Snaga osude i moć prihvatanja

Kada se malo razloži pojam osude, vidljivo je da u sebe uključuje stav kojim se, na prvom mestu, nešto smatra neprihvatljivim, a onda i mogućnost da se to nešto kazni.

Autorka teksta: Sanja Petković, psihoterapeut, joga instruktor, kreator holističkog terapijskog koncepta Spirit&Move Foto: Darko Bursać
Autorka teksta: Sanja Petković, psihoterapeut, joga instruktor, kreator holističkog terapijskog koncepta Spirit&Move
Foto: Darko Bursać

Kada govorimo o psihološkoj pojavi, veoma je važno ko je taj koji smatra da je nešto neprihvatljivo, jer je to onda direktno povezano sa njegovim unutrašnjim svetom, kao i to koji sve oblici kažnjavanja postoje.

Kazniti nekoga, a taj neko smo i mi sami, može se na razne načine.

Najpopularniji vid je neka forma izolacije, isključivanja, povlačenja od razmene se drugima. Isključujete nekoga i kada ga lišite pažnje, ljubavi; kada ga ne vidite onakvim kakav jeste, ili na razne načine nešto u drugome ili u sebi ignorišete ili pokušavate suzbiti ili ”uništiti”.

Jasno je zašto bi izolovanje za svakoga predstavljalo kaznu, jer treća osnovna potreba čoveka je potreba za pripadanjem i ljubavlju.

Pre nje su, prema Maslovljevoj piramidi motiva, još samo potreba za sigurnošću, kojoj prethode fiziološke potrebe organizma.

Kada nešto u sebi i oko sebe, tj. u drugima, osuđujemo, imamo potrebu da ga izopštimo, da ga ne doživimo kao sastavni deo sebe. U ovakvoj postavci stvari već nešto škripi. Može li se odistinski i suštinski smatrati da nešto nije deo nas, a već je nekim putem dospelo do nas, svesni smo ga i vidljivo nam je?

Možete se vi ljutiti na tu pojavu koliko vam je volja, može vam biti teško da je shvatite i razumete, možete ponuditi sijaset logičnih argumenata da u vašem slučaju to nije slučaj, ali sve što dolazi do vas je već deo vas. Na ovu pojavu možete gledati kroz prizmu pojedinca, ali i kroz prizmu grupe ili društva.

To da sve što je oko nas je već deo nas, to jest, već je i u nama samima, sasvim je razumljivo s obzirom na to koliko smo svi povezani, čak i kada se osetimo krajnje različito ili usamljeno. Sva naša spoljašnja razilaženja, razlike, ovakve ili onakve fizičke, mentalne, emotivne karakteristike, brišu se kada shvatimo da smo svi od iste vrste i da smo sačinjeni od istog osnovnog materijala. Kao i to da svi živimo u istom vremenskom trenutku na istom mestu.

Dakle, nije neko u 14. a neko u 21. veku. Svi koji smo sada tu, smo u istom. To je jedna od naših prvih neraskidivih, a svesnih nam, uvezanosti.

Činjenica da smo u istom tzv. vremenskom razdoblju, dakle, sad i ovde na ovoj planeti, čini nas besprekorno povezanima. Kako onda odavde možemo reći da nešto, ili još bolje, neko, nije deo nas? Ovde i sada smo svi jedna celina, i kako ta celina nikada ne bi bila ista da nema nekog svog pojedinca, tj. nekog njenog dela, tako ni mi ne bi bili to što jesmo da je celina drugačija.

Ako je sve deo nas i mi smo deo svega, šta ili koga onda osuđujemo kada osuđujemo? Biva li sada jasnije da se radi o nečemu što je u nama samima?

Kada ne možete da prihvatite nešto što je u drugima, znači da ne možete prethodno da ga prihvatite u sebi.

Nije važno da li ste svesni da je ta pojava koju osuđujete kod drugih već u vama, ali ona je tu. U potencijalu. Možda neispoljena, nerazvijena. Možda potisnuta, iznegirana, ali je tu.

Ako biste sada zatvorili oči, da li bi računar ili telefon sa koga ovo čitate nestao ispred vas? To što ne vidite, ili niste spremni da vidite, ne znači da nije tu.

