Bliži nego Niš, kada je o kilometraži reč, a dalji od Njujorka, ako govorimo o tišini i odsustvu stanovništva na umivenim, širokim ulicama, Segedin je u mom pamćenju uvek bio grad „Pikove“ salame i dobre aleve paprike, ne pretarano zanimljiv kao destinacija, koja inicira maštu i podgreva putničke strasti.
Meka gastro-švercera u eri „paradajz i farmerke“ turizma u nestaloj državi, koja još uvek (ne)opravdano nedostaje mnogima među nama u čijoj krštenici se pominje. Segedin je, priznajem, ni kriv ni dužan, u mojoj imaginaciji bio mesto na kome eventualno i to samo u slučaju velike krize (telesne, ne duševne) treba otići na neki gulaš čiji ukus zauvek ostaje na nepcima kao kriterijum zarad kojeg nijedan drugi gulaš neće više moći da izazove sve te salve zadovoljstva u domenu blagoutrobije.
Da se razumemo, pojeden je i taj gulaš dana Gospodnjeg 10.12.2016, kad me je moja drugarica Dragana ubacila u bus pun naroda u jednom od onih aražmana koje u suštini prezirem jer podrazumevaju obesmišljavanje turizma na svim nivoima ~ od programa do realizacije. Popijeno je na ime tog gulaša, crvenog kao sovjetska partijska zastava i snažnog kao mladi drvoseča, nekoliko litara vode zbog čega ne žalim, naprotiv.
I ono što je najvažnije, legao je i taj gulaš i mus od višanja u istorijskom „Virag“ kafeu iz 1922, izvanredno na prethodni užitak u segedinskoj Secesiji, jednom malom, ali moćnom đerdanu zgrada nastajalih od one velike poplave krajem 19. veka, koja je nizvodno Tisom odnela srednjovekovno-barokni grad, pa sve do početka Velikog rata, koji je u samo jednom strelovitom trenu razdvojio Suboticu i Segedin, dojučerašnje komšije, u dva grada u dve države.
Tako smo nas dve zapravo napravile aranžman u aranžmanu, zaobišle izložbu o Pompeji u Segedinu uz dužno uvažavanje napora Mora Ferenc muzeja da komercijalno posluje, a uz važnu napomenu da Pompeja postaje razumljiva samo u Pompeji, jer zato i postoji onoliki sačuvan arheološki lokalitet sa pratećim sadržajima, pa namesto posete Pompeji u Segedinu, zapravo otišle da u Segedinu vidimo Segedin.
Segedin, u paru sa Suboticom, čini fantastičnu sintezu mađarske Secesije u njenom najreprezentativnijem obliku koji se ne može videti ni na jednom drugom mestu. Kada je Artis Centar, u oktobru ove godine, organizovao posetu Subotici i Paliću, u sklopu našeg programa „Baština bez granica“, bila sam na velikom iskušenju da u tu priču uključim i Segedin.
Odustala sam naposletku jer sam shvatila da bi to bilo prenaporno, produžilo program i uvećalo troškove putovanja. Naravno, sve ove brige nisu mučile kolege muzealce, stručnjake za Secesiju stalno nastanjene u Subotici i Segedinu, pa su projekti pogranične saradnje dali sjajne rezultate zahvaljujući kojima sam i ja dobila odličnu ideju šta u Segedinu treba videti.
I uživala u tome blagodareći pre svega sjajnom društvu osobe koja je odlično podnela poprilično hodanje, zastajkivanje, slikanje, pipkanje, očarano divljenje izvanrednim detaljima karakterističnim za Secesiju, i spartansku odlučnost da se ne jede i ne pije dok se u svaki budžak ne zaviri. Prelep, sunčan iza decembar neobično topao dan, kao i veseli praznični dekor, dali su poseban kvalitet ukupnom utisku o Segedinu.
Od nežnoružičaste fasade Unger-Majerove palate u ulici Karaš, u centru pešačko-trgovačke zone, pa do čarobno plavih vrata Moricove kuće, odnosno eterične dekoracije Grofove palate koju je projeketovao nama dorbo znani Ferenc Rajhl, i raskošnih ljiljana na opsceno lepom licu Reik palate, Ede Magjara, tog setno-tragičnog arhitekte čije je srce prepuklo zbog ljubavi, Segedin nas je osvajao tiho, nenametljivo kao neka nežna, na prvi pogled ne preterano zanimljiva devojka, koja je, nesvesna našeg prisustva, rasplela božanstvenu, dugu i sjajnu kosu, ogolila iznenađujuće lepa ramena, mlečna kao alabaster i prozračna kao rosa, ostavljajući da stojimo zbunjeni, uzbuđeni, nemoćni da zatvorimo usta i oči, kao i svaki rašomon koga njegova želja za gledanjem nadiđe snagom viđenog, koju nije očekivao.
