… Sugavara je dvadesetčetvorogodišnja devojka zaposlena s nepunim radnim vremenom, vedra i prodornog glasa.

Peva u nekom bendu i stalno se žali na svoju dečački kratku kosu koju bi u stvari htela da ofarba u crveno. Malo je bucmasta i simpatična, ali je pre Izuminog dolaska često kasnila i od poslovođe dobijala grdnju što na posao dolazi s pirsingom. Ali zahvaljujući Izuminom veštom, osvežavajućem pristupu kritici i edukaciji, sada je čak i Sugavara postala ozbiljna prodavačica, posvećena poslu.

Osim njih, u dnevnoj smeni rade još i visoki suvonjavi student Ivaki, kao i Jukišita, koji uskoro prestaje da radi u mini-marketu jer je našao stalni posao. A kako će i Ivaki uzimati sve manje smena, jer je počeo da traži stalno zaposlenje, ako se poslovođa ne bude vratio u dnevnu smenu ili ne zaposle nekog novog, prodavnica više neće moći da funkcioniše.

Pročitajte i ovo: Rejčel Kask – Tranzit

Prodavačica, Sajaka Murata, Booka

Ova „ja“ kakva sam danas sačinjena je uglavnom od ljudi koji me okružuju. Od toga trideset procenata čini ono što sam upila od Izumi, trideset procenata ono što sam pokupila od Sugavare, dvadeset od poslovođe, a ostatak od Sasaki, koja je dala otkaz pre pola godine, i raznih drugih ljudi iz prošlosti, poput Okazakija, koji nam je do pre godinu dana bio menadžer. Pogotovo je moj način izražavanja nešto što se na mene kao zaraza prenelo od ljudi iz mog okruženja, pa je tako moj govor sada neka mešavina Izuminog i Sugavarinog.

Pročitajte i ovo: Robert Zetaler – Čitav život

Mislim, doduše, da je tako kod većine ljudi. Jednom ranije, kada je Sugavarino društvo iz benda svratilo u prodavnicu, sve devojke su bile obučene isto kao Sugavara i na isti način su govorile, dok je Sasaki po Izuminom dolasku počela da zvuči isto kao ona i da ponavlja njenu frazu: „Hvala vam na trudu!“.

Pročitajte i ovo: Stiven King – Rita Hejvort i Iskupljenje u Šošenku

Kada nam je na ispomoć došla jedna domaćica koja je bila bliska sa Izumi u prethodnoj prodavnici, njena odeća bila je toliko slična Izuminoj da sam ih umalo pomešala. Možda se i moj sopstveni govor tako prenosi na nekog drugog. Mislim da nas prenošenje te zaraze s jednog na drugog zapravo održava kao ljude.

Pročitajte i ovo: Frederik Begbede – Život bez kraja

Pošto Izumi izvan radnog vremena nosi upadljivu odeću, ali onakvu kakva priliči ženi u tridesetim godinama, obavezno pogledam marku cipela u kojima je došla ili etiketu na kaputu koji joj stoji u ormariću. Samo jednom, kada je njen neseser ostao na vidnom mestu u administrativnoj prostoriji, usudila sam se da zavirim u njega i zapisala sam nazive i brendove njene šminke. Pošto bi me smesta prozreli kad bih je samo prekopirala, ja pretražujem nazive tih brendova po internetu i čitam blogove ljudi koji se isto tako oblače, u kojima navode kakav šal treba kupiti ili daju nazive drugih brendova koje onda ja nosim.

Pročitajte i ovo: Elena Ferante – Priča o izgubljenoj devojčici

Kad gledam Izuminu odeću, njene modne dodatke i frizuru, meni se oni čine kao najispravniji uzorak onoga što jedna žena u tridesetim i treba da nosi. Izumin pogled najednom se zaustavio na mojim baletankama.

Pročitajte i ovo: Elena Ferante – Dani napuštenosti

„Ah, to su one iz radnje u Ulici Omotesando, zar neee?“, rekla mi je Izumi. „Mnogo volim tu firmu! Imam njihove čizmeee“, u administrativnoj prostoriji ona govori razvučeno, malo rastežući krajeve rečenica.

Te cipele sam kupila tako što sam ugrabila priliku dok je Izumi bila u toaletu da zapišem njihovu marku i otišla pravo u tu radnju.

