaniše nalete i slatkiši. Od svilenih bombona i onoga što mađari zovu marcipanom, pa do šećer od krompira (ove gromade u korpi desno).

Kad sam naposletku rekla da sam o umetnosti Novijeg doba u koju spada i segedinska crkva učila od pokojnog profesora Miroslava Timotijevića u moje ruke je spuštena dragocena ikonica sa predstavama Čudotvorca Mirlikijskog i Bogomatere sa ikonostasa Pravoslavne crkve u Segedinu. Bio je to jedan od onih trenutaka koje s puno razloga nazivam momentom u kome se otvori vremenska kapija.

Nema zadovoljstva bez malkice kiča, a kao što je dobro poznato ja praznike i kićenje volim. Pogotovu kad se cela "operacija" dešava u poslastičarnicama kakva je "Virag".
Nema zadovoljstva bez malkice kiča, a kao što je dobro poznato ja praznike i kićenje volim. Pogotovu kad se cela “operacija” dešava u poslastičarnicama kakva je “Virag”.

Ovog puta je iz njenog blistavog okvira mahnuo čovek koji me je naučio da razumem baroknu intervenciju u srpskoj umetnosti i da shvatim šta se to dogodilo Čarnojevićevom zbegu. Šta je sve morao da promeni i prihvati da bi preživeo i očuvao svoj identitet u najkompleksnijem smislu te reči.

Mađarski marcipan ili južnomađarski marcipan - fenomen koji zahteva da bude objašnjen, jer ova poslastica zapravo nije marcipan. Da je ukusna, ukusna je.
Mađarski marcipan ili južnomađarski marcipan – fenomen koji zahteva da bude objašnjen, jer ova poslastica zapravo nije marcipan. Da je ukusna, ukusna je.

Neverovatno je koliko toga sam pojmila juče u Segedinu. Kao da je to mesto tako blizu, a tako daleko čekalo da dođem na jedan neverovatno prosvetljujući čas višeslojnog karaktera. Na izmaku kineske godine majmuna, u procesu promena koje je najavila moja sestra-velika šamanka, u paru sa dva stila koja su verujem s razlogom prožela ovu godinu mog života, a koja su svojevremeno najavila kraj jedne umetničke epohe (mislim dakako na Secesiju i Impresionizam) i ja sam raskrčila jednu šumu dilema, strahova i nedoumica.

Lajoš Košut, jedini čovek koji je uznemirio mirni Segedin držeći govor koji je pokrenu revoluciju na balkonu dvadesetak metara udaljenom od njegove desne ruke.
Lajoš Košut, jedini čovek koji je uznemirio mirni Segedin držeći govor koji je pokrenu revoluciju na balkonu dvadesetak metara udaljenom od njegove desne ruke.

I evo me gde stojim okupana nekim divnim svetlom koje spontano priziva da ga nazovem parisko-segedinskim, pre kao metafizičkim nego kao geografskim okvirom, koji je bio neophodan da bliže priđem gotovo do maločas tako dalekoj sebi.

***

Autorka putopisa i fotografija: Tamara Ognjević, istoričarka umetnosti i književnica, Artis Center

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.