Da im dođemo u novi stan, tako su nam rekli Tanja i Kire.

„Uselili smo se prošle nedelje i skoro sve je završeno“, govorila je Tanja preglasno, pa sam morala da držim slušalicu malo dalje od uva. Kire je nešto dobacivao iz pozadine. E, to me najviše nervira – kad pričam s nekim telefonom, a neko treći neprestano melje, i baš ga briga šta ja govorim. „Neka dođu ranije, pre nego što padne mrak!“, vikao je Kire, a Tanja mi je zatim to isto glasno ponavljala. „Dođite oko sedam, pre nego što padne mrak!“ Nino je sedeo do mene i rešavao ukrštene reči. Munula sam ga laktom, prevrnula očima, a on je slegnuo ramenima i glasno izdahnuo kroz nos. „Dobro, dogovoreno“, odgovorila sam Tanji i požurila da prekinem vezu.

„Uf!“, uzdahnula sam, „probi mi bubnu opnu. Čuo si, jelda?“ Nino je klimnuo glavom. „To je sutra. Bože, kako mrzim ovakve stvari. Treba nešto da im kupimo.“

Nikuda ne idem, Rumena Bužarovska, Booka

„Baš i nismo nešto pri parama“, rekao je Nino ne skidajući pogled sa ukrštenih reči. Navrh nosa stajale su mu naočare za blizinu koje je kupio na pijaci pre mesec dana. Nosio ih je samo po kući, zato što nije hteo da prizna da stari.

Pročitajte i ovo: Naomi Alderman – Snaga

„Znam“, rekla sam misleći na hiljadarku koju uvek čuvam u bočnom džepiću tašne u slučaju da mi dođe da izađem ili da sebi nešto kupim. A uvek imam i trista evra na posebnom računu u banci. Nikad ne znaš šta može da ti se desi. Nino ne razmišlja o tim stvarima. Ponekad pomislim da sigurno zna da imam nešto sa strane, pa je opušten zato što pretpostavlja da su te pare za nas dvoje, za ne daj bože, za neku nevolju. „Moraćemo da se stisnemo dok ne stigne plata.“ To je značilo da zbog poklona za Tanju i Kireta nekoliko dana treba da jedemo krompir-čorbu, sočivo ili pasulj i da nećemo moći da izlazimo na kafu ili pivo, iako počinje vikend. Nećemo moći ni da zovemo ljude u goste, sem ako sami ne ponesu alkohol – ali u ovim godinama već nas je bilo sramota da prijateljima govorimo da sami donose piće. A ni oni nisu nešto pri parama. Ponekad mi se činilo da jedva čekaju da ih pozovemo kod nas.

Pročitajte i ovo: Kloi Bendžamin – Besmrtnici, najbolji američki roman godine

Ćutali smo neko vreme. „Ništa, otići ćemo da im kupimo nešto. Moramo.“

„Moramo?“, pitao me je Nino. Oduvek me je živcirala ta njegova ravnodušnost spram društvenih rituala.

Pročitajte i ovo: Miljenko Jergović – Selidba

„Da, moramo. Možemo sutra pre polaska da svratimo u JYSK“, rekla sam mu, znajući da se radi o skupoj prodavnici. Ali mnogo sam želela da odem tamo i da se istripujem da ću i ja nekada kupovati za sebe te perjane jastučiće, te šarene prostirke, te elegantne kompletiće držača za sapun i četkice za zube koje ne bih imala gde da zakačim i koji bi mi klizali niz iskrivljeni lavabo.

Pročitajte i ovo: Gospođa Vilson, skandalozna drama o bigamiji

„Znaš li šta im treba?“, pitao me je nezgrapno urezujući velika slova u ukrštene reči, slova koja vrludaju i koja je ponekad penkalom precrtavao tako žustro da bi probušio hartiju. Ježim se od tog zvuka. A i od tog njegovog groznog rukopisa.

Pročitajte i ovo: Nove serije čije emitovanje počinje tokom praznika

„Otkud znam šta im treba. To nikad nisam mogla da shvatim. Ideš kod nekog u novi stan i treba nešto da odneseš. Nemaš pojma šta, zato što ne znaš kakav je stan. Da ih pitaš šta im treba, glupo je, zato što ti neće reći. Ništa nam ne treba!, lagaće te. Debilna makedonska posla, lažna skromnost“, rekla sam ljutito.

