Svako ljudsko biće po prirodi je celovito. Sve što je u nama (kao i ono što je oko nas) u interakciji je jedno sa drugim, iako to u svakom trenutku, ne mora dopirati do naše svesti.

Autorka teksta: Sanja Petković, psihoterapeut, joga instruktor, kreator holističkog terapijskog koncepta Spirit&Move Foto: Darko Bursać
Autorka teksta: Sanja Petković, psihoterapeut, joga instruktor, kreator holističkog terapijskog koncepta Spirit&Move
Foto: Darko Bursać

Na primer, koliko ste svesni svakog dela svoga tela? Tu su sigurno glava i lice, eventualno šake, ili neki deo tela gde inače osećate teskobu, bol, neugodnost. Ipak, vaše telo je celo i ukupno prisutno, iako vam doživljaj sebe često govori drugačije.

Ono što se menja je doživljaj. Subjektivni doživljaj. To što ne proživljavamo svesno sve što se dešava u nama i oko nas, i što ne osećamo stalnu povezanost i komunikaciju svake naše ćelije jedne sa drugom, svake naše misli sa različitim telesnim ćelijama, nas sa spoljašnjom sredinom, to ne znači da se ta komunikacija ne odigrava i time stvara jednu celinu, čiji su delovi u stalnoj interakciji.

Cepamo ih na zasebne celine, iako one to, po prirodi stvari, ne mogu biti. Kako se ovim deljenjem odupiremo prirodi i neizbežnom (jer, još jednom, povezanost i celovitost će postojati iako je mi ne doživljavamo svesno) dolazimo u sukob sa sobom, sa sredinom. Naši delovi unutar nas se svađaju i mi doživljavamo tenziju, diskomfor, bol i neharmoničnost bivanja.

Deljenja unutar nas mogu se dešavati na nekoliko nivoa i mogu uključivati različite aspekte nešeg bića.

pras.pad

Mi to volimo nazvati srce i glava. Ono što se zapravo dešava je odvojenost glave od ostatka tela. Telo, ne samo što simbolizuje, nego zaista i nosi i manifestuje sve naše emocije, nagone, intuiciju, fizičke potrebe. Glavu smatramo aspektom razuma, uma, mišljenja, intelekta, racia.

Odakle ova odvojenost? Zbog čega dolazi do razilaženja, kada već postojimo kao celina (glava je fizički ipak povezana sa telom)? Zašto kod nekih ljudi dolazi do veće polarizacije, pa više pažnje i energije daju svemu što je vezano za intelekt, često isključujući emocije, a neki pak osećanjima i nagonima, zanemarujući razum i mislenu kreativnost?

Zapravo, ne samo iskustva kao takva, nego naša interpretacija istih.

Sanja Petković
Sanja Petković

Negde su to emocije i osećaji, a negde pak razum i racionalno upravljanje sobom. Ipak, ono što je tipično za vreme u kojem živimo je vidljiva stimulacija intelekta. Bez obzira na to da li ćemo to dobiti kroz porodične vrednosti (npr. emocije se smatraju slabošću i već se kod deteta sprečavaju), ili kroz sveukupni sistem u kome smo i od koga učimo (um treba da nadvlada osećanja?!). Intelekt je stimulisan i razvojem tehnologije i internet komunikacije, gde se dobar deo razmene dogodi na nivou mislenih informacija, viralnim tj. netelesnim putem.

Tamo gde intelektualna znanja i racionalne obrade informacija bivaju prioritetne, glava postaje opterećena. Kako sve ulaganje, tj. energija, odlazi u glavu, samo nju doživljavamo, dok ostali delovi tela odstaju ”odsečeni” od našeg osećaja sebe. Intelektualna zahtevnost kreira i pritisak da se postigne rezultat. Ovakav pritisak stimuliše ambiciju u ljudima, onakvu ambiciju koja vremenom prelazi u zahtevnost vrste – moram po svaku cenu sprovesti što sam zamislio i isključivo na način koji sam zamislio/la ili, pak, vodi ka perfekcionizmu, tj. težnji ka ”savršenom”.

sirs.

Kako za sprovođenje nečega ne postoji samo jedan način, i kako ideja o dolasku do savršenog nije izvodljiva (jer je upravo sve savršeno baš takvo kakvo je, baš u tom trenutku, te se samim tim nema ka čemu savršenom težiti, kada je ono već tu) osoba sebi pravi još veći zahtev i pritisak, čime izaziva i telesno grčenje na nivou onog dela nas koji je simbol umnog – glava.

Dalja zahtevnost prema sebi neće dovesti do boljeg rezultata, te osoba počinje da kritikuje, prekoreva, osporava samu sebe i sopstveno postignuće.

