Autoimuna oboljenja nedvosmisleno govore o tome kakav odnos imamo prema sebi, tj. u kakvoj smo vezi sa samima sobom.

Ta veza može biti zasnovana na ljubavi, nežnosti, razumevanju, praštanju, želji za rastom, umnožavanjem, napretkom; ili pak na zameranju, potiskivanju i prikrivanju iskrenih misli, osećanja i potreba, na osuđivanju, kritikovanju, manjku poštovanja i ljubavi, i nedovoljnom ili nikakvom ulaganju napora da se pozicija svakoga u toj vezi, sasvim shvati i razume.

Ako danas i govorimo o pojavi ‘‘epidemije autoimunoloških oboljenja’’ , tj. o njihovoj sve većoj prisutnosti, onda možemo govoriti o epidemiji manjka iskrene ljubavi prema sebi. Što i nije neobično, s obzirom na količinu različitih skretača pažnje i broja zahteva koje čovek današnjice stavlja ispred sebe, a koji ga udaljavaju od njegovih pravih potreba i njegove suštine.

Najjednostavnije objašnjenje autoimunološkog oboljenja je da naš organizam napada samoga sebe, odnosno, sopstvene zdrave ćelije.

Imuni sistem nas štiti od ‘‘nepoznatih upadača‘‘. On je sposoban da razlikuje domaće, prijateljske ćelije organizma od stranih i nepoznatih. Tada kažemo da je telo sposobno da se nosi ili izbori sa infekcijama, virusima, bakterijama, alergenima, toksinima. Kada imuni sistem ne napada samo strance, patogene organizme, nego i zdravo tkivo u telu, tj. samoga sebe, govorimo o autoimunom oboljenju. Ono što se dogodi imunološkom sistemu je to da dolazi do zbunjivanja. Naime, ono prestaje razlikovati zdrave ćelije od onih koji u organizam ulaze kao napoželjni.

Zapravo, zdravo tkivo počinje prepoznavati kao te nepoželjne upadače i bori se protiv njega samog. Tada, umesto samo virusa, infekcija, bakterija, i sličnih, imuni sistem napada i svoje zglobove, kožu, žlezde, nervni sistem, ili celo telo. Osoba, pored opšteg lošeg stanja organizma, doživljava i bol određenog organa, nekog telesnog sistema, ili dela tela koji napada; zatim, česte temperature, upale, stalnu slabost, a koju potom prate i bezvoljnost i gubici različitih dnevnih ili životnih interesovanja. Neki od pojavnih oblika autoimunih oboljenja su: reumatoidni artritis, multipla skleroza, problemi štitne žlezde (Hašimoto), Kronova bolest, fibromialgija (tinjajuća bol u mišićima), psorijaza, vitiligo, lupus, dijabetes, astma, alergije, celijakija (neotpornost na gluten), poremećaji ishrane, tumori.

Šta se dogodi, pa se organizam okreće protiv samoga sebe?

Ako je naše telo materijalni reprezent naše unutrašnje, emotivno – psihološke stvarnosti, onda je jasno da sami sebe nečim napadamo. A napadamo se osećanjem krivice, kritikom, doživljajem nedovoljnosti, manjkom samopouzdanja, ličnom nesigurnošću, nepoverenjem u sebe, prestrogošću, zahtevnošću, stresom, neprobuđenom ljubavlju prema sebi, ravnodušnošću, mržnjom, strahom, nepraštanjem. Jer, tako smo se naučili.

I mislimo da smo samo to mi. Toliko dugo sa nečim, ili mnogo čim od navedenog, živimo, da nam se učini da to predstavlja našu pravu prirodu. Odatle zaista nije ni malo neobično što ljudi u svakodnevnoj životnoj praksi ne prepoznaju šta tačno znači voleti sebe. Toliko, da ih ta pojava i priča o ljubavi prema sebi, potpuno izluđuje i prečesto im zazvuči kao kliše. Ne mali broj puta je doživljena kao direktan poziv na sebičnost. Međutim, jedna činjenica se ovde zanemaruje.

Kako? Kada sebe volite, imate potrebu da se isto tako ophodite i prema drugima. Jer, čim imate dovoljno za sebe, javlja vam se prirodna potreba za davanjem. Prirodna, ne naučena. Kada nemate dovoljno ljubavi za sebe, imate potrebu da i ono što imate, stisnete, iz straha da nećete imati dovoljno. Odatle sebičnost.

Ako u autoimunom oboljenju, organizam ne prepoznaje samoga sebe, tj. svoj zdrav potencijal, onda se to svakako događa i u nama, na našem psihološkom planu. Mi ne prepoznajemo same sebe. To jest, verujemo da smo mi ta kritika, zahtevnost, spolja postavljeni cilj za koji smo ubeđeni da je naša prava a ne, možda, nametnuta potreba.

Verujemo da smo mi ta ‘‘loša‘‘ osoba koja ne zaslužuje ljubav, neprekidnu radost, pa šta god da radimo, bezbrižnost, spontanost, samouverenost, poverenje u sebe i u sve ono što nam je kroz druge ljude i situacije došlo. Ubeđeni smo da neke stvari nismo zaslužili, tj. da smo zaslužili da nam bude lošije nego što jeste. Sve zdravije od toga, jednostavno ne prepoznajemo. Ne prepoznajemo da smo ljubav, potencijal, dar, talenat, i da je to zapravo sve što nam je potrebno. Prepoznajemo samo da smo ‘‘loši‘‘ i da nam nešto fali. Toliko, da mislimo da nas samo to kao osobe karakteriše. Naravno da se onda okrećemo protiv sebe samih. Jer, nismo dovoljni.

