…Na sledećem predavanju se pojavila Milijana i najavila da će nam pričati o najzanimljivijim porodicama iz svoje psihoterapijske prakse porodičnog terapeuta. Naslov predavanja je „ukrala” od svog pacijenta Danila, koji je teškom mukom, privoleo svoje roditelje da krenu na porodičnu terapiju.

Roditelji su smatrali da je njihova porodica idealna i želeli su da svi tako misle, a Danilo je bio nesrećan jer je porodica planirala da ga, radi sopstvenog ugleda, pošalje na studije u inostranstvo kako bi svima pokazala posvećenost uspehu dece. Danilo je bio zadovoljan svojim životom kod kuće, imao je devojku, prijatelje i nije želeo da ide. Kada ga je Milijana pitala kako bi opisao svoju porodicu, rekao je u šali: ,,Ne znam da li sam odrastao u porodici ili u ludnici.”

Smejali smo se i pitali se da li su te porodice stvarno smešne ili su, u stvari, tužne…

– Nažalost, ovo što ću govoriti nije smešno jer ćemo govoriti o disfunkcionalnoj porodici, onoj koja nije najpovoljnija za dečiji razvoj. To je rigidna porodica, sklona izolaciji, nedostaje joj struktura, vlada haos i dezorganizovanost, poremećene su granice između dece i roditelja kao i porodice prema drugim ljudima. Osećajna komunikacija je površna i uočava se nedostatak bliskosti, posebno između roditelja kao partnera. Problemi se negiraju, postoje porodične tajne, česti su konflikti, kritizerstvo prema deci, ali i roditelja međusobno. U disfunkcionalnim porodicama često postoji nasilje i zloupotreba dece, kao i nasilje među roditeljima. Roditelji pokazuju upadljive poremećaje ličnosti – ili su perfekcionisti ili zloupotrebljavaju drogu i alkohol. U porodici nema empatije ni prepoznavanja osećanja, ne poštuje se privatnost, a roditelji su prema deci ili autoritarni ili permisivni, popustljivi. (Haltzman, S. 2000).

RODITELJI, DOBRO JUTRO
Rana edukacija mladih o pozitivnom roditeljstvu
Autor Mila Goldner Vukov
Izdavač Psihopolis, 2022.
www.psihopolis.edu.rs

– Ove porodice su zanimljive, ali i veoma problematične – nastavila je Milijana. Krenućemo od lepo upakovane porodice, koja se pojavljuje u dvama oblicima, kao skriveno i kao otvoreno narcisoidne porodice.

– Ove porodice se lepo predstavljaju u društvu, prihvaćene su i cenjene, roditelji su obrazovani, socijalno uspešni, prate društvene i religijske vrednosti, a disfunkcionalni obrasci se teško uočavaju na prvi pogled. Međutim, rođaci i porodični prijatelji sa osećajem za psihološko razumevanje odnosa u porodici zapažaju da tu nešto nije u redu. Iako su te porodice uglađene i fine, njihova savršenost je samo socijalna maska, iza koje se krije nešto drugo. Članovi ovih porodica su izrazito lojalni, tako da se, pogotovo je to slučaj sa decom, teško poveravaju terapeutima i otkrivaju preživljene traume. To nisu očigledne traume (mentalne bolesti, droga, fizičko i drugo zlostavljanje dece), nego one nagomilavane godinama i skrivene duboko u dušama dece, ali i roditelja.

Milijana nam je objasnila značenje skrivenih trauma. – U tim porodicama je na prvi pogled sve u redu – roditelji vode računa o deci i uslovima života, slave se rođendani, ide se na letovanje i zimovanje, deca završavaju dobre škole, poštuju rođake i prijatelje, pristojni su i uspešni u školi. Ali u porodičnoj dinamici postoje pukotine….