I gledale smo zahvalne suncu na štedrom zraku, nebu što u saglasju s nedalekom Tisom oblikuje efekte ogledala na fasadama, drveću bez lišća koje ne zaklanja vidik, arhitektama (Magjaru, Lehneru, Partošu, Rajhlu, da pomenem samo neke) što su razumeli kvalitet svetla u ovoj nepomičnoj ravnici i komponovali boje i forme tako da dobiju maksimum pod ovim nebeskim „nagibom“. Kad zatvorim oči još vidim tirkizno plave detalje na Nemačkoj palati na Stefaniji i nežnu intervenciju Murano staklom na fasadi Grof palate, koja je samo daleki odjek onog zanosa s kojim je Rajhl projektovao koju godinu ranije svoju palatu u Subotici.
Rizikujući da zvučim pristrasno, rećiću i to da mom osećanju lepog neuporedivo više prija Subotička sinagoga od one u Segedinu, koju sam videla samo na parče, vireći ispod cirada i skela u času kada bi lagan i lenj vetrić bez zimske oštrine, otkrio delić fasade, kupole, luka, stuba.
Delovala je mnogo mrkije i robusnije, bez one veselosti karakteristične za Secesiju koja tako rado i ljupko izbacuje svoje vrcave dekorativne elemente kao koketa koja hitro na čas podigne suknju kako bi zategla čarapu ili skine nehajno ešarpu ne bi li zacaklila krivinom vrata i neobičnom, skupocenom minđušom. Secesija je zavodljiva iluzionistkinja koja uvlači čoveka u sve svoje prevoje i obline, mameći ga kao telo koje se kreće ispod satenskog čaršava, razbacujući svoje ukrase kao gladna ljubavnica koja bez razmišljanja skida nakit, šešir, rukavice … ostavljajući nas da se divim finoći izrade i raskoši detalja. Žolnaji keramika nestvarnih boja, murano staklo, bronza, zlatni listići, čitavi buketi od kovanog gvožđa, umetnički oblikovano bojeno drvo, čudesne forme prozora i vrata, poigravanje skupocenim kamenom ili keramičkim pločicama raskošnih boja.
Kada su se oči napile Secesije, bile smo zrele za taj gulaš i adventsko šarenilo trga pred čudovišnom neogotik katedralom građenom u prvoj polovini 20. veka. Razmatrajući i probajući sve od čvaraka napraveljnih od mesa divlje svinje, pa do šljiva punjenih kiselim kuposom, stigle smo do ovčijeg gulaša u čijoj pripremi se nije štedela velikoslavna segedinska paprika.
Pojeden je onako zidarski iz plastičnog tanjira plastičnom kašikom uz jedan od onih raskošnih hlebova koji govore sve svetske jezike (i uzdah kako se i kod nas nekada pravio taj veličajni hleb). A onda su dame-zidarke, nakarminisane paprikom iz gulaša, pulsirajućih stopala i sa očima punim jata selica nad mrkim krovovima Segedina, otšetale do „Virag“ kafea poslastičarnice u komšiluku onog balkona s kojeg je Lajoš Košut 1848. pozvao Mađare na otcepljenje od Austrije i pokrenuo jednu od najznačajnijh revolucija kada je reč o sudbini balkanskih i centralnoevropskih naroda pod skutom Autsro-Ugrarske imperije.
Ta se stvar po Košuta i Mađarsku u tom času nije dobro završila, baš kao što je i neispunjena ljubav nagnala Edu Magjara, daleko najtalentovanijeg arhitetku Segedina, da suicidom u 35-oj godini života zaustavi kreativnu inerciju koja je mogla, sigurna sam, iznedriti još fantastičnih zdanja kakva je Reik palata čiji zidovi naprosto mirišu na irise.