Telo i sve što ono nosi se zapostavlja. Akcentuju se funkcije gornjeg dela – glava, um, razum. Ovakve osobe često bivaju neuzemljene. Dakle, mogu pokazati, kako fizičku, tako i emotivnu nestabilnost (kada popuste kontrole). Neusidrenost, odnosno preterano bivanje u vazduh energiji (glava) može dovesti i do simptoma vrtoglavice (vrteti se po glavi) ili brujanja (zujanja) u glavi. Neretko se gubi i spontanost. Suviše se planira, predviđa, preračunava.

Sigurnost u sebe i svoj rad, poverenje u ono što jesmo i u ono što nas okružuje i dolazi do nas, bivati i celim bićem osećati sve što se dešava u trenutku, pronalaziti savršenosti u onome što je upravo ispred nas, a ne u onome čega još nema, prelaziti češće iz ”ja hoću” u ”ja jesam”, načini su da se smanji zahtev i pritisak sa glave i aspekata koje ona nosi.

Takođe, bivati sa svojim osećanjima, tj. redovno kontaktirati telo i sve potrebe koje ono nosi, iako to ne mora biti ni malo lak posao.

Strah da se suočimo sa njima gura nas u razum. Takve osobe često suviše intelektualiziraju, žargonski rečeno, filozofiraju. Dakle, puno reči, malo dela.

Telo je to koje će izvršiti akciju i dovesti do realizacije i materijalizacije reči, misli i ideja.

Neravnoteža delanja i mišljenja, nedozvoljavanje energiji da iz glave uđe u telo, takođe pravi preopterećenost, odnosno tenziju u glavi.

Jedan od dobrih primera je i migrena.

Da li će ih osoba smatrati nižim oblicima bića, te će ih time isključivati, potiskivati i kompenzovati u svome životu, ili će imati strah da se sa svojom seksualnom i/ili agresivnom energijom suoči, u svakom će se slučaju desiti izbegavanje rešavanja ove problematike na telesnom nivou tj.sa drugim ljudskim bićem. Ostaje dakle da se ona razrešava sa samim sobom, u svojoj glavi. Ne postoji prepuštanje životu, dešavanjima, spontanom toku i drugima.

Kada su blokirane već na nivou mišljenja, tj. predstava i slika (pre nego je i došlo do opipljivog, do materijalizacije) razvijamo migrene i glavobolje. Tenzionu glavobolju – kada odvajamo um od tela (dajemo primat intelektu i forsiramo ga), migrenu – kada telesnu tenziju i problematiku izmeštamo u glavu, jer se sa istom ne želimo fizički suočiti.

Um i telo mogu biti u balansu.

Energija ne mora otići više u jednu ili drugu stranu, zapravo, ne mora se tamo zadržavati tako dugo, naročito ako smo sada svesni gde joj dajemo veći prolaz. Ključ leži u posvećivanju pažnje svemu što nosimo u sebi i na sebi. Ni jedno zanemarivanje nije dalo dobar krajnji rezultat. Ma kako nam se učinilo naporno, ili smo pak mišljenja da nama to ne treba, da je suvišno i nevažno, ili da ”samo pravi probleme”, u životu je neophodno uključiti sve delove sebe. Obratiti pažnju i na razum i na osećanja. Ako već ne može istovremeno, a onda barem biti svestan, da nešto nedostaje, pa ga naknadno pothraniti svojom pažnjom.

U nastavku je nekoliko asana čija je tendencija da vas uzemlji, a fizički gledano, opusti mišiće vrata, ramena i glave.

uttanasana
Sanja Petković

Uttanasana: Sastavite stopala. Preklopite se ka napred, praveći pokret iz kukova. Šakama ne morate dohvatiti pod. Možete obuhvatiti svoje listove i pete i lagano se opuštati dok se gornji deo trupa privlači ka nogama. Važno je da raširite ramena i opustite teme glave ka zemlji, tako da vam se vrat potpuno izduži i opusti, povučen silom gravitacije. Dišite lagano i produbljeno. Ako želite samo raditi na opuštanju glave, a zatezanje u nogama vam to baš ne dozvoljava, povijte kolena i prepustite težinu tela na dole i blago ka napred.

prasarita padottanasana

Prasarita Padottanasana: Razdvojte stopala kao na slici, tako da vam pete budu u jednoj liniji. Prsti nogu mogu blago ići ka unutra. Preklopite se na napred, opet praveći pokret iz zglobova kukova. Šakama se možete nasloniti na pod, ili čak ako ste fleksibilni, odšetati šakama malo u nazad. U tom slučaju savijate laktove i skupljate ih do širine glave. Šake ne moraju ići ovako daleko. Možete opet obuhvatiti svoje listove. Glava, vrat i ramena se ponašaju kao i u prethodnoj asani. Važno je da se glava opušta ka zemlji. Ono što nije bitno je da li vam glava dotiče pod. Važnije je da ispravljate grudnu krivinu u leđima i da ispravljate vrat.

