Znate ono kada treba nešto da uradite, ali radije radite nešto drugo, što je u trenutku lakše, zabavnije ili manje obavezujuće?

Povremeno davati sebi oduška, skretati s planiranog, svakako je i potrebno i korisno za razbijanje monotonije i upadanja u nefleksibilne životne stilove.
Autorka teksta: Sanja Petković, psihoterapeut, joga instruktor, kreator holističkog terapijskog koncepta Spirit&Move Foto: Darko Bursać
Autorka teksta: Sanja Petković, psihoterapeut, joga instruktor, kreator holističkog terapijskog koncepta Spirit&Move
Foto: Darko Bursać

Ali šta kada ta veština postane navika? Šta kada se njom rukovodimo uvek ili skoro uvek kada smo ispred nekog svog zadatka? Čemu nam služi da odlažemo i da prolazimo kroz ista ona dobro poznata osećanja koja prate odlaganje neke obaveze?

Da ne zaboravimo i stanje koje sebi priređujemo kada se sa zadatkom hvatamo u poslednjem trenutku.

Naravno, čim postoje pitanja, postoje i odgovori (i obrnuto). Ma kako čudno zvučalo, ali čovek sklon odlaganju (prokrastinaciji) će radije težiti i živeti s onim osećanjima koja prate naviku odlaganja: krivica, doživljaj lične neadekvatnosti, apatija, sumnja u sebe, nego sa osećajem uspeha i zadovoljsta obavljenim zadatkom.

Ali polako. Ništa neobično. I za ovo postoji razlog. Naravno da biste od skoro svake osobe koju poznajete ili koju samo danas sretnete u prolazu, mogli čuti da joj se podrazumeva da sebi želi i sreću, uspeh, zadovoljstvo sobom i svojim životom. Iako često i vrlo uočljivo ne živi to o čemu govori, ta osoba to svakako misli. Na svesnom planu, sigurno. Jer tako je, tome se od ranih dana učimo. Učimo da nečemu treba težiti, da nešto treba postizati i ostvarivati. Učimo da su rezultati važni i da se njima meri uspeh jedne osobe.

Učimo čak i to da je potrebno biti srećan, tako da to prelazi u zadatak, umesto u otkrivanje prirodnog stanja radosti i ljubavi koje svi nosimo u sebi.

U svemu tome redovno zaboravljamo, da nas ne čine samo usvojena pravila na koja pristanemo jer nam ih ponude naši značajni drugi. Dobar deo nas čini i ono čega nismo svesni, sve dok ga ne prebacimo u svest, jer, molim vas, biti nečega nesvestan nikako nije trajna kategorija. To je onaj deo koji je udobno, ali ne uvek i prijatno, smešten iza svih tih jasno, i često bez mnogo pitanja i promišljanja, nabrojanih želja o ličnoj sreći i zadovoljstvu.

Šta krije taj deo nas?

Čovek nije ni blizu toga da bude neko automatsko biće koje je nabaždareno da sprovodi ono što se očekuje, podrazumeva, ili je, tako reći, ”normalno” u datim okolnostima, u datom društvu i datom vremenu.

Osećanje, koje ne mora uopšte biti u slozi sa onim što je zadatak ispred te osobe. Mi smo bića i strahova, i nesigurnosti, i sumnja u sve ono što zaista možemo. Nije li onda očekivano da ako postoji strah od nečega što je ispred nas, ili nesigurnost prema onom što je novo i nepoznato, da ćemo pronalaziti načine da suočavanje sa istim obustavimo, usporimo, probamo da zaobiđemo?

Sa čime se to treba suočiti osoba koja odlaže? Ne, nije to sam zadatak. To je suočavanje sa samim sobom.

Suočavanje sa izvesnim osobinama i mislima o sebi koje iz nas isplivavaju kada smo ispred nekog zadatka. Kako je jedini način da se takve osobine i mišljenja o sebi promene, taj da se sa istima suočimo, težićemo da izbegnemo takav trenutak, samim tim težićemo da izbegnemo i sam zadatak.

Kojim se to osobinama i samo-mišljenjima ukrase osobe koje odlažu?

Ove dve su najlakše zapazive – težnja da sve od starta bude savršeno, ili tzv. perfekcionizam i mišljenje da neće biti uspešne u onome što započnu ili što rade.

Jasno je da je težnja ka ”savršenom”, i to od prvog koraka pri ulasku u zadatak, veoma stresna i opterećujuća. Zašto onda ne odložiti taj pritisak i pozabaviti se nečim što opušta? S druge strane, ako odmah mislimo da ćemo biti neuspešni ili se sebe neuspešnog plašimo, zašto opet ne odložiti zadatak koji nas tom strahu izlaže? To je ono što se dešava u glavi i osećanjima odlagača. Stvar ne mora ostati na tome.

Najveći deo zavrzlame rešava se kada se shvati sledeće – u ljudskoj prirodi je da izbegava neprijatnosti i da teži prijatnostima.

Nažalost, ljudi su mišljenja da tako treba i da ostane, zaboravljajući da su se u životu najviše pomerali kada im nije sve bilo potaman i poznato. Uzmimo primer kada nam rastu zubi. To nije prijatno. A zubi su nam neophodni za dalji život. Uzmimo primer većine stvari koje radimo prvi put. Uvek nam je u tome prijatno? Ne bih rekla. U najmanju ruku, postoji trema.

Obogaćeni smo za novo iskustvo. Zreliji smo za jedan uvid ili neku novu osobinu i veštinu više. Nešto što prođemo jednom, mnogo lakše prolazimo i drugi put. Tako rastemo. A rast se ne završava u ranoj mladosti. Rast je konstantan, i kada više nije toliko vidljiv spolja, seli se da se dešava unutar nas.

