Vrtoglavica već svojim nazivom govori o onome što se dešava u nama. Vrteti se, na primer, u svojoj glavi, iako spolja možemo primati drugačije podatke.

Dozvoliti nečemu da nam zavrti glavu, iako prepoznajemo da je situacija intenzivna samo za nas same, dok okruženje kroz istu prolazi kao svakodnevno.

Sama pojava vrtoglavice ima vezu sa stanjem unutrašnjeg uha, kojeg direktno povezujemo sa našom stabilnošću i orijentacijom u prostoru.

I ovde stvari postaju jasnije za osobu sa povremenim ili učestalim vrtoglavicama. Biti stabilan. Orijentisati se jasno u prostoru. Prebacimo to na život.

Postavimo li pitanje nekome s vrtoglavicama, da li se u svome životu oseća stabilno, a samim tim i sigurno i pouzdano u sebe, uočićemo i odgovor i pravilnosti u odgovorima. Dolazi do dizbalansa između onoga kako ona percipira realnost, i kako se ona za nju stvarno odvija, a što će joj najbolje reći njen organ za detekciju orijentacije.

Orijentacija i u onom smislu – gde sam ja, i kako se osećam, u odnosu na sve ovo što je oko mene. U svemu ovome nije akcenat na tome kako do samog simptoma vrtoglavice dolazi, nego na samom simptomu. On se svakako može javiti na različite načine: virusima, prehladama, pomeranjem ili povredama određenih pršljenova u vratu, promenama u unutrašnjem uhu, konstantnim spazmom vratnog i ramenog pojasa čime se smanjuje dotok krvi u glavu, sniženim krvnim pritiskom, i tako dalje.

Ono što se u osobi dešava je jedna vrsta obmane. Oko nje će se stvariti i ljudi postavljati onako kakvi su i oni sami u tom trenutku.

Ukoliko, pak, ona sama smatra da stvari treba da stoje ili teku na određeni način, srešće se sa tim da se njena slika ne poklapa sa slikom, tj. tokom situacije. To joj daje doživljaj da nije u svom elementu, oseća se nesigurno i nestabilno, i ne snalazi (orijentiše) se baš dobro u novonastaloj situaciji. Tlo pod njom se praktično ljulja, odnosno proživljava gubljenje tla pod nogama.

To vam je kao kada se vozite automobilom ili autobusom, pa vam postane muka. Očima osoba detektuje da je u ambijentu gde je sve fiksirano, dakle ne pomera se iako se celo vozilo pomera. Ukoliko ne gleda u kretanje, na primer kroz prozor, stiče dvostruki doživljaj. Oči joj saopštavaju da je u stabilnom i nepromenljivom, a telo i unutrašnje uho registruju pomeranje i ljuljanje, dakle promenu same stabilnosti koja podseća na ukorenjenost.

Već ova simbolika govori o unutrašnjem dešavanju u ličnosti. Ona bi da se ne pomeri. Dalje, ona želi ostati fiksirana za ono poimanje realnosti koje želi.

To se može odnositi, na primer, i na to da boravi u poznatim i naučenim obrascima iz prošlosti, iako se situacija oko nje promenila. Može se odnositi i na principe po kojima je rešila da živi u životu, a onda oni naglim životnim promenama i dešavanjima ostaju neodrživi u njenoj daljoj realnosti.

Dobar primer za sve to, može biti i situacija zaljubljivanja. Znate ono kada vam neko zavrti pamet? Kada vam se vrti u glavi? A zašto? Pa zato što je neočekivano!

Dakle, poremeti naše postojeće stanje i razmišljanje i poimanje sebe i sveta koje smo imali do tog trenutka. Izbaci nas iz onoga u čemu smo se stabilizovali. Naše postojeće ne poklopi se s onim što nam se desi. Dobar način da se na novo adaptiramo je to privremeno stanje gubljenja ”hladne glave”. Dakle, nekakva vrtoglavica, koja će zavrteti i uskomešati sve ono prethodno, kako bi došlo do novog uspostavljanja reda u glavi i u našem shvatanju sadašnje realnosti, ali naravno uz novitete koje smo uneli u život.

Sam simptom vrtoglavice govori istinu o samoj osobi kojoj se dešava. Naime, ona želi da se menja.

Želi da uđe u taj, za nju, neočekivani tok i da poremeti svoju postojeću strukturu. No, naravno, tu smo suočeni sa istim početkom svega na onoj putanji zvanoj ”otežati samom sebi”. Udobnost. Dobro nam je u starom. Ne prija nam. Znamo da ne treba tako dalje i da u tome postoji lista nepoželjnih posledica, ali je naše, zgodno je upravljati njime, poznato je i sigurno. I tu dolazi do onoga što zovemo simptom, iliti bol, ili bolest. Sukobi se udobno i poznato sa novim a željenim. Osoba postaje nestabilna, nesigurna, i razvija simptome kako bi barem nekako razrešila datu situaciju.

Najautentičnije rešenje za ovakvu osobu je da se prepusti svojoj vrtoglavici. Evo, kao u tom primeru o zaljubljivanju.

