Andre Malraux, francuski romansijer, rekao je da se strah u sebi uvek može pronaći i da je potrebno samo tražiti dovoljno duboko. Tačno. Isto važi i za ljubav, čije mesto je upravo strah i zauzeo.
Brojna iskustva koja stičemo još od svojih ranih dana života, s većim ili manjim uspehom, u mogućnosti su da nas udalje od ovakve naše istinske prirode.
Foto: Darko Bursać
Osećaj nesigurnosti, straha, sputanosti, zaustavljenosti, brige, a time i bola, patnje, neispunjenosti, zauzimaju mesto protoku energije ljubavi, čiji zadatak nije ništa drugo nego da nas drži u stalnom kretanju.
Zašto u kretanju?
Zato što se jedino tada može dogoditi nekakva razmena, a samo u razmeni dolazi do učenja. Tu tek shvatimo šta hoćemo a šta ne, na koji način, u kojoj meri, šta nam to više ne odgovara, protiv čega bismo se pobunili, za šta bismo se borili, šta bismo želeli promeniti, šta prevazići, a šta unaprediti.
Opozit od kretanja je stagnacija. Znate ono kada opisujete nečije ili svoje stanje ili situaciju, pa kažete ”Ništa se ne dešava. Ravna linija”? To je to. Sve je stalo. Ravna linija na EKG monitoru je znak da je život stao. Kada se osećamo kao ravna linija, upravo smo objasnili da nam je svejedno, da smo ravnodušni, da smo se prepali, a zapravo smo samo skrajnuli ili potisnuli emocije, jer nam njihova pojava i uzburkanost trenutno ne odgovaraju. Ne odgovaraju nam obično jer će doneti nekakvu promenu.
Priroda emocija je da nas uvek teraju da nešto uradimo, a samim tim, neke stvari ne mogu dalje biti iste.
I to je taj trenutak: između istog a poznatog, i novog a nepoznatog, treba napraviti izbor. Nije lako. Novo je nepoznato. Nepoznato je nesigurno. Ne znamo kako mu mehanizam radi, pa nad istim ne možemo imati ni kontrolu. To nas u najmanju ruku brine, ako nas već ne parališe od straha.
Neprijatna, a time i neslavna priroda straha, nagoni nas da ka istom ne idemo, da bežimo od svega što ga može izazvati, da ga smatramo sopstvenim neprijateljem. Logično. Strah je ipak nelagodan, kako za telo, tako i za trezveno, fokusirano razmišljanje.
Da bismo pobegli od nelagode, najbolje je izignorisati, potisnuti, iznegirati ono što nas je u takvu neprijatnost i uguralo – emocije. Kako je kretanje emocija uvek na napolje (pogledajte decu, sve što osete, ispoljavaju), ako ih zaustavimo, ostaće u nama. Desiće im se stagnacija. Zarobljenost. Pošto priroda onoga što se kreće, nije da stoji, jasno je da će se kretanje nastaviti, ali ka unutrašnjosti tela. Mi onda za to kažemo – okrenuli smo se protiv sebe. Time je i priroda nastanka raznih bolesti više nego jasna.
Kako je ljubav kretanje i ispoljavanje u svakom smislu, a ravnodušnost stagniranje i zarobljavanje prirodnog toka, suprotnost od ljubavi je ravnodušnost.
To što ne osećamo ne znači da stvarno ne osećamo, ali da smo uspeli da svesnost izolujemo od toga, to da. Ako nem straha, nema ni suočavanja. Ako nema suočavanja, nema ni promene.
Ravnodušnost je odlično rešenje kada ne želimo promenu i suočavanje. Još ako se pozovemo na strah i njegovu blokirajuću prirodu, stvar je u trenutku rešena.
Njena priroda nije samo zaštićujuća, topla, empatična i grleća. Ona je usmerena, uporna, neretko surova prema našim ustaljenim formama, i ona koja nas ne štedi kada je potrebno ići dalje. Strah kao njen saradnik na tom putu, ukazuje nam na pravac kretanja. Evo i kako: Ono oko čega, u najmanju ruku zatreperimo, proizvede nam tremu, anksioznost, pa sve do potpunog straha, je mesto gde će se desiti nešto novo i drugačije za nas.
Novo nas uvek pomeri, iznutra i spolja. Posle toga, više nismo ista osoba. U sebi ili na sebi nosimo novitet. Nešto smo što do tada o sebi nismo znali.
On nam je potreban da znamo i gde da ne idemo. Ako se nađemo u realnoj fizičkoj opasnosti, strah nam pokreće sve fiziološke i umne resurse za bežanje i štićenje sebe. Zaštititi sebe je svakako oblik ljubavi.