Pročitajte i ovo: Veliki Getsbi ljubav ili beg u tragičnu ljubav

„Mhm“, rekao je Nino i podigao pogled, što je značilo da se slaže sa mnom. Zatim je skinuo naočare i zamislio se. „Da“, rekao je i zaćutao. Baš dugo mu je trebalo da smisli šta će da kaže. Na početku naše veze ta njegova odmerenost u svakoj rečenici oduševljavala me je kao čista suprotnost onome što ja radim: sve izlanem i pre nego što smislim šta ću reći. Ali posle nekoliko godina te pauze između onoga što misli i onoga što govori počele su da mi idu na nerve. „Da“, ponovio je. „Sećaš li se kad smo se uselili ovde? Tom i Lidija su nam doneli vazu.“

Pročitajte i ovo: Patrick Melrose – briljantna saga o odrastanju kroz bolnu traumu

I oboje smo se zagledali u vazu. Nije bilo teško, u tako maloj dnevnoj sobi kao što je naša, gde je glavni zid zabarikadiran belim, kvadratnim ormarićima s ružnim smeđim ručicama. Na onih nekoliko mesta gde su se ručice otkačile, popadale i pogubile se, po dve rupice od šrafova izgledaju kao svinjske njuškice. Neka krila su iskrivljena i tu se vidi kako iz njih štrče vlakna stare iverice. Na dva mesta arhitekta ovog skladišnog zida dizajnirao je police na kojima nam stoje knjige. To su knjige iz našeg detinjstva, u srpskom prevodu, uglavnom kompleti koje smo oboje doneli od kuće. Nemamo mnogo novih knjiga. Često ponavljamo da su prevodi na makedonski toliko loši, a knjige na srpskom toliko skupe, da ionako nemamo šta da čitamo. Ranije su na policama bila i staklena krila, ali od kada su se stakla polomila, gazda ih je samo uklonio nadajući se da ceo ansambl neće izgledati krezubo. Nasred zida nalazi se jedno veliko udubljenje namenjeno televizoru. Naš televizor je mali – mada je dovoljno velik za tako malu sobu – pa smo do njega stavili vazu koju smo dobili od Toma i Lidije, nešto najlepše što imamo u kući.

Pročitajte i ovo: Serija Dogs Of Berlin

To je jedna grčka amfora klasičnog tipa – ne od onih tananih i izduženih, već od onih koje su više zaobljene. Manja je od amfora koje gledamo po muzejima. I nije smeđe boje, na njoj nema tipičnih grčkih motiva, već je iz daljine posmatrana jarke tamnozelene boje, a iz blizine se vidi da je izrađena u različitim nijansama zelene boje. One se prelivaju jedna u drugu kroz teksturu sitnih pukotina zbog koje površina vaze izgleda neravna, kao kamen. Gledanje u tu vazu deluje na mene umirujuće. Često i dok gledamo TV bacam pogled na nju. Ponekad se prisetim Toma i Lidije, i nešto nežno mi prostruji između grla i želuca.

Pročitajte i ovo: Seksualno obrazovanje – bezobrazno zabavna serija o seksualnom sazrevanju

Možda mi se to dešava zbog njihovih parfema. Nisu bili previše napadno namirisani, ali svaki put kada bi Lidija zamahnula maramom ili pak kad bi se Tom približio, zapljusnuo bi me taj miris: kod njega malo oštriji, ali ipak svež, kod nje s malo cvetnijom notom, više kao miris skupe kreme za ruke. Lidija je mirisala na sve tetke s lakiranim noktima i zveketavim narukvicama koje su nam dolazile u goste kad sam bila mala, koje su me mazile po kosi i štipkale za obraze. A u Toma nije bilo teško zaljubiti se, zbog njegovog tamnog tena, svetlozelenih dužica jasno ocrtanih u smeđem krugu i dugih nogu koje je ukrštao kao žena, ležerno oslonjen na kuk, dok se jednom vretenastom, mišićavom rukom naslanjao na kauč ili fotelju, a u drugoj sve vreme držao cigaru.

Pročitajte i ovo: Gomora – serija o najozloglašenijoj napuljskoj mafiji

Jade-coloured, tako je rekla Lidija kada je izvadila vazu iz kutije i dala nam je. Žad. Nisam znala tačno kakvu boju ima žad, ali dopalo mi se i ime kamena i način na koji je opisivao boju. A housewarming gift, rekao je Tom hrapavim glasom. Bat dis iz not aur apartment, vi ar ounli renting, počeo je da se pravda Nino, s tvrdim slovenskim akcentom kojeg se uopšte nije stideo. It’s a start, ohrabrujući nas je pogledala Lidija, pružajući mi poklon. Prsteni od grubog zlata na njenim tankim, mišićavim prstima pijanistkinje još više su isticali dubinu zelene boje te vaze. Na mom slabom, nepravilnom engleskom kojim sam pokušavala da imitiram savršen izgovor Toma i Lidije, znajući da previše naglašavam vokale i da ponekad umesto „th“ˮ izgovaram „d“ˮ ili „t“ˮ, zahvalila sam im opaskom da je ovo naše domaćinstvo privremeno, dok ne stanemo na noge s poslom, dok se ne reše neke porodične situacije s nasledstvom. Oni ništa nisu rekli, normalno, budući da sam zašla u vode koje su previše lične, u koje ovako prefinjeni Englezi kao što su Tom i Lidija ne žele da zalaze, barem ne dok su trezni. Ispalo je da se ja pravdam više nego Nino. Zbog toga što mi je bilo neprijatno, čak sam i produžila da se pravdam: da je stan premali za nas, da je star, ali je na dobroj lokaciji…

***

Odlomak iz nove zbirke priča autorke Rumene Bužarovske, Nikuda ne idem, Booka

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.