I sada sledi logično pitanje. Kako da vidimo nešto što je u nama, a ne želimo da ga vidimo, potisnuli smo ga, plašimo ga se, ne bismo da priznamo da smo i to mi, da je deo nas?

Pa eto, baš tome nam služe drugi. Okruženje. Oni ljudi ili osobine u ljudima, na koje odreagujemo nekakvim odbijanjem, neprihvatanjem, osudom, ljutnjom, nervozom, oduševljenjem ili divljenjem. Naša socijalna ogledala. Životni pomagači sa kojima smo magnetično, a po sličnosti i svesnih i neosvešćenih osobina, povezani. Potrebno je samo malo hrabrosti da se to prizna. A to malo puno toga određuje.

Određuje, na primer, da li ćete se dalje razvijati po pitanju nekih svojih osobina, tendencija, ponašanja. Ako niste spremni da priznate da nešto što odbijate u drugima je, zapravo, deo vas, kako onda mislite da ga promenite?

I to je sve što možete da mu uradite. Da ga u sebi promenite. Da ga iz jednog transformišete u nešto drugo. U šta vi hoćete. U nešto što vam se sviđa. U tome jedinom i leži sva pojedinčeva moć. Možete u nešto što je prava suprotnost od toga što vam se ne sviđa, a o sebi ste otkrili.

Možete vi i dalje da ga negirate, potiskujete, da se pravite da pripada samo drugima ali ne i vama. Sve je to moguće, ali ne zauvek.

Odlaganje je, dakle, moguće neko vreme. Da nešto uništite, nije moguće, jer energija se ne može uništiti. A sve što postoji je nekakva frekvenca, energija. Ona može samo da se pretvara iz jednog u drugo. Da se kreće sporije ili brže, oku vidljivo ili ne.

Taj strah od priznanja da u sebi osuđujemo ono što smo osudili u drugima, u prevodu, ne damo mu da živi, izolujemo ga, guramo u sebe, neće promeniti činjenicu da to pre ili kasnije dolazi na red da se obradi u našoj svesti, na javi.

Da li smo svesno na neke takve trenutke spremni? Pa, često nismo. Uglavnom nismo spremni da nam se menja ono na šta smo se navikli. U ovom slučaju, to je naviknuta slika o sebi, onako kako smo sebe do sada videli. Da je njeno rušenje neprijatno, priznajem, neprijatno je. Biva i bolno i teško, ali samo zato što pružamo otpor. Ne damo staro, a već ulazi novo. Ne zaboravite i ovo – to što za nešto niste svesno spremni, ne znači da zaista niste spremni. Jer, čim vam se dešava, spremni ste.

Skloni smo da upadnemo u sledeću zamku.

Kada konačno prihvatimo da ono što osuđujemo i odgurujemo u drugima je, zapravo, u nama, počinjemo da osuđujemo sada samo sebe. To vam je odličan način da ne uradite ništa. Da se osudite. Da neki deo sebe osudite. Osuda u tom smislu ima veliku moć. Omogućava nam da se ne pomerimo s poznatog i sigurnog.

To ne može da raste, u smislu da evoluira i menja se. Nekakvu toplotu i svetlo traži sve što raste. Dakle, prihvatanje i otvoreno postojanje. To je ono što vam treba da nešto kod sebe promenite. Da je vidljivo (bez obzira da li vam se sviđa kako izgleda, ili ne), da prihvatate da je tu i da postoji, da ga zavolite. To je sve. Odatle je sve moguće. Sve drugo, poput samoosude i osude, je odraz lenjosti.

Način da se ne pozabavimo transformisanjem onoga što nam se u nama ne dopada, u ono što će nam se sigurno više dopasti. Da, to traži trud i rad, i da, to traži suočavanje sa onim što nam se ne sviđa. Ali, to vam je putanja. Jedna jedina, ako pričamo o stvarnoj promeni. Posle toga, budete samo ponosniji na sebe. O samopouzdanju i sigurnosti u sebe, da i ne govorimo. A tek što ste u stanju da nakon toga stanete pred neki izazov za koji ste do juče smatrali da ne može biti ni približno sastavni deo vaše stvarnosti. To je tek priča za sebe.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.