Zaštititi sebe umemo i u situacijama koje realno nisu opasne po nas. Da, opasne su po našu postojeću ego strukturu, po ono što smo do tada o sebi i svetu mislili, u šta smo verovali, za šta smo se zalagali; ali za nas nisu opasne. Naprotiv. Menjaju nas i razvijaju. To ne znači da čovek i dalje ne oseća ugroženost.
Međutim, ono što je ugroženo, nije on sam, nego njegovo mišljenje i navike, što priznaćete, najviše u životu podleže promenama, ili bar pitanjima o promenama. Potrebno je samo jednom ovo konačno shvatiti. Kada se bojimo života i promena, te situacija koje su nam nove, bojimo se urušavanja onoga što nam je poznato, a ne da će nam se nešto strašno desiti. Naša ugroženost tu nije realna. Štaviše, naše biće se tome i raduje. Prethodna slika o svetu i sebi se oseća ugroženo. Zar to nije odlično? Tako i treba da se oseća kako bi poželela da napusti tron.
Da se vratimo strahu, jer mislimo da će nam se nešto desiti (inače, i hoće, desiće nam se novitet).
Ono što će nam se zaista dogoditi su senzacije straha kao takve, a one svakako jesu neprijatne. To pokreće važno ljudsko pitanje o tendenciji izbegavanja neprijatnosti ili bola. Senzacije neprijatnosti prisutne su u svakom trenutku kada odlazi staro, a dolazi novo.
Posmatrajte samo fizički razvoj: kada rastu zubi u detinjstvu, kada se menja hormonalni status u pubertetu, i slično. Ili kada prelazite iz jednog u drugo emotivno stanje, kada menjate status, bračni, poslovni, itd. Neka vrsta neprijatnosti, svakako je prisutna, ali ka istoj ipak idemo.
Slična je situacija sa neprijatnošću straha, straha od novog, od promene, straha od sebe samog.
Neprijatnost kao takva, te strah kao takav, mogu da postoje. To ne znači da ka nečemu ne treba da idemo. Poenta je u doziranju i razumevanju sopstvenih resursa, načina na koji ćemo strah uključiti u svoj život.
Suočavati se sa sobom i onim od čega bežimo, ne podrazumeva odsustvo straha. Naprotiv.
Dakle, saradnik ljubavi, ako samo želite tako da ga sagledate. Čak ne ni njen opozit (to je svakako ravnodušnost), ali se protiv nje može okrenuti.
To je stvarno do vas. I naravno, intenzitet kočenja i davanja gasa su opet do vas. To je kao kada sednete u svoj automobil. Kočnica i gas su jedno do drugog. Baš kao i strah, jer on u sebi tako blisko nosi i jednu i drugu sposobnost. Da li pritiskate gas ili kočnicu, zavisi od vaše procene u vožnji, a ona svakako ne podrazumeva da držite kočnicu kada vam je otvoreno zeleno svetlo. Ili podrazumeva?
Sagledate ga kao gorivo, pogonsku energiju, papučicu za gas u automobilu, a onda da ga pustite da vas povede, da vam kaže da idete tamo gde je on, koristeći tempo kojim možete da imate uvid u svoju situaciju, iako i dalje osećate strah ili anksioznost.
Tako zapravo zavolite svoj strah i konačno ga doživite kao kompanjona na svom životnom putu, umesto kao neprijatelja koji vas zaustavlja i drži zatočene u poznatom.
Znam da je i poznato ono što volite. Ko ga ne voli? Daje osećaj udobnosti, sigurnosti, omogućava da se nešto i ne mora. Ipak, neka druga vrsta prijatnosti može se osećati i u onim novim, izbegavajućim i ponekad zastrašujućim situacijama. Prijatnost koja dolazi od osećaja uspeha, samim tim što smo probali, krenuli, dali sebi za pravo, nezamenljiva je u odnosu na prijatnost komfora. Ovu ne zaboravljate. Često je pominjete u sebi ili na glas, kao odraz svoje hrabrosti i uspeha, i kao podstreka drugima do kojih vam je stalo da nešto može, da sve može kada neko hoće, bez obzira što je osećao strah i nije mu bilo lako.
Vezujemo se za razne pojave: materijalne stvari, mesta, ljude, grupe, statuse, mišljenja, stavove, ideje, slike o sebi, slike o drugima. Mislimo da bez njih ne možemo, da nas oni čine onime što jesmo. Sigurno je da nas obeleže. Sigurno je da se na iste naviknemo. Ali to ne znači da smo samo to mi.
Setite se kako je to kada nekoga stvarno volite, kako ga puštate da bude ono što jeste. Ne vezujete ga za svoje zahteve i zamisli.