A kako uopšte biti dovoljan u današnjem svetu, kada nam se čini da se stalno od nas nešto traži?

Bolji posao, više obrazovanja, veće plate (jer troškovi su uvek veći), bolji rezultat u bilo čemu čime se bavimo, sledeća životna uloga koja nam se nameće, jer po svim ‘‘pravilima‘‘ to je sledeće na redu, i tako dalje.

A potrebe su nam vrlo često sasvim drugačije od onoga što svakodnevno radimo. U najmanju ruku, naše prave potrebe su sporije i nenasilne. I nemojte reći da tako sporo i nenasilno ne može, jer se nešto uvek mora. Samo ne smete da izađete iz uloge i zahteva koji ste sebi nametnuli! Žrtvujete svoje potrebe i namećete sebi pravila (tvrdeći da su ona isključivo došla spolja), i vaše telo to sluša i u stopu vas prati.

Ako idete protiv sebe, i ono će ići protiv sebe, odnosno vas, jer u tom telu stanujete. Tipičan modalitet današnjeg  tempa življenja je ‘‘bori se ili beži‘‘, što je više nego stresno, a pri tome vodi iz jedne krajnosti u drugu.

Svima je poznato da je sredina zlatna, ali je manji broj uspešno živi. Zamenite ritam življenja modalitetom ‘‘odmori se i prihvati‘‘ i eto vas na srednjem putu. Odatle možete sve. I ono što ste sebi zadali kao cilj, i ono što će vam prirodno isplivati kao potreba. Ništa nećete propustiti, a mnogo ćete više stići. Propustićete jedino to da propustite sebe same.

Nenasilno ga odvaja od svakodnevnih opterećenja i spontano uvlači u kontakt sa sobom i svojim granicama, potrebama, i načinima ostajanja ili prevazilaženja svojih granica. U tom smislu, izvođenje svake asane i redovno praktikovanje joge, poboljšava imunološki sistem i približava vas samima sebi. U nastavku je odabrano pet joga asana.

#1 Bhujangasana – položaj kobre

Ležeći na stomaku, postavite šake na zemlju u visini rebara ili pupka; laktove podignite ka plafonu, sastavite pete i opustite sedalne mišiće; podignite glavu i grudni koš, težeći da se oslanjate na snagu mišiča leđa, a što manje na potiskivanje šakama.

#2 Dhanurasana – položaj luka

Ležeći na stomaku, uđite u položaj Sfinge, a zatim privucite sastavljene pete ka sedalnom delu. Ukoliko osećate da je ovde vaš limit, ne morate ići dalje. Samo nastavite da privlačite stopala ka sedalnom delu, a grudnu kost otvarajte ka napred, otiskujući se podlakticama o pod. Uhvatite skočne zglobove, sa spoljašnje strane. Gledajte da vam stopala ostanu sastavljena, ili pak samo veliki prsti na nogama. Odižite polako šake i stopala u isto vreme ka plafonu. Grudi i butine će vam se vremenom sve više odvajati od poda, kako leđa postaju jača i fleksibilnija.

#3 Ardha Matsyendrasana

Postavite desno stopalo na pod uz spoljašnju stranu levog kolena. Levu nogu savijte u kolenu, tako da vam stopalo dođe na pod pored desnog sedalnog dela. Nemojte sesti na petu. Držite stopalo pored. Spuštajte tokom asane oba sedalna dela na zemlju. Za lakšu varijantu, levu nogu ne morate savijati. Ostavite je ispruženu ispred sebe. Postavite desnu šaku na pod iza leđa, što bliže kičmi, a levom rukom obuhvatite desnu nogu sa njene spoljašnje, bočne strane. Na ovaj način ste napravili polugu u telu, te se možete postepeno rotirati u desno, ispravljajući kičmu i gledajući preko desnog ramena, opuštenih vratnih mišića. Asanu ponovite i u drugu stranu.

#4 Paschimattanasana

Ispružite noge napred, sastavite stopala i isturite pete kao da stojite na zemlji. Bilo koji deo nogu da ste dohvatili (stopala, potkolenice, traku ili peškir kojom obuhvatate stopala kao pomoć, ili se odgurujete šakama o pod), pre nego uđete u položaj, ispravite leđa, naročito u grudnom delu. Povucite pupak ka kičmi i preklopite se i dalje izdužujući leđa. Udaljite ramena od ušiju i povucite blago bradu ka grlenoj jabučici kako ne biste stezali vratne mišiće.

#5 Saralamba Sarvangasana – sveća sa osloncem

Poduprite šakama leđa prilikom odizanja nogu od zemlje. U položaj možete ući i iz Halasane (položaja pluga) kada su vam noge zabačene i ispružene iza glave. Važno je da postepeno povećavate ugao nogu u odnosu na pod i u redu je da je on u početku manji (45 ili 60 stepeni). Pored trudnoće, ova asana je kontraindikovana kod osoba sa prekomernom telesnom težinom, kod visokog krvnog pritiska i u prva tri dana menstruacije.