Ovo je arhetipska priča u svemiru, melodrama, nešto što jeste vezano za budućnost, 150 godina od sad, ali zapravo su pitanja ista.

– Sebastijan Kavaca

Zdravo Sebastijane, dobrodošao na FEST. Možeš li nam reći kako je došlo do ove saradnje sa ekipom filma Ederlezi Rising i rediteljem Lazarom Bodrožom?

Lazar me je kontaktirao, poslao mi scenario da vidim dopada li mi se. Meni se to veoma svidelo, pristao sam, poslao self tejp, i prošao na kastingu.

A šta ti se zapravo dopalo?

Fabula. Ovo je priča o ljubavi između kosmonauta i androida na misiji za Alfa Kentauri. Cela radnja se događa u svemiru, u budućnosti, otprilike, 150 godina od sad, ali, zapravo, su sva pitanja kojima se priča bavi na neki način arhetipska, pa po tom pitanju nisu toliko vezana za određeno vreme ili prostor. Bodroža mi je istovremeno spomenuo da hoće da radi svojevrsni retro-futuristički SF. Pošto sam samo jednom snimio jedan kratki film u tom žanru (The Cloud Catcher Mihe Knifica), koji ima žešću distopijsku notu, odmah sam bio za.

Kako je bilo glumiti samo sa jednom glumicom? Lakše, teže?

Bilo je izuzetno lepo, ali jako naporno, čitav proces. Ja sam došao ovde kao padobranac, poslednja karika, 18 dana i bum, posle poslednjeg dubla morao sam u Berlin da završim snimanje Vinetua, a tamo sa glumio na lakoti, jeziku američkih indijanaca.

Wow, kako je to izgledalo?

Viča praha nihau vaštešten. I u Ederlezi rising nisam glumio na maternjem, što je uvek teško, brineš se kako ćeš nešto izgovoriti, takav je glumački rad. Dolaziš negde, nikog ne znaš i upadaš u seks scenu. Malo je to, kao ono u Love Actually, gde dvoje glume u pornićima, a ne znaju se. Tako to izgleda, dođeš, naučiš tekst i izbegavaš nameštaj.

Kad smo kod scena seksa, bilo je dosta polemike oko toga da li su one bile stvarne.

Haha, neka svako to sam za sebe zaključi.

U filmu je podvučeno to da je Milutin Jugosloven, pa samim tim i Edipovac, tako da kao saputnika u svemirskoj misiji dobija ženskog androida koji podseća na njegovu majku. Ko je on u stvari i šta želi? Dobija li idealnu ženu?

Ma nije idealna, ona je inhibirana tim softverom multikorporacije Ederlezi. On se u početku dvoumi oko toga, ona je veštačka inteligencija, on u to ne veruje i ako hoće da bude optimalan u svom poslu, želi da putuje sam, ne želi lutku. Ali on se u tog androida zaljubljuje, što je vrlo intrigantno, i želi da je oslobodi. Svako će to da shvati na svoj način, ali on zapravo želi da vidi šta će da se dogodi, kad počne da koristi pravu veštačku inteligenciju. To mu je drajv. I onda ga ona odbije.

A on zatim pada u depresiju, u suštini, izazvanu time što ona odbija seksualne odnose sa njim. Potom se oboje odlučuju na žrtvu.

Da, to su zapravo arhetipska pitanja. To je vrlo rimokatolički, mea culpa. Japanci, na primer, to ne bi tako uradili.

Zanimljive su i upotreba svetla i muzike, praktično, kao da su i to likovi, što je vrlo postdramski.

Pa film jeste ars septima, uključuje sve nivoe umetnosti. Ali to kod filma i jeste najteže, da te ništa ne bode u oko, da te ne izbacuje iz fabule, ni kostim, ni scenografija, ni režija, ni kamera, ni muzika, nego da sve zajedno daje atmosferu.

Kako je bilo raditi sa Stojom?

Zapravo, Lazar mi je rekao glavna glumica je porno diva. Ja sam rekao aha, onda mi je poslao link na Imdbu, pa sam se setio da sam tu ženu već video, na YouTube-u, na Histerical Literature. Ona je super čovek, jako pametna i fragilna. Jako je brzo shvatala indikacije, brzo je učila, nema strah ispred kamere, artikulisana je i sjajno se izborila sa redukcijom sredstava i mislim da je napravila genijalnu ulogu. Sve te scene seksa su bile vrlo poetične, i mislim da ne bih ni pristao na sve da je bilo drugačije, ne volim kada se film rešava seks scenama.

Reci nam nešto više o svom radu u pozorištu.

U poslednje vreme pozorište je, nažalost, postalo hiperprodukcija. Radili smo Otela, imali smo pet nedelja za to. To nije stand up, to je Šekspir, za to treba vremena. A sve je više instant, a to je uvek jako naporno. Tako da sam u poslednje dve godine radio Rat i mir i Viripajeva, Pijane. To je teološko-filozofski delirium tremens, zanimljiv za rad. Ali malo sam stavio pozorište sa strane, da bih mogao da snimim sve ostalo, inače, ne bih uspeo. Pozorište je live big, ne može “stop, može još jednom”, to je tu i sad. Film je više egzekutivan, jer ako ti nešto uspe, ostaje zauvek. To je kao da si snimio ploču, a pozorište je kao koncert. I postaje sve više postdramsko, pa se često gubi fabula. Pitanje je zašto se to onda radi, samo zarad nečeg novog ili…

Možeš li da uporediš rad u inostranstvu i u regionu?

Ja sam dosta kasno počeo da radim u inostranstvu, čekao sam da mi deca porastu, jer sam želeo da budem tu. Ti kada radiš bilo gde van kuće, jednostavno te nema mesecima. Ali mi glumci, za razliku od sportista, imamo tu prednost da s godinama sazrevamo i dobijamo i kompleksnije uloge.

Čini mi se da to više važi za muškarce nego za žene.

Važi i za žene. Ko će da igra Lejdi Magbet ili Gertrudu? Jeste svakako nepravedno prema ženama, slažem se, ali sada smo, recimo, radili Tenu Štivičić, Tri zime, to je hrvatska spisateljica, ili Anja Hiling, to su mlade autorke, dramski pisci, koji stvarno pišu dobre uloge za žene. Ali da, u većini, u dramskim umetnostima je pet prema jedan. Ali u ovom filmu, Ederlezi Rising, je dva prema jedan za žene!

I za kraj, savet mladim glumcima?

Mislim da mladi glumac mora što pre da stekne što više iskustva, kako god. Jer najgore je kad si pametan pijan za šankom, a kad moraš nešto da napraviš, onda je meko blato. Moraš da imaš kondiciju, i ispred kamere i na poziciji. A za one koji hoće da se bave glumom, da moraju da budu spremni na to da budu odbijeni, kao ja od Nimani, jer u tom poslu najviše puta te odbiju, na audicijama, znači moraš da se suočiš sa tim, da prihvatiš da budeš odbijen. Taj posao nije lak.