U redu je da stvari, ljudi i ideje odlaze i dolaze. U redu je i da vi niste isti i da se menjate. To onda daje dimenziju stalnog toka. Stalan tok, to je kretanje, a kretanje je ljubav.
Koristeći joga asane, gotovo svaka forma u kojoj se oslonac prebacuje na ruke ili glavu (dakle obrnuto od naviknutog), podstiče hrabrost i suočava nas sa postojećim strahovima. Naravno, tu su i asane balansa, poput položaja ratnika ili položaja drveta, ali i onih koje nam umanjuju anksioznost time što nas uvlače unutar sebe, poput položaja deteta ili položaja kornjače.
Nadi Shodhan – tehnika disanja na nos
Ovom tehnikom dovodite u balans celo telo, zapravo levu i desnu stranu, levu i desnu hemisferu, Sunce i Mesec, Yin i Yang, racio i emocije. Sedite udobno. Ako ste desnoruki koristite desnu, a kao levoruki, levu ruku, kojom ćete naizmenično zapušavati nozdrve. Kažiprst i srednji prst oslonite na čelo u prostor između obrva. Palac i domali prst koristite za zatvaranje nozdrva. Zatvorite desnu nozdrvu i udahnite na levu, polako i produbljeno. Zatvorite levu i izdahnite na desnu nozdrvu. Udahnite na desnu nozdrvu. Zatvoite je i izdahnite na levu. Udahnite na levu. Odavde se postupak ponavlja. Dišite oko 10 minuta. Ako vam je to vreme za početak dugačko, krenite od manjeg zahteva, npr. pet minuta, i postepeno povećavajte iz dana u dan.
Virabhadrasana 3 – položaj ratnika
Iskoračite jednim stopalom napred. Sastavite dlanove ispred grudnog koša i zamislite da želite zaplivati u vodu ispred sebe. Kada tako krenete ka napred, zadnja noga će se odvojiti od zemlje. Ostavite je pravu i podignite koliko je moguće, tako da rukama koje ispružate ispred sebe napravite balans (kao tasovi na vagi). U lakšoj opciji, ruke se tu iznad glave mogu malo i raširiti, ili pak potpuno odručiti u stranu (kao da letite). Pogled usmerite ka podu.
Supta Kurmasana – uspavana kornjača
Iz sedećeg položaja, stavite stopala ispred sebe tako da sastavite tabane. Udaljite stopala od karlice, tako da noge sa karlicom formiraju kružnicu. Prilokom preklapanja na napred, glava bi trebalo da ima prostor da se spušta u pravcu poda a da se ne spusti na stopala. Ruke podvučete ispod potkolenica, tako da šakama obuhvatite svoja stopala (prednju stranu stopala). Udaljavajte ramena od ušiju. Ispravljajte se iz kukova i kada osetite da vam je udobno, povijte kičmu i spustite glavu ka zemlji, kao da ste kornjača, pa se uvlačite u svoj oklop.
Stoj na rukama
Postoji više načina da se ohrabrite za stoj na rukama. Kleknite i okrenite se stopalima ka zidu. Oslonite se na šake koje postavite ispod ramena (kao u položaju mačke). Jednim pa drugim stopalom šetajte uz zid, postepeno prebacujući težinu tela na ruke.
Idite do visine koja vam odgovara i postepeno se ohrabrujte za dalje, tako što i šake krenete približavati ka zidu, što će usloviti da stopala nastavljaju da šetaju uza zid ka plafonu. Iz položaja izlazite isto kao što ste i ušli. Šakama šetate na napred, a potom postepeno spuštate i noge.
Za malo hrabrije i naprednije vežbače, možete se okrenuti suprotno ka zidu, tako da ruke približite zidu. Odbacite se jednom pa drugom nogom ka zidu, dok stopalima ne nađete oslonac.
Sirsasana – stoj na glavi
Ovu asanu izvodite tek kao iskusniji vežbač. Najsigurnije je okrenuti se ka zidu koji kasnije može služiti kao oslonac za noge. Kleknite. Prepletite prste na rukama i razdvojte dlanove. Spustite podlaktice na pod (tu će biti oslonac) tako da su laktovi u širini ramena. Postavite teme glave na zemlju, tačno u prostor između dlanova koji ste napravili, tako da vam dlanovi bivaju u kontaktu sa potiljkom. Sasvim je dovoljno da se odignete sa kolena i da lagano hodate stopalima ka licu. Dubina približavanja zavisi od udobnosti. Sedalni deo tako ide ka plafonu, a leđa se ispravljaju. Osetite oslonac na temenu, na podlakticama i u ramenima. Za početnika, ovo je više nego dovoljno. Ne uskačite u položaj odbijajući se nogama, dok ne steknete dobar oslonac u rukama i leđima, i dok iza sebe nemate zid.
