Kako nam nedovršenosti kradu energiju: Nema veće privlačnosti među ljubavnicima od nedovršenog odnosa

Izgledalo je kao pravo vreme za priču o nedovršenostima. Jer kada drugo nego u trenutku u godini kome smo zajednički dali obeležje kraja starog i ulaska u novo?!

Bilo da samo mislimo da želimo menjanje, ili to odistinski hoćemo i uveliko kreiramo, svi, ipak, u kosmos šaljemo mislenu energiju promena, dakle, o završavanju i o započinjanju.

Ovim pravimo odlično vibraciono polje, koje i one najuspavanije navodi da porazmisle kako bi ovog puta mogli malo drugačije, čime se u etru samo pojačava i ubrzava energija u pravcu pravljenja odluka, sumiranju i pravljenju preseka.

Nije za začuditi, s toga, što će se mnogi i osetiti i dovesti u situaciju pritisnutosti.

Neki se sa tim nose stavljanjem mnogih svojih resursa u pogon. Povećavaju svoj fokus i daju se u akciju, srazmera većih nego što im je svojstveno za druge periode u godini.

Dobar broj puta, kroz ovo se prolazi stresno. Mada ne mora tako da bude. Ali kampanjski pristup stvarima, praćen osećajem lične procene o nadmoći nad procesima koje možemo obuhvatiti u nekoj jedinici vremena, ne može ne dovesti do toga.

Drugi se, pak, umeju preplaviti osećanjem apatije, potrebom za povlačenjem i ”padom” energije. Padom je pod navodnicima, jer energija ne može da opadne. Naš subjektivni doživljaj je da je ima manje, ali za to postoje dva razloga.

Ili nam je nešto postalo suvišno, prevazišli smo ga, pa ga sada izbacujemo na površinu, čime odlazi od nas, ali je to samo zato što smo već dali prostor nekoj novoj energiji, dakle, nema je u sumi manje, samo nova još nije preuzela primat.

Ili, pak, potiskujemo to što osećamo i mislimo, čime na površini, tj. na svesnom planu, doživljavamo kao da energije nema. Dakle, ako to stanje nazovete mrzovoljom, ravnodušnošću, apatijom, depresijom, govorite, zapravo, da ste potisnuli zdravu agresiju koja bi vas nagnala na akciju, razrešavanje potisnutih emocija, a time i na promenu.

Tu i leži dilema. Jer menjati se ili ne, i šta će to sada za mene da znači, pitanja su koja su svakako na mestu. Strah od nepoznatog, od uspeha, a kroz gomilu sitnih suočavanja sa sobom i takozvanih neuspeha, a zapravo učenja o onome što nismo znali, ume da preuzme vođstvo. Pred takvim strahom od sebe samih, lakše je potisnuti energiju, jer nas u suprotnom navodi na akciju i suočavanje. Onda kažemo da smo bezvoljni, a zapravo smo se samo uplašili.

Prirodna ljudska potreba je uceljivanje, odnosno, stavljanje stvari u celinu.

Potrebno nam je da možemo da zaokružimo nešto što nam se dešava ili neko svoje shvatanje i iskustvo. Zašto? Mi smo zapravo celovita bića. Nedeljivi smo na kategorije i polarnosti, i neodvojivi smo jedni od drugih, iako veći deo vremena provedemo misleći i osećajući se baš tako.

Međutim, i za to postoji valjan razlog. Sve što ikada doživimo kao podeljenosti u sebi i razdvojenosti od drugih, dolazi iz potrebe da razumemo sopstvene delove celine. Odatle kategorizujemo, polarizujemo, etiketiramo, stavljamo u nama već poznate fioke ne razmišljajući puno, kritikujemo, osuđujemo. Pokušavamo time uperiti reflektor u ono što nam je novo i još uvek nepoznato o nama samima.

A kako drugačije nego ako ga odvojimo privremeno od sebe i gledamo ga napolju, u drugima, van onoga što mislimo da smo mi, čineći ga tako svojim drugim polaritetom, iako nam je doživljaj da je to naša suprotnost i da nam ne pripada.

