Retko koji roman uspe da ostavi utisak istovremeno nežan, uznemirujući i gotovo hipnotišući kao „Samoubistvo nevinosti“ Džefrija Judžinidisa. To nije knjiga koja se čita samo zbog radnje, niti priča koju zatvorite zajedno sa poslednjom stranicom. Ona ostaje da lebdi negde između uspomene i osećaja, poput kasnovečernjeg svetla u predgrađu ili pesme koja vas iznenada vrati u godine kada ste mislili da je mladost beskrajna.
Tri decenije nakon objavljivanja, ovaj kultni roman i dalje fascinira čitaoce širom sveta. Delom zbog legendarne filmske adaptacije Sofije Kopole, ali mnogo više zbog načina na koji Judžinidis piše o adolescenciji, čežnji, opsesiji i tišini koja se krije iza prividno savršenih života.
Radnja je smeštena u američko predgrađe sedamdesetih godina prošlog veka i prati pet sestara Lisbon — Terezu, Meri, Boni, Laks i Sesiliju. Već od prvih stranica znamo kako će se priča završiti. Autor nam odmah otkriva da će sestre tokom jedne godine izgubiti život. Međutim, prava snaga romana nije u pitanju šta će se dogoditi, već zašto.
Džefri Judžinidis, BOOKA
I još više — da li je moguće ikada do kraja razumeti nečiju unutrašnju tamu?
Judžinidis ne bira klasičnog sveznajućeg pripovedača. Umesto toga, priču pripoveda grupa muškaraca iz komšiluka koji su kao tinejdžeri bili opčinjeni sestrama Lisbon i koji ih ni dvadeset godina kasnije nisu zaboravili. Oni prebiraju po starim dnevnicima, fotografijama, predmetima i uspomenama pokušavajući da rekonstruišu godinu koja ih je zauvek obeležila.
Taj neobični horski glas „mi“ daje romanu gotovo sanjivu atmosferu kolektivnog sećanja i nostalgije. Sestre Lisbon kroz njihove oči postaju mitske figure — lepe, tajanstvene, nedostižne. Ali upravo u tome leži jedna od najpotresnijih ideja romana: devojke nikada nisu zaista viđene kao stvarne osobe sa sopstvenim glasom i unutrašnjim svetom.
Možda najveća tragedija ove priče nije samo u njihovoj smrti, već u činjenici da ih niko nikada nije istinski razumeo.
Njihova kuća postaje simbol svega što društvo pokušava da sakrije iza spuštenih zavesa — porodične tenzije, usamljenosti, zabranjenih emocija i strahova koje odrasli često odbijaju da primete. Predgrađe koje na prvi pogled deluje mirno i uređeno polako postaje klaustrofobična scena na kojoj mladost pokušava da pronađe prostor za disanje.
U tome je Judžinidis briljantan.
On od sitnih detalja pravi čitave emocije. Zvuk gramofona iz sobe tinejdžerke, miris letnje trave, svetla automobila koja klize tihim ulicama — sve u ovom romanu pulsira nostalgijom i nekom tihom tugom za nečim što nepovratno prolazi.
Nije slučajno što mnogi kritičari „Samoubistvo nevinosti“ nazivaju modernim „Lovcem u žitu“. Roman govori o istoj zbunjenosti mladosti, o osećaju nepripadanja i o svetu odraslih koji često ne ume da prepozna ono što se zaista događa iza nečijeg osmeha.
Danas, u eri društvenih mreža i života koji neprestano posmatramo kroz filtere, ovaj roman deluje možda čak i aktuelnije nego u trenutku kada je objavljen. I dalje idealizujemo ljude. I dalje donosimo zaključke na osnovu spoljne slike. I dalje često ne vidimo ono što se krije ispod površine.
Zato „Samoubistvo nevinosti“ nije samo priča o pet sestara iz jednog američkog predgrađa. To je roman o usamljenosti, o projekcijama, o čežnji da budemo viđeni i razumljeni.
I upravo zbog toga nastavlja da fascinira nove generacije čitalaca.
Ne zato što daje odgovore.
Već zato što nas tera da dugo razmišljamo o pitanjima koja ostaju otvorena.