– Poseban tip disfunkcionalnih porodica u lepom pakovanju je onaj gde majka podseća na grčku boginju Heru. Roditelji su okrenuti svojim potrebama, ne vide, ne čuju i ne reaguju na potrebe dece, emotivno su udaljeni od njih, bez empatije su i stavljaju sebe i svoje partnere na prvo mesto. Deca su kao senke, ne mogu da privuku roditeljsku ljubav, ne formiraju sopstvene reči, uglavnom kopiraju roditelje, a kasnije svoje partnere ili poslodavce, prijatelje i druge ljude. Takvo ponašanje dece podseća na nimfu Eho u Ovidijevom mitu o Narcisu (Pressman & Pressman, 1994). Porodični sistem je nepovezan, a afektivno vezivanje je izbegavajućeg tipa (Bretherton l., 1992). Porodica ima rigidne granice, članovi porodice su međusobno udaljeni i bez bliskosti, uz površnu komunikaciju. (Minuchin, S.1974).

Kod drugog tipa narcisoidnih porodica u ulozi majke pojavljuje se Demetra. Ta majka je dominantna, protektivna i kontrolišuća, a partnerski odnos sa mužem je vulnerabilan i partneri su razočarani jedno u drugo. Majka očekuje da partner bude uspešan u socijalnom smislu, a otac očekuje da je majka više okrenuta ljubavi i intimnosti, i njihova veza opstaje samo radi dece i zbog stigme usled razvoda. Oni vole svoju decu, pomažu im u životu, ali zahtevaju poslušnost i lojalnost porodičnim vrednostima i očekuju da ona ispune neostvarene roditeljske potrebe i snove. Deca postaju uspešna na socijalnom planu, ali gube autentični self i imaju ambivalentan odnos prema autoritetu jer su potrebe dece za autonomijom i izražavanjem ličnosti bile zanemarene i suzbijane. Deca pokazuju izbegavajuću afektivnu vezanost, a porodični sistem ima nefunkcionalne granice (Bretherton I. 1992; Minuchin, S., 1974).

– Posledice ovog tipa narcisoidnih porodica po decu su ozbiljne – kada odrastu, ova deca imaju problema sa identitetom, samopoverenjem i poverenjem u druge, ne snalaze se u interpersonalnim odnosima. Okrenuta su više materijalnim nego duhovnim životnim vrednostima, a potisnutu ljutnju prema roditeljima izražavaju kroz skriveni sadizam, ljubomoru, kompetitivnost i uspeh po svaku cenu. Više su pratioci nego lideri, ali kada jednom postignu moć u svojoj profesiji ili u društvu, postaju nezasiti, pohlepni, samoživi, uz pasivno-agresivno ponašanje.

*

Na red su došle, kako je Milijana najavila, veoma opasne porodice – otvoreno disfunkcionalne narcisoidne porodice.

– To su socijalno privilegovane, organizovane i uspešne porodice. Otac je dominantan, uspešan, i finansijski i socijalno. U porodici se zanemaruju duhovne i religijske vrednosti, proširena porodica i prijatelji mogu svedočiti roditeljskoj emocionalnoj, fizičkoj, ponekad i seksualnoj zloupotrebi dece. Osnovne potrebe dece su obezbeđene, ali se iza socijalne maske odvija porodična drama. Roditelji su kontrolišući i autoritarni, i sve porodične vrednosti su organizovane oko njihovih potreba za socijalnim statusom i uspehom po svaku cenu. Deca su „narcisoidna ekstenzija” svojih roditelja. To znači da, ako deca prema roditeljskim kriterijumima nisu uspešna, bivaju zanemarena, izložena su zloupotrebljavanju i ponižavanju čak i javno, pred drugim ljudima i vršnjacima.

– Kako se deca iz ovih porodica ponašaju u školi i u odnosu sa drugarima? – upitao je Ranko.

– Deca iz ovih porodica obično zastrašuju drugu decu, napadaju ih, tuku, ismevaju. Problematična su i u školi, a pod izgovorom da štite svoju decu, roditelji napadaju i vređaju profesore, učitelje ili sportske trenere. U odraslom dobu posledice po decu iz ovih porodica su da su nezadovoljna, nesrećna, pokazuju ljutnju, rivalstvo i kompeticiju, ljubomoru, imaju probleme u partnerskim i interpersonalnim odnosima. Imaju konfuziju identiteta i narcisoidno-sadističku ličnost, samoljubivi su i često mržnju prema roditeljima pretvaraju u agresiju, koja vodi skrivenom ili otvorenom rasizmu i progonu drugih, koji su različiti od njih.