Pročitajte i ovo: Virzini Depent – Vernon Trodon

„Ah, stvarno? To su one teget, je l’ tako? Već ste jednom u njima dolazili na posao, zar ne? Baš su slatke!“, odgovorila sam ja njoj kopirajući Sugavarin način izražavanja, malo izmenjenim tonom prilagođenim odrasloj osobi. Sugavarin govor ima ritam pomalo razdraganog stakata. U potpunom je kontrastu sa Izuminim, ali govoriti mešajući ta dva stila za divno čudo zvuči taman kako treba.

Pročitajte i ovo: Mišel Uelbek – Ne mirim se

„Izgleda da imamo isti ukus, gospođo Furukuraaa. I ta tašna vam je mnogo slatkaaa“, osmehivala se Izumi. Podrazumeva se da su nam ukusi isti kad ja nju uzimam kao model. Posmatrano sa strane, mora da sam izgledala kao normalna osoba, s tašnom koja priliči mojim godinama i izražavanjem koje nije ni neučtivo ni rezervisano, nego se drži na pravoj distanci.

Pročitajte i ovo: Zedsi, prvi hibridni roman za pubertetlije

„Gospođo Izumi, jeste li juče bili u radnji? Ostao je rusvaj tamo gde stoje zalihe ramena!“, dovikivala je Sugavara presvlačeći se ispred ormarića.

Izumi je okrenula glavu na tu stranu i odvratila: „Jesam. Tokom dana je bilo sve u redu, ali je onaj dečko opet sinoć bez odobrenja odsustvovao iz noćne smene, pa je zato verovatno uskočio novi momak, Dat.“

Pročitajte i ovo: Skandinavski triler Pustoš, švedskog autora Arne Dala

Usput povlačeći rajsferšlus na svojoj uniformi, Sugavara nam je prišla namrštena.

„Šta, on opet zabušava? A zna da nemamo dovoljno ljudi, ne mogu da verujem! Zato je haos u radnji. Udarno je jutarnje vreme, a napici u tetrapaku još nisu poređani na rafove!“

„Da, strašnooo! Poslovođa je zato i rekao da će od ove nedelje dolaziti u noćnu smenu, jer sad i nema nikog osim novog momka.“

Pročitajte i ovo: Rumena Bužarovska – Nikuda ne idem

„A sad još i Ivaki traži posao, pa ni njega više neće biti u dnevnoj smeni. Ovo će stvarno biti problem! Ako nećeš doći, nemoj da dođeš, ali najavi to unapred. U protivnom ćeš samo svaliti teret na ostale koji uredno dolaze na posao, zar ne?“

Dok sam slušala njihovu konverzaciju punu emotivnog naboja, hvatalo me je blago nestrpljenje. U meni nije bilo ni trunke osećanja ljutnje. Samo sam pomislila: uh, nije dobro što nemamo dovoljno ljudi. Krišom sam posmatrala Sugavarin izraz lica i pokrećući iste mišiće na licu kao ona, onako kako sam to činila i za vreme obuke, progovorila: „Šta, on opet zabušava? A zna da nemamo dovoljno ljudi, ne mogu da verujem!“

Pročitajte i ovo: Raj Loriga – Predaja – španski roman godine

Izumi je skidala sat i prsten, slušajući me kako ponavljam Sugavarine reči, i smejala se.

„Ha-ha, gospođa Furukura nam se opasno ražestila! Ali jeste, stvarno da ne poverujeeeš!“

To da se svi oduševe kad se naljutiš zbog iste stvari kao i oni primetila sam odmah pošto sam počela da radim u mini-marketu. Kada saučestvujem u nečijoj ljutnji zato što je poslovođa bio nervozan, ili zbog toga što se tamo neko opet nije pojavio u noćnoj smeni, stvara se čudnovat osećaj zajedništva i svima je drago što se i ja ljutim.

Pročitajte i ovo: Mišel Uelbek – Serotonin

Posmatrala sam Izumine i Sugavarine izraze na licu i odahnula: Ah, dobro je, pošlo mi je za rukom da budem „normalna osoba“. Ni sama ne znam koliko sam samo puta na tom mestu, u mini-marketu, ispustila isti taj uzdah olakšanja.

Izumi je pogledala na sat i rekla: „Onda, da počnemo jutarnji zbor?“

„Hajdemo!“ …

***

Odlomak iz romana Prodavačica, Sajaka Murata, Booka

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.