„Virag“, mini verzija istorijskih poslastičarnica kakav je recimo peštanski „Žerbo“, dočekao nas je praznično okićen, bliži estetici eklektičnog Bel Epoka nego Secesiji, s vitrinama punim tradicionalnih torti i kolača (Žerbo kocke, Esterhazi, Saher, Doboš) i bez prostora za poslastičarski eksperiment bilo koje vrste. Kolači pristojni, ali ne za padanje u nesvest.
Neuporedivo manje interesentni od onih kolačara-amatera na božićnim uličnim bazarima, koji ako ništa reflektuju zanimljivu naviku Mađara da sve šećerno, šareno i modelovano u slatke rolate i kolačiće iz samo njima znanog razloga nazivaju marcipanom. Dakako, još jedan povod da se ta navada malo bolje istraži u okviru projekta o poslasticama koji je započet prošle jeseni u krilu Artisovih gastroheritoloških ogleda.
Kada smo u večernji sat sele u autobus za povratak kući, u žamoru jednako umornih saputnika, skrivene iza spuštenih očnih kapaka šapućući kao da razmenjujemo državne tajne, najmanje smo govorile o Secesiji, Segedinu, osunčanoj Tisi, brojnim zanimljivim pa i duhovitim bronzanim skulpturama, jer su nam se misli neprekidno vraćale parohu Srpske Pravoslavne crkve Svetog Nikole u Segedinu, ocu Pavlu Kaplanu.
Raspričani prota koga je beogradska Bogoslovija, kao Srpče rođeno u Mađarskoj, silno namučila časovima srpskog jezika (ne želite da znate šta misli o Vuku Karadžić), podsetio je na neko drugo vreme u kojem je 1778. sagrađena njegova crkva u koju danas svraća svega 98 parohijana (svi upisani lično protinom rukom u crkvene knjige) i poneki namernici koji odluče da se baš tu venčaju kao što je onomad jedan Krićanin pred ovdašnjim raskošnim oltarom u stilu rokokoa, radom slikara Jovana Popovića, izgovorio sudbonosno „da“ jednoj transilvanijskoj Mađarici.
Upozoravajući da se ne gazi po podu mimo staza, jer je sačinjen od poroznog peščara koji ostaje na nogama posetilaca, uneo je otac Pavle neverovatnu toplinu među zidove u vremenu zaleđenog hrama, i mi smo svi otvorili oči slušajući o Srbima u preku, osećajući tu trnovitu stazu na kojoj se jedan nevoljni zbeg penje neverovatnim putem od propasti do kulturne elite. Izvesno najupadljivija u grupi zbog moje crvene beretke bejah onaj nemi sagovornik na kojeg se govornik najviše oslanja očima opažajući u pogledu slušaoca odobravanje ili negodovanje.
Kad sam naposletku rekla da sam o umetnosti Novijeg doba u koju spada i segedinska crkva učila od pokojnog profesora Miroslava Timotijevića u moje ruke je spuštena dragocena ikonica sa predstavama Čudotvorca Mirlikijskog i Bogomatere sa ikonostasa Pravoslavne crkve u Segedinu. Bio je to jedan od onih trenutaka koje s puno razloga nazivam momentom u kome se otvori vremenska kapija.
Ovog puta je iz njenog blistavog okvira mahnuo čovek koji me je naučio da razumem baroknu intervenciju u srpskoj umetnosti i da shvatim šta se to dogodilo Čarnojevićevom zbegu. Šta je sve morao da promeni i prihvati da bi preživeo i očuvao svoj identitet u najkompleksnijem smislu te reči.
Neverovatno je koliko toga sam pojmila juče u Segedinu. Kao da je to mesto tako blizu, a tako daleko čekalo da dođem na jedan neverovatno prosvetljujući čas višeslojnog karaktera. Na izmaku kineske godine majmuna, u procesu promena koje je najavila moja sestra-velika šamanka, u paru sa dva stila koja su verujem s razlogom prožela ovu godinu mog života, a koja su svojevremeno najavila kraj jedne umetničke epohe (mislim dakako na Secesiju i Impresionizam) i ja sam raskrčila jednu šumu dilema, strahova i nedoumica.
I evo me gde stojim okupana nekim divnim svetlom koje spontano priziva da ga nazovem parisko-segedinskim, pre kao metafizičkim nego kao geografskim okvirom, koji je bio neophodan da bliže priđem gotovo do maločas tako dalekoj sebi.
***
Autorka putopisa i fotografija: Tamara Ognjević, istoričarka umetnosti i književnica, Artis Center