Sledeći tip ovih neprijatnih porodica naziva se porodica u opasnom pakovanju, a autoritarna porodica je najdisfunkcio­nalnija od svih porodica. U njima, roditelji su dominantni, sadistički raspoloženi, izrazito nasilni i skloni kriminalnom ponaša­nju. Apsolutno su uvereni da su uvek u pravu, da treba da upravljaju svojom decom, nasilje i ponižavanje dece tumače kao pokazivanje ljubavi i zaštitu deteta, a strogoća i emocionalna hladnoća se promovišu kao dobra priprema deteta za život. Detetu se ne dozvoljava da iskaže tugu, ljutnju, bes, ili da reaguje na poniženje, odnosno bilo koji oblik roditeljske prisile. Deca potiskuju svoja osećanja ili ih otcepljuju od svesnog dela ličnosti. Kao odrasle osobe, ova deca se osećaju neostvareno i bez nade da će njihove emocionalne potrebe biti ikada ispunjene. (Miller, A. 1992).

– Članovi ovakvih porodica retko kada pristaju na porodičnu terapiju s obzirom da ih patrijarhalno društvo smatra funkcionalnim. Ukoliko ipak dođu na porodičnu terapiju, to je samo zbog problema koji se javljaju kod dece u školi, zbog agresivnog ponašanja i zastrašivanja druge dece. U tim situacijama, profesori upućuju roditelje da zatraže stručnu pomoć porodičnih terapeuta kako bi se rešavanjem porodičnih problema popravilo ponašanje dece. Roditelji u ovim porodicama ne prihvataju promene i ne prepoznaju svoje disfunkcionalne obrasce, pa porodični terapeuti treba da budu strpljivi, iskusni u radu, da nikada ne kritikuju i ne osuđuju roditeljsko ponaša­nje, već da im omoguće da sami uvide svoje probleme i pronađu izlaz iz začaranog kruga disfunkcionalnosti. Posledice odrasta­nja u autoritarnim porodicama su nesagledive i po dete i po društvo. Dete može biti nesrećno, antisocijalno, paranoidno sa sadističkim poremećajem ličnosti. U odraslom dobu, dete iz autoritarnih porodica je sklono pokušajima samoubistva, krimi­nalu i razvoju mentalnih bolesti. Nažalost, kada odrastu, oni često ponavljaju ponašanje svojih roditelja i pokazuju tendenciju da stvore autoritarno, destruktivno, rasističko, nasilničko i netolerantno društvo.

– Iz predavanja doktorke Milice čuli ste o porodicama masovnih ubica kao što su Hitler, Mao i Staljin, ali tu su i oni koji ubijaju u školama ili u terorističkim napadima. Masovne ubice su obično slabići, koji imaju potrebu da kontrolišu druge. U porodicama iz kojih potiču serijske ubice otac je obično nasilan ili odvojen od porodice, a može biti i pasivan, nezainteresovan, hladan i odbojan. Majka je obično žrtva nasilja, ponekad je više posvećena religiji ili nekim kultovima nego deci. Dete iz ovakve porodice, kada odraste, želi osvetu jer je celo detinjstvo bilo ponižavano i odbačeno od porodice, često želi da ubije oca i postoji jasno izražena mržnja prema primarnoj porodici (Douglas & Olshaker, 1999).

*

Usledio je duži odmor od predavanja. I dalje smo govorili o disfunkcional­nim porodicama, ali o njihovim lakšim oblicima.

– Na redu su porodice u fragilnom, osetljivom pakovanju. Ovde je porodični sistem disfunkcionalan u smislu da su poremećene uloge, granice, odgovornosti i vrednosti. Jedan ili oba roditelja imaju ličnu i porodičnu istoriju traume, ili neko od članova porodice boluje od mentalnih bolesti i zloupotrebe alkohola i droga. Deca roditelja koji boluju od mentalnih bolesti imaju od 25% do 50% više psihosocijalnih problema u odnosu na opštu populaciju, kod koje se te brojke kreću od 10% do 20%. U ovim porodicama postoji više zloupotreba i zanemarivanja dece i izražena su osećanja nestabilnosti svih članova porodice – izolovanost od okoline i nemogućnost porodice da se nosi sa teškoćama prilikom različitih životnih izazova (Farrell, 1999; Reichman, N. 2001).