Međutim, ako ne integrišemo na kraju te polarnosti, i ne priznamo da smo i mi ta druga strana koju vidimo u drugima, u nama se stvara i ostaje tenzija. To je ta tenzija usled nedovršenosti, ne stavljanja stvari u celinu. Jedan ili neki delovi nam fale. Nismo ih priznali kao deo sebe, i u stanju smo veoma dugo da živimo sa tim. Onda nam se kroz život ponavljaju slični ljudi sa sličnim osobinama, sa kojima uvek slično i započinjemo i završavamo. I ne samo ljudi, nego i situacije, prilike, ponude. Jer naravno, dolaze iznova i iznova kako bi nam pomogli da se ucelimo.

Sve to onda nazovemo nesrećom, nekakvom sudbinom, i sve u svemu, patimo. I patnja nam crpi energetske resurse. Jer kada bismo istu tu energiju uložili u samopreslišavanje, uključivanje delova sebe kojih se odričemo u svoj život, krug ponavljanja bi se završio, i snaga bi nam otišla na čistu novu produkciju i kreaciju. Ko zna šta bismo sve otkrili da umemo. Ovim još jednom dođemo na isto.

Ne bojimo se mi svoje nemoći, nego moći.

Možda saznamo da možemo da menjamo. Kada menjamo sebe i ono neposredno oko sebe, menjamo mi i svet. Svaka promena kako sebe, tako i uticaja na sredinu, povlači dalju povećanu i budnost i odgovornost. A to nam je valjda već naporno. Spavati je uvek lakše, zar ne?

Sklonost da ne dovršavamo stvari, pojave (u sebi i oko sebe), situacije, odnose, tj. da ih ne zaokružujemo i ne dajemo konačan oblik, više je nego smisleno upravo iz ove perspektive povećane lične odgovornosti i straha od prelaska na sledeći nivo življenja i doživljavanja sebe, svoje svrhovitosti i svojih odnosa. Ako nešto ne zaokružimo, ne dovršimo, sa sobom kao i sa drugima, ne možemo dalje. To svi znamo.

Čak i kada odemo dalje, nedovršena celina nam se vraća u život. U vidu misli, osećanja, događaja, istih ljudi, snova. Ona traži svoje mesto, ne zato što je život ili univerzum rešio da nas muči, nego zato što joj je prirodno stanište u nama. Dakle, vraća se kući. Želi da bude shvaćena, prihvaćena i time udomljena. Ako joj to dozvolimo, onda to stanje doživljavamo kao mir i konačno razrešenje tenzije. Odatle možemo dalje. U nova i drugačija iskustva.

I tu je momenat spoticanja. Šta će biti novo iskustvo? Usled straha od nepoznatog, ostajemo na nivou nerazrešavnja i nedovršavanja.

Namenski ne rešavamo problematiku postojećeg jer to vodi dalje. Dalje ne znači da opet nemate nešto da rešavate i stavljate u celinu, ali ovoga puta je drugačije, a lakše je sigurno jer postoje sva ta prethodna dovršavanja koja sprovedoste. Dalje znači da ne može više kako je bilo. Ni sa sobom, ni sa ljudima oko sebe, niti poslovima koje ste i način na koji ste ih do sada radili. Svašta se menja.

Kada ne završavate, ne zadržavate vi energiju samo sebi, nego i drugima koji u tome učestvuju. Razmislite zato o potrebi da na ovaj način uzmete energiju ne samo sebi, nego i još nekome. Šta želite time postići? Ako želite nečije prisustvo na taj način, bolje je da to izgovorite. Znam, nije lako, ali je svakako fer.

Drugo, ako je samo cilj zadržavanja nečije energije jer se bojite da nemate svoju, grdno se varate. Najveća je laž da nemate svoju energiju i da morate da je konstantno uzimate od drugih. Nego vam to niko nije kazao. Nisu vas tome naučili. I vi ste rešili da se snađete, najbolje što ste umeli.

Poželite zato sebi u ovoj godini da shvatite koliki su vam energetski potencijali koje dajete na nedovršenosti. Volite sebe i zaigrajte se unutrašnjom odgovornošću. Otvoriće vam se vidici. O idejama da i ne govorimo.