adho mukha svanasana (1)

Adho Mukha Svanasana: Krenite iz klečećeg položaja, oslonjeni na šake. Kolena i stopala su u širini kukova. Podignite sedalni deo i odgurnite se šakama o pod, kako bi vam se grudi približavale kolenima. Pete ne moraju leći na pod. Pogled usmerite ka kolenima ili pupku, kako bi vam se ispravio vrat.

polozaj delfina

Položaj delfina: Položaj je sličan prethodnoj asani, samo što su vam podlaktice spuštene na podlogu. Šake držite u širini ramena, kao i laktove, a bradu povlačite ka grudnoj kosti. Glava nije spuštena na pod.

janu sirsasana

Janu Sirsasana: Iz sedećeg položaja, savijte jednu nogu u kolenu, tako da vam taban ide ka unutrašnjosti butine pružene noge, a savijena noga se postavlja pod ugao od 90 stepeni u odnosu na tu pruženu nogu. Preklopite se ka ispruženoj nozi. Ne morate dohvatiti stopalo. Glava se opušta u pravcu kolena ili potkolenice, a vrat se izdužuje kako bi bio u produžetku kičmenog stuba.

balasana (1)

Balasana: Sedite na svoje pete, sastavljenih kolena. Dlanovima se možete odgurivati o pod, kako bi vam sedalni deo sve više težio ka petama. Opustite glavu ka podu, tako da osetite relaksaciju u lopatičnom delu i mišićima vrata, ramena i glave.

halasana

Halasana: U položaj pluga krenite iz položaja ležeći na leđima. Ispod gornjeg dela leđa, vrata i glave, možete postaviti ćebad. Odgurnite se šakama o pod, tako da vam noge pređu preko glave. Stopala ne moraju dodirnuti podlogu i kolena mogu ostati savijena ili ih možete osloniti na čelo. U položaju je važno da možete disati produbljeno i bez velikog napora, kao i da u predelu vrata i glave ne osećate veliki pritisak.

setu bandhasana (1)

Setu Bandhasana: Ležeći na leđima, privucite pete ka sedalnom delu, držeći stopala i kolena u širini kukova. Ako vam je udobno, dohvatite skočne zglobove, ako ne, ostavite ruke ispod tela, sastavljenih dlanova, prepletenih prstiju i zategnutih laktova. Podignite sedalni deo. Povucite pupak ka kičmi. Brada ide ka grudnoj kosti, kako biste pokrenuli vratne mišiće. Ako postane intenzivno za prednju stranu butina, odignite pete od poda.

sirsasana

Sirsasana: Svima tako izazovan – stoj na glavi. Ovu asanu izvodite tek kao iskusniji vežbač. Najsigurnije je okrenuti se ka zidu koji kasnije može služiti kao oslonac za noge. Kleknite. Prepletite prste na rukama i razdvojte dlanove. Spustite podlaktice na pod (tu će biti oslonac) tako da su laktovi u širini ramena. Postavite teme glave na zemlju, tačno u prostor između dlanova koji ste napravili, tako da vam dlanovi bivaju u kontaktu sa potiljkom. Sasvim je dovoljno da se odignete sa kolena i da lagano hodate stopalima ka licu. Dubina približavanja zavisi od udobnosti. Sedalni deo tako ide ka plafonu, a leđa se ispravljaju. Osetite oslonac na temenu, na podlakticama i u ramenima. Za početnika, ovo je više nego dovoljno. Ne uskačite u položaj odbijajući se nogama, dok ne steknete dobar oslonac u rukama i leđima, i dok iza sebe nemate zid.

viparita karani

Viparita Karani: Približite sedalni deo zidu. Podignite noge uza zid. Potpuno se opustite. Ispod donjeg dela leđa, ali i ispod celih leđa i glave možete postaviti ćebad.

savasana

Savasana: Nakon vežbanja, većini jogija i jogina, ovo je omiljena asana. Lezite na leđa. Razdvojte stopala malo šire od kukova i pustite da vam prsti nogu padaju na spolja. Ruke su pored tela. Dlanovi su okrenuti ka plafonu. Glava je u liniji sa telom, a oči su zatvorene. Opustite celo telo i osetite kako svojom težinom vršite pritisak na podlogu. Osećajte toplotu i kako vam energija struji kroz telo. Naročito opustite lice, vrat i glavu. Možete opuštati deo po deo tela, a možete jednostavno ostati ležeći, uživajući u protoku energije u vama i oko vas.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.