NEŽNOST je tvoja najveća snaga: Nasilnost u pristupu odraz je lične nesigurnosti

Uobičajeno je verovanje da se snaga meri borbenošću, sposobnošću da se dobije ono ”svoje” nekakvim dokazivanjem da se nešto ume ili može.

Kada god pokušavate nasilno da postignete nešto, pre ili kasnije, takav će se sistem urušiti i vratiti vas na sam početak, na onaj trenutak kada ste poželeli da to nešto dostignete. Tada ponovo imate šansu da krenete, ali ovoga puta sa drugačijom postavkom stvari i doživljavanjem situacije.

Dobijate priliku da uradite sve isto, ali na drugačiji, fleksibilniji, otvoreniji, i samim tim nežniji i pristupačniji način. Često to vraćanje ne vidimo kao priliku za promenu pristupa, nego smo skloni nekoj od mnogih interpretacija tipičnih za poziciju žrtve. Na primer, reći ćemo, da se baš nama ne da; da se nešto urotilo protiv nas; da baš nās nešto hoće ili neće; da neko drugi ima više sreće; da smo kažnjeni ili prokleti; i uz sve to se ljutimo, naizmenično na sebe i na druge.

Pod nasilnim pristupom, ne podrazumeva se samo vidljivo nasilje, mentalno, verbalno ili fizičko.

Pod nasilnim se podrazumeva sve ono što u sebe uključuje neslušanje.

Neslušanje sebe, drugih, trenutka, situacija, sadašnjeg nivoa spremnosti na nešto, opšteg nivoa energije i opštih okolnosti. Ne slušati je isto što i ne videti, ne zapažati, ne pratiti datost stvari, ne upuštati se u potpuno doživljavanje događaja i ljudi, ignorisati i gurati samo na jedan, poznat i to svoj način. Sve u svemu, ne biti potpuno prisutan.

To dalje znači i ne dozvoliti sebi dovoljnu otvorenost za osećanja i empatiju, kroz koje zapravo jedino i možemo doživeti na kom se nivou nalazi trenutna situacija i kako od nje i od onoga što nam je u njoj dato, napraviti i izvući najviše moguće.

Uglavnom nam je lakše da postupamo po svome, po onome što nam je poznato, što nas drži u okvirima izvesnog.

Sve što odstupa od našeg šablona, zbunjuje nas, a time i zastrašuje. Čini da mislimo da se nećemo snaći, da ćemo izgubiti tlo pod nogama i ostati sebi i drugima smešni i nespretni. Kao da je biti nespretan i ne znati, jedino što treba videti kao nepodobno i isključivo ga smatrati ”grehom” i osuđivati. Po tome, u redu je terati po svome i ostati nasilan, ali za javnost pametan, nego ne znati, biti trenutno neinformisan, ali naučiti i promeniti postojeće i ono što nam je već poznato.

To opšte nepoverenje prema sebi. Nepoverenje da i onda kada nešto ne znamo i novo nam je, da ćemo se pre ili kasnije snaći, te da je u redu da nam se sruši postojeće uverenje, ono za koje smo mislili da nas čini osobom koja jesmo.

To je uvek izvesno. Stagnacija i držanje za poznato i staro je vrlo nesiguran način za život. Iz prostog razloga jer je neodrživ. Ništa ne stoji, čak i kada se nama čini da je tako. Sve teče i sve se menja. Zar nije onda daleko lakše ići u skladu s činjenicom o stalnom menjaju, nego pružati joj otpor?

Kada se opiremo promenama, najpre u sebi, a onda i napolju, vršimo nasilje nad sobom. Posledično, vršićemo nasilje i nad drugima. Nasilje i dalje shvatite kao vrlo širok pojam. Nasilno je i kada zbog ličnog nezadovoljstva sprečavate druge da se razvijaju i pri tome to radite nekakvom veštom emotivnom navezanošću i uslovljavanjem.

A sve zato što ste se nekada uplašili sami sebe i promene koja vam se nudila i vodila vas u svoje osvešćenije, prisutnije, a time i snažnije lično postojanje. Odatle nastavljate po onome što vam je poznato, a manje strašno i novo, i postajete uporni i naporni u želji da održite sistem kojim ubeđujete i sebe i druge da ste u pravu. Jer kada ne biste štitili taj sitem, došli biste pred istu onu davno ponuđenu tačku. Tačku promene. Odatle, više ništa ne bi moglo biti isto. Nije ni čudno onda što ulažemo velike količine energije da održimo poznato.

Kada bismo istu energiju ulagali u novo i nepoznato, saznali bismo svašta i o sebi i o drugima. O kreativnom napretku da i ne govorimo.

Iz jednostavnog razloga, jer nežnost u sebe uključuje prihvatanje. Da biste nešto menjali, prvo ga trebate priznati. Priznati da postoji. No, to nije dovoljno.

Prosto i jednostavno, čisto. Bez osude i uslova. Jer sve što postoji, da se voleti. Problem je samo što sebi to ne dozvoljavamo. Bojimo se da ćemo postati ”mekani”. Pa i hoćemo. O tome se i radi. Mekoća se daleko lakše oblikuje nego tvrdoća, zar ne? Kada zavolimo ono čemu se toliko protivimo, u stanju smo da ga menjamo. Možemo mu prići, za početak. Nema osude i kritike koja će stati između nas i toga što bismo menjali. A osuda uvek stane između. Zatvori i onemogući pristup.

Nežnost, dalje, otopljava sve moguće prepreke, naročito ako ste u njoj uporni i istrajni, i razoružava i veoma velike branioce svojih emotivnih zidina.

Ono ni nema mišljenje. Nežnost je uporna i ne može se potrošiti, sve dok je se vi sami ne odreknete, i ustupite mesto grubosti zasnovanoj na neslušanju sebe i drugih; jer žurite i hoćete rezultat pre pogodnog vremena i preko granica i želja drugih. Nežnost je strpljiva. Njoj je u redu da sačeka dok ne osmotri i ne oseti sve što jednu situaciju čini takvom kakva jeste. I tek odatle je spremna da deluje.

Ona ni ne zna za vreme, zato ni ne pritiska. Ona poznaje samo svoju ličnu istrajnost i tendenciju da razmekša okolnosti kako bi napravila kanal za novo, za promenu, tj. za nove pritoke ljubavi. Nežnost je kao voda. Ona uvek menja izgled svog kamenog okoliša, i neizostavno pronađe put za protok, i ma koliko mi mislili da je možemo ukrotiti nekakvim branama, tj. grubošću, ona stalno nalazi svoj način za dalji tok, život i postojanje.

Nežnost je iznenađujuća za mnoge ljude, jer je uglavnom ne očekuju onda kada se naoštre da nešto traže od sveta oko sebe.

Onda se iznenade kada ne naiđu na otpor i borbu, nego na slušanje i apsolutno prihvatanje. To ih ne mali broj puta ostavlja bez uobičajenog oružja, a vi ostajete zaštićeni.

Ona vam daje i dovoljno istrajnosti i upornosti, i dovoljno zaštite. Čini vas svesnijima, izoštrenijima i prisutnijima.  Sa njom prosto želite da zapazite sve što je u trenutku oko vas i u vama, kako biste znali kako najbolje da stvarnost usmerite i iskoristite. Nežnost vam uvećava svesnost.