Mogao sam i mogao bih da ga igram satima, ovako i ovde mogu samo da pišem o njemu.

Mislim da bi višegodišnje učenje ove plemenite, a kafanske igre moralo da bude obavezan stepenik u odrastanju svakog mladog čoveka, kao što je to nekad bilo odsluženje vojnog roka.
Privatna arhiva
Privatna arhiva

Od početka savladavanja mnogobrojnih, komplikovanih, pa pisanih i nepisanih pravila, preko dobijanja dozvola za gledanje, tj “kibicovanje” starijih majstora (pod uslovom da ne progovoriš ni reč!), pa preko časti kad dobiješ i osvojiš “a seat at the table”.

I onda dugih godina učenja i usavršavanja igranjem, konačno shvatiš da si navučen na ovaj kartaški heroin sa koga je, naravno, skoro nemoguće skinuti se.

Ostaju u ćoškovima sećanja neke nezaboravne partije, kao, na primer, one kad si gledao svoga oca i njegove pajtose u partijama od 10 plus sati, gde ti je bilo dozvoljeno samo da dolivaš špricere. Ili onih, potom sa svojim društvom, gde se partija nije prekidala čak ni za vreme zemljotresa (a true story!).

Kad živiš u zemlji u kojoj niko nikada nije čuo za tu igru, ostaju ti alijenizovane i krajnje asocijalne kompjuterske varijante sa lošim programima ili osrednjim igračima i idiotskim rezultatima, kao, na primer, ovaj na slici. Kapljica kartaškog “metadona” u trenucima krizne agonije.

JOJ, ŠTO MI SE IGRA, ALI SA ŽIVIM LJUDIMA !

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.