Četrdesetogodišnja spisateljica, glavna junakinja romana, ukuca u Gugl ime svoje prve ljubavi i sazna da je on pre nekoliko godina izvršio samoubistvo. Nakon prvog šoka, postaje znatiželjna i počinje da se priseća svih svojih ljubavi, svih tih muškaraca koji su joj na ovaj ili onaj način obeležili život.
Sledi dvanaest savršeno napisanih poglavlja ovog romana, svaki posvećen po jednom od „apostola“ njenog ljubavnog života, i kroz njih polako otkrivamo njen život, pa i to da joj je brak trenutno u ozbiljnoj krizi zbog muževljevih kockarskih dugova, a život na prekretnici.
Ovo izvrsno delo vodeće savremene švajcarske autorke elegantna je studija žensko-muških odnosa i podsetnik na to koliko je svaka ozbiljna veza važna za formiranje ličnosti.
Pročitajte i ovo: Kloi Bendžamin – Besmrtnici, najbolji američki roman godine
Kada iznenada počneš da guglaš svoju prvu ljubav, to je tvoja reakcija na ono kuckanje koje čuješ pre nego što zaspiš, ili na ono još glasnije kuckanje koje čuješ kad se ujutro pogledaš u ogledalo i opaziš duboku, uspravnu boru između obrva. Uzalud pokušavaš da odrediš odakle to kuckanje dolazi, čas ti se čini da dolazi spolja, čas iznutra – sa tavana / iz glave – uporno ti izmiče.
Pročitajte i ovo: Miljenko Jergović – Selidba
„Naoko ležeran, a istovremeno virtuozan, zabavan i inteligentan, nadasve precizan i nimalo patetičan, ovo je retko dobar roman o ljubavi napisan na nemačkom jeziku.“
Die Zeit
Javlja se sve češće i sve je nedokučivije, baš kao i ove kasne večeri jednog petka u januaru. Deca su, kao i obično na kraju radne nedelje posle vrtića, bila iscrpljena i razdražljiva; celo veče su se svađala i naizmenično cmizdrila, a kasnije se drala kao luda što moraju u krevet. Najzad spavaju, na trenutak je potpuno tiho, čak i pas nepomično leži na pokrivaču ispod mog pisaćeg stola, blenem u njegovu crnu dlaku sve dok ne primetim da mu se grudni koš diže i spušta; uzdišem, izdišem, začujem kuckanje. Najpre kratke, a potom, na smenu, i duže udarce čekićem.
Pročitajte i ovo: Lejla Slimani – U vrtu ljudoždera
„Grandiozan roman.“
Literarische Welt
U beležnicu unosim crtice i tačkice. Ne razumem se baš u Morzeovu azbuku, no ostajem nagnuta nad tabelom sve dok ne ugledam nešto iole smisleno. Iole. DIM. VREME. DETE. Hm. (Druga opcija bila bi LXCH. TDAI. CRNE ili ETINAKSI. MESA. NDKI. Kako mi nije poznat nijedan jezik na kojem bi tako nešto imalo bilo kakvog smisla, odlučujem se za dim, vreme, dete.) Tišina. Moj muž, pretpostavljam, kao i svakog petka uveče kad ne radi, u svojoj sobi čita i odgovara na imejlove koji su mu se nagomilali u toku nedelje, i tek će kratko pre ponoći napraviti fajront. Već duže vreme nameravamo da odemo negde zajedno. Negde. Sad on nema vremena, sad ga nemam ja. Dimvremedete!, proleće mi kroz glavu.
Pročitajte i ovo: Raj Loriga – Predaja – španski roman godine
„Roman koji se uklapa u kanon velike književnosti koja govori o ljubavi, ali istovremeno i roman koji je taj kanon preorao učinivši ga iznova zanimljivim.“
NZZ
Zatvaram beležnicu, zatvaram dokument u Vordu i otvaram novi prozor. U pretraživač unosim Petrusovo ime, ime moje prve ljubavi. Spremna sam na mogućnost da možda neću pronaći ama baš ništa i da ću morati nezadovoljna da prekinem pretragu. Računam i na naznake postojanja žene i dece. Uostalom, zašto i on ne bi imao porodicu? Čak sam i na fotografije spremna. Ali ne i na ovo. Na ovo ne. Iako mi je Petrus još prve noći nagovestio da će se to desiti. Govorio je o letenju, za koje čovek nije sposoban, i o tome kako ga to čini beskrajno tužnim.
Pročitajte i ovo: Rumena Bužarovska – Nikuda ne idem
„Lepa, šarmantna, duhovita i filozofska knjiga o ludoj igri ljubavi. Šviterova je čudesno nadarena spisateljica, i rikošetiranje oko njenog prostranog i živopisnog univerzuma predstavlja čist čitalački užitak.“
Karen Rasel, spisateljica
Zatim je s letenja prešao na padanje, pa iznenada spomenuo i hodanje; nakon čega je, jer sam ga ja upitala „hodanje?“, dodao: samo jedan korak, jedan jedini korak u prazno – i milina. Ispružio je ruke, kao da želi da poleti, pogledao me i nasmejao se. U sobu ulazi moj muž, niti je pokucao, niti me je pozvao po imenu, to čini tek retko, kad se posvađamo, kada je mnogo ljut, jako besan ili vidno uznemiren. Zauzeta si, pita me. Nisam, odgovaram i gutam knedlu: upravo sam saznala za Petrusovu smrt. Jedva dišeš, kaže. Da, samo ne znam zbog čega, vidiš i sâm da sedim…
Pročitajte i ovo: Elena Ferante – Dani napuštenosti
***
Odlomak iz romana Jedno u drugom, Monik Šviter, BOOKA
