Ta misteriozna joga iliti – da nisam u sekti?!

Ne znam kako vi, ali ja se uvek iznova iznenađujem kada ljudi sektom i takvim približnim nazivima imenuju jogu i ljude koji se bave sličnim stvarima.

Sve mislim, to je bilo ranije, to je neko prošlo vreme. Budem potpuno sigurna u određen stepen prihvaćenosti bilo čega što je, na primer, moja svakodnevnica, kao i ljudi oko mene, pa se onda nađem zatečena kada do mene dopru ljudski strahovi o različitostima, najčešće iskazani kanalom agresije.

Meni je i sada čudno da o ovome uopšte pišem, jer mislim se u sebi, zar sa ovakvim strahovima nismo odavno završili?

Ali shvatam. To je zato što je to moj svet. Privlačim sličnomišljenike i ljude talasnih dužina približno istih mojima. Pa mi promakne. A onda mi neko nešto kaže, podeli utiske i informacije pokupljene s nekih drugih kanala komunikacije, ispriča šta o jogi, psihoterapiji, raznim tradicionalnim istočnim metodama i energetskim terapijama, misli neko iz njegove bliske sredine, i ja ostanem kao vraćena u neki za mene, pa da ne kažem, prošli život.

I sada mi je jasno da sadržaj ovakvog teksta ne dolazi do onih koji ostaju pri mišljenju da različitostima treba stati na put, nego do vas kojima je ova priča o prihvatanju svega što može da nam koristi, već odavno jasna. No, računam na to da će nekima dati podršku, a ostale koje nisu sigurni u šta će verovati, navesti na razmišljanje.

Da se latimo tog pojma sekta. Šta je uopšte sekta, a da odmah ne pomislite na nešto će vas zastrašiti, jer će vas nekim magijskim kanalima ubaciti u nešto što ne želite?

Po nekakvoj osnovnoj definiciji, sekta je zatvorena grupa ljudi koja isključivo veruje i pridržava se svojih načela, čime isključuje sva druga načela, i svoja, pri tome, smatra ispravnijima od načela ostalih grupa i ljudi.

Da prevedem, radi se o isključivosti i rigidnosti u mišljenju. U tom smislu, ne uviđate li da sekta može biti bilo koja omanja grupica ljudi, bilo koja zajednica, bilo koje društvo? Dakle, svako ko veruje samo u jedno i nešto svoje, a sve ostalo izvrgava podsmehu, ruglu, odbacuje, ne priznaje, osuđuje, ili u najmanju ruku smatra ‘‘neispravnim‘‘.

Pa to može biti i jedna porodica!

Nekoliko članova jedne porodične zajednice koji veruju da je njihov sistem uverenja isparavan, i pri tome ne prihvataju one kod kojih je taj isti sistem zasnovan na nekim drugim uverenjima i poimanjima sveta. Ovde, svakako, nije problem u tome da se veruje u neka svoja načela, problem je u isključivanju drugih i njihovih načela i ne dozvoljavanje članovima svoje zajednice (da još jednom napomenem da to može biti i sama porodica) da menjaju svoja načela, prihvataju druga, šire svoje vidike i unose promene.

To je onda ono što možemo zvati sektom. Zajednica koja ne priznaje drugačijost jer misli da je u svome najispravnija, te da je u tome bolja od drugih.

Sasvim vam je jasno da na ovakve grupacije možete naleteti bilo gde. Nije važno da li neko promoviše postulate svoje firme, ideje svoje verske grupe, svoje terapijske grupe, drugarske grupe, učenja joge, tradicionalnih metoda lečenja, i tako dalje. Uvek postoje oni koji hoće da vas ubede da treba verovati samo u jedno, u to što oni promovišu, i to po mogućstvu da je to nešto u šta se veruje izmešteno napolje (van nas samih), te da je to najbolje, sigurno, garantovano, a da ostalo nije tako dobro, i po pravilu je s greškom.

Vi sad sami vidite na koga vam sve ovo može da liči.

Šta ako se desi da vi poverujete u nešto drugo, da pomislite da može drugačije od onoga što ste do sada mislili i čemu su vas učili? Šta ako uvidite da postoje još neke stvari koje možete integrisati u svoj život kako bi ste ga poboljšali, a vašoj sredini su nove i nepoznate? Jeste li vi onda priklonjeni nekoj sekti?

Pa biće da jeste, samo ako sada mislite da ste samo vi u pravu i ti vaši noviteti.