Skriveno disfunkcionalni porodični sistem je onaj u kome postoji stalna tenzija među roditeljima, koji se sukobljavaju iza zatvorenih vrata, i postoje izražene „tajne i laži u porodici”. Tajne obično kriju seksualne zloupotrebe, mentalne bolesti, samoubistva, usvajanja dece, vantelesnu oplodnju ili vanbračna začeća. Laži se odnose na partnerske probleme, neverstvo, seksualni identitet i orijentaciju članova porodice, finansijske ili društvene probleme. Deca iz ovih porodica razvijaju nesigurnu afektivnu vezanost, strahove, loši su u školi i imaju problem u druženju sa vršnjacima. Te probleme kod dece treba da prepoznaju nastavnici, dečiji lekari i psiholozi. Roditelji obično imaju nerazjašnjene traume iz detinjstva, bolesti ili gubitke vezane za primarnu porodicu, a loše ponašanje dece reaktivira roditeljske traume (Erdman & Caffery, 2003).

– Dete je osetljivo na sve promene u raspoloženju i ponaša­nju majke i oca i odmah uskače da pomogne, podrži i umiri roditelje (Erdman & Caffery, 2003). Roditeljski sistem je kon­fliktan – otac je obično otuđen, a majka je ili samohrana, ili ima mentalne poremećaje, a u porodici postoje nejasne granice. To je porodica u kojoj roditelji guše decu uplitanjem u svaki deo njihovog života, briga oko dece je preterana, a svaka emocija mora se podeliti sa svim članovima i ne prihvataju se individualni stavovi i potrebe (Minuchin, S. 1974). Deca iz ovih porodica nisu srećna, i kao odrasle osobe imaju psihosomatske bolesti, na primer, stalne glavobolje, bolove u stomaku za koje ne postoje medicinski razlozi. U odraslom dobu, deca očekuju da ih drugi prihvate i vole bezuslovno, u suprotnom se povlače u sebe i agresiju prema drugima usmeravaju na sebe, uz samoubilačke ideje (Erdman & Caffery, 2003).

– U otvorenom disfunkcionalnom porodičnom sistemu porodični problemi se jasno vide i prepoznaju. Porodice su obično uključene u sistem službi za mentalno zdravlje, socijalnu zaštitu i pravne institucije. Svi oblici zloupotrebe su prisutni kako prema deci, tako i između roditelja, neki članovi porodice imaju mentalne poremećaje ili zavisnosti, a porodica ima socio-ekonomske i kulturološke probleme. Posledice kod dece su nedostatak sreće i zadovoljstva u životu, pojava mentalnih bolesti, sklonost samoubistvu i zloupotreba droga i alkohola i deca mogu biti sklona buntovništvu, nasilju i kriminalnom ponašanju.

– I konačno nešto pozitivno – šta se podrazumeva pod pojmom „zdrave porodice” – pitala je Milijana i nastavila:

– Nazvaću tu porodicu porodicom sa vrednim sadržajem. U njima su roditelji manje skloni da nose socijalne maske, važna im je autonomija njihove dece, koja su voljena zbog onoga šta ona jesu, poštuje se njihova ličnost, podstiču njihovi životni ciljevi. Poštuju se tolerancija i različitosti, svi slobodno izražavaju osećanja, kao i seksualne i duhovne potrebe. Traume, gubici, psihološki i finansijski problemi prihvataju se kao očekivani izazovi u životu. Roditelji odgovorno brinu o deci i važnije im je ono što im nude za stabilan razvoj nego očekivanja koja deca treba da ispune. Roditelji rešavaju svoje probleme ne opterećujući decu, koja nisu odgovorna za potrebe roditelja sve dok oni ne postanu osetljivi u starosti. Porodice neguju empatiju, etičke vrednosti, pravednost, dobročinstvo, optimizam i nadu. Porodice sa vrednim sadržajem su funkcionalne, i u njima i roditelji i deca prihvataju da ne postoji idealna porodica i udruženim snagama pokušavaju da prevaziđu probleme, bez mnogo kritike, uz ljubav, zajedništvo i poštovanje individualnosti.

– U porodici vlada prijatna atmosfera, bez napetosti, uz dosta humora i porodičnih rituala, koji raduju članove. Roditelji imaju jasno definisane i dogovorene uloge i odgovornosti, oni su vođe koje omogućavaju deci rast i razvoj