Dođosmo do toga da ako bi se osoba koja odlaže, bez izbegavanja, suočila sa sobom i svojim osobinama koje joj zadatak pokreće, tj. suočila sa neprijatnošću da traži suviše i odjednom i da je to teško, ili da ne sme da uđe u potencijalni neuspeh, bila bi u prilici da izraste iz toga. Bila bi u prilici da se menja, da stvori sebi uslove za razvoj novih osobina i stavova o sebi kojima bi ulazila u buduće zadatke.

Da su zapravo kod odlaganja, i perfekcionizam i strah od neuspeha samo vidljivi sloj onoga što je ispod, a to je strah od uspeha, postaje već jasnije. Uspeh ovde predstavlja to da je osoba prevladala sebe.

Prevladati sebe je, na prvom mestu, suočavanje sa svojim ”nemilim” osobinama i stavovima koje gajimo prema sebi. A to već nije lako. To traži rešenost. Traži da aktiviramo hrabrost i istrajnost. Traži koncentraciju, odnosno stalnu usmerenost na ono što hoćemo kod sebe da promenimo. Traži da ga zapazimo i menjamo na terenu, tj. onda kada se dešava. Sve ovo, povlači temu odgovornosti prema sebi. Iz te perspektive gledano, čoveku je uvek lakše da tu istu odgovornost izbegne, jer ona traži prihvatanje nelagodnosti u istoj onoj meri koliko prihvatamo lagodnosti i prijatnosti življenja. Kada jednom počnemo da shvatamo da nam je u životu i za lični razvoj, i jedno i drugo potrebno, vremenom sve manje tih ”nelagodnih” stvari vidimo kao nelagodne i neprijatne. One same sebi postaju izazov, a samim tim i prijatnost za našu dušu kada znamo da ćemo se iz njih razviti i izrasti.

Odlaganje kao navika nam tako pomaže da ne rastemo, jer nismo prihvatili da rastemo i onda kada se suočavamo i kada su ta suočenja upravo neprijatna.

Posmatrano iz perspektive joga asana, sve inverzije (asane koje nas premeću), i one koje nam menjaju ugao gledanja na okruženje, dakle okreću ga i nude nam novu persektivu, pomažu u aktivaciji drugog ugla, a samim tim i drugačijeg pristupa stvarima i zadacima. Ovde su navedene dve (prve dve), ali svakako ne treba zaboraviti i ostale inverzije, uključujući i stoj na rukama i stoj na glavi. Asane koje uspešno aktiviraju treći energetski centar u stomaku, odakle kreće naša akcija i preduzetnička energija, takođe doprinose uamnjivanju odlaganja. Ovde su navedene tri.

#1 Adho Mukha Svanasana

Sanja Petković
Sanja Petković

Krenite iz klečećeg položaja, oslonjeni na šake. Kolena i stopala su u širini kukova. Podignite sedalni deo i odgurnite se šakama o pod, kako bi vam se grudi približavale kolenima. Pete ne moraju leći na pod. Pogled usmerite ka kolenima ili pupku, kako bi vam se ispravio vrat. Za Eka Pada Adho Mukha Svanasanu jedno stopalo približite drugom, a drugu nogu zatim dignite ka plafonu. Grudi približavajte kolenu i gledajte u njega. Kukovi teže da ostanu paralelni s podlogom.

#2 Prasarita Padottanasana

prasarita padottanasanaRazdvojte stopala kao na slici, tako da vam pete budu u jednoj liniji. Prsti nogu mogu blago ići ka unutra. Preklopite se na napred, praveći pokret iz zglobova kukova. Šakama uhvatite velike prste na nogama i privlačite se temenom ka zemlji, pravih leđa i raširenih ramena. Možete umesto stopala obuhvatiti svoje listove.

#3 Priprema stomaka

priprema stomakaLezite na leđa. Savijte noge u kolenima, tako da kolena padnu u stranu. Sastavite tabane i približite pete ka karlici. Ruke stavite iza glave držeći šakama potiljak. Odignite stopala od zemlje tako da ostanu neposredno iznad poda i ne spuštajte ih do kraja vežbe. Odignite glavu i lopatice, opuštajući glavu u šake, šireći laktove u stranu i odvojte bradu od grudne kosti za veličinu jedne pesnice. Ovako se podignite pet do deset puta.

#4 Navasana

navasanaNapravite oslonac na sedalnim kostima. Savijte noge u kolenima i za početak uhvatite zatkolene jame. Podignite jednu pa drugu nogu, tako da noge i dalje ostanu savijene, a potkolenice paralelne sa podlogom. Ispravljajte leđa, aktivirajte stomak i približavajte grudi ka kolenima i obrnuto. Ispružite ruke pored potkolenica u visinu i produžetak ramena. Ako može, ispravite noge. Ako ne, ostanite u položaju savijenih kolena. Uradite pet disanja. Ne spuštajući stopala, ukrstite potkolenice ispred sebe, kolena približite ka grudima. Ispružite ruke napred kao da gurate zid ispred sebe. Nakon pet disanja, spustite dlanove pored kukova i u jednom udahnu odignite ili težite da odignete sedalni deo od poda. U izdahu se vratite. Ceo ciklus se može ponavljati i do pet puta.

#5 Lolasana

lolasanaJedan od načina za ovu asanu je da ukrstite noge ispred sebe u Padmasanu. Šake oslonite o pod i odignete sedalni deo. Ostanite onaj broj udisaja-izdisaja koji vam je moguć. Umesto Padmasane, noge mogu biti jednostavno ukrštene ispred vas, tako da pri podizanju na šake, dignete samo sedalni deo, bez odizanja nogu od poda.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.