Ako se postavite tako da shvatate benefit svega prethodnog iz čega ste izrasli, ne osuđujete ga zbog toga što ostaje u starom, a poznatom, nego razumete njegovu potrebu za udobnošću i strah od novog i nepoznatog, a za sebe dalje gajite svoj razvoj i pomerate granice neuljuljkivanja u komfor zoni, onda ste dovoljno otvorenog uma da shvatate da ni jedan sistem nije dovoljno konačan da biste se samo za njega zakačili.

Takođe je važno da i dalje istražujete, da ste dovoljno radoznali, i da ne podležete uvek samo trenutnom, naročito ako vas tu nešto kopka i ne osećate punoću.

Ako ste, pak, nečim zadovoljni, ispunjeni, zastanite, uzmite sve što vam se u tome daje, uživajte, i ako i kada ponovo dođe do potrebe za dopunom i rastom, pomerite se, širite svetove i tražite novo. To je sasvim u redu. Gledajte da se ne zatvorite u jedno samo zato što vam je tu sigurno.

Ako ono u šta verujete krene da vam se migolji i ne daje vam sve odgovore, zašto je toliko strašno tražiti ih negde drugo? Zašto treba misliti da su odgovori samo u jednom sistemu i to samo u onom koji je nama poznat? Šta ako krenete da istražujete, pa kroz različite sisteme najposle shvatite da jedina stvar koju ste tražili ste zapravo vi sami? Šta ako uvidite da ste vi ta ljubav i da ste vi to u šta trebate verovati? Da je izvor istine i energije u vama. Ko onda vi postajete? Svoji? Počinjete da osećate svojim srcem i mislite svojom glavom. Hm… Pa istina, to i jeste baš opasno. To ja valjda ta, kako ono rekoše, ‘‘đavolja rabota‘‘.  To, kad misliš svojom glavom.

Svakako da se opasnim vide svi oni koji odstupaju od ustaljenog, uvreženog, ukorenjenog. Opasno je u ljudskoj percepciji sve što pravi promenu. Tako je oduvek bilo.

A tako će verovatno uvek i biti. Opasno je jer remeti sigurne tokove (bilo čega) kojima se sigurno kreću sigurni ljudi sigurnim i predvidivim putanjama i prave siguran i zagarantovan ishod. Pa hajd sad ti, ne uplaši se kad neko odstupi, radoznao je i hoće drugačije da misli. Meni je strah jasan. Ovaj strah zasnovan je na strahu od gubitka poznatog a sigurnog i s predvidivim ishodom.

Pitam se, da nije bilo onih koji su bili dovoljno radoznali, koji su dovoljno odstupali, i koji su u svome vremenu dovoljno osuđivani zbog potrebe da naprave iskorak, gde bismo danas bili?

U pećini? U mraku? Pa baš su đavolasti svi ti ljudi ili grupice ljudi. Baš su zaposednuti nekom silom ili već čim. Normalno je onda da ćete demonskim nazvati sve ono što je jednom vremenu nedokučivo i još uvek nepoznato, ili još bolje, poznato, ali nedajbože da se zapati i razvije, jer može se oteti kontroli. A to je nekima već problem.

Setim se uvek onog primera kako se nekada mislilo da je osoba zaposednuta đavolom, a zapravo, ima epileptični napad.

I koliko još takvih primera. Pa kako dođosmo do toga da sada mislimo drugačije?

Jednostavno. Neko je bio radoznao. Nesmiren u svom dotadašnjem shvatanju i učenjima koja su opisivala trenutno. Oteo se datom, bio đavolast, nemiran i nezadovoljen postojećim. Tako je otvorio brojna vrata brojnim odgovorima. Tako i vi. Kad se date u jogu, reiki, različite oblike rada sa sopstvenom energijom, da li vas je nešto zaposelo ili upravo sebe, a time i sledeće koji dolaze, učite kako da osluškuju sebe, svoju energiju i upravljaju njome kako bi svoj život učinili po svojim merilima koji će ih učiniti srećnima? To odgovorite sami.

Uz ovu priču i temu, radite asane koje želite, jer cela ideja je da slušate sebe (o, neposlušni). Zapravo, ne samo asane. Pokrenite telo kako želite, odnosno upravo onako kako trenutno osećate.

Ne slušajte druge, slušajte sebe. Vi ste svoj sigurni, uvek prisutni, i jedini konačni učitelj. Ja vam dajem svoj Pozdrav Suncu B, jer baš sam ga se sada poželela.