To nam uopšte nije teško shvatiti, i šta više takvoj ćemo se destabilizaciji uglavnom rado prepustiti. Govorimo tada da je to jače od nas. Slažem se. Jače je jer je naše i potpuno iznutra. A jače je zapravo od naše postojeće mislene strukture. Jače je jer je iskreno i bez kontrole. Eh tako je i u drugim slučajevima vrtoglavice. Osoba se iskreno ljulja i gubi tlo pod nogama. Ono što gubi je postojeća struktura u razmišljanju, a kojoj iskreno želi da se prepusti. Ali oči su navikle da vide jedno i teško od toga odstupa. Kao što će vam se savetovati da u vožnji gledate u predmete koji se kreću, tako je potrebno učiniti i u svome životu.

Ako gledate kretanje, vaše unutrašnje stanje tj. telo koje je već registrovalo kretanje, poklopiće sa stvarnim, spoljašnjim kretanjem.

Sa druge strane, dobar predlog je i da se oči zatvore. Ovo postaje potpuno logično kada nam je jasno da zatvaranjem očiju povlačimo pažnju sa onoga što gledamo na svoj unutrašnji svet i doživljaj. Tada konačno bivamo u prilici da čujemo sebe. Tu konačno čujemo da se i mi sami iznutra krećemo, ljuljamo i uklapamo u talase stalnog životnog toka, koji upravo i jeste takav – stalno kretanje.

Ako shvatimo da smo i sami takvi, svako gubljenje sopstvenog balansa i stabilnosti vidimo ne samo kao nužnu i podrazumevajuću pojavu za svoj razvoj, nego i poželjnu stvar. One postaju momenti kojima se unapred radujemo. Naravno, ne bez strepnje. Jer šta bi život bio bez izvesnih uzbuđenja, iznenađenja, neočekivanog, i sličnih, a ponekad i neponovljivih, izazova.

Pri simptomima vrtoglavice, proverite prethodno fizičko stanje svoga vrata. Naredne asane možete izvoditi i u modifikacijama i dokle i koliko vam prijaju. Inače vežbajte sporije i uz izoštreniju pažnju na sebe i položaj svoga tela, iznutra i spolja. Izbegavajte nagle pokrete, a osobito nagla preklapanja ka napred. Kod asana za stabilnost, koristite podršku zida.

#1 Paschimottanasana

Ispružite noge napred, sastavite stopala i isturite pete kao da stojite na zemlji. Bilo koji deo nogu da ste dohvatili (stopala, potkolenice, traku ili peškir kojom obuhvatate stopala kao pomoć, ili se odgurujete šakama o pod), pre nego uđete u položaj, ispravite leđa, naročito u grudnom delu. Povucite pupak ka kičmi i preklopite se i dalje izdužujući leđa. Udaljite ramena od ušiju i povucite blago bradu ka grlenoj jabučici kako ne biste stezali vratne mišiće.

#2 Balasana

Sedite na svoje pete, sastavljenih kolena. Dlanovima se možete odgurivati o pod, kako bi vam sedalni deo sve više težio ka petama. Opustite glavu ka podu, tako da osetite relaksaciju u lopatičnom delu i mišićima vrata, ramena i glave.

#3 Halasana

U položaj pluga krenite iz položaja ležeći na leđima. Ispod gornjeg dela leđa, vrata i glave, možete postaviti ćebad. Odgurnite se šakama o pod, tako da vam noge pređu preko glave. Stopala ne moraju dodirnuti podlogu i kolena mogu ostati savijena ili ih možete osloniti na čelo. U položaju je važno da možete disati produbljeno i bez velikog napora, kao i da u predelu vrata i glave ne osećate veliki pritisak.

#4 Sirsasana

Ovu asanu izvodite tek kao iskusniji vežbač. Najsigurnije je okrenuti se ka zidu koji kasnije može služiti kao oslonac za noge. Kleknite. Prepletite prste na rukama i razdvojte dlanove. Spustite podlaktice na pod (tu će biti oslonac) tako da su laktovi u širini ramena. Postavite teme glave na zemlju, tačno u prostor između dlanova koji ste napravili, tako da vam dlanovi bivaju u kontaktu sa potiljkom. Sasvim je dovoljno da se odignete sa kolena i da lagano hodate stopalima ka licu. Dubina približavanja zavisi od udobnosti. Sedalni deo tako ide ka plafonu, a leđa se ispravljaju. Osetite oslonac na temenu, na podlakticama i u ramenima. Za početnika, ovo je više nego dovoljno. Ne uskačite u položaj odbijajući se nogama, dok ne steknete dobar oslonac u rukama i leđima, i dok iza sebe nemate zid.

#5 Viparita Karani

Približite sedalni deo zidu. Podignite noge uza zid. Potpuno se opustite. Ispod donjeg dela leđa, ali i ispod celih leđa i glave možete postaviti ćebad.

#6 Savasana

Nakon vežbanja, većini jogija i jogina, ovo je omiljena asana. Lezite na leđa. Razdvojte stopala malo šire od kukova i pustite da vam prsti nogu padaju na spolja. Ruke su pored tela. Dlanovi su okrenuti ka plafonu. Glava je u liniji sa telom, a oči su zatvorene. Opustite celo telo i osetite kako svojom težinom vršite pritisak na podlogu. Osećajte toplotu i kako vam energija struji kroz telo. Naročito opustite lice, vrat i glavu. Možete opuštati deo po deo tela, a možete jednostavno ostati ležeći, uživajući u protoku energije u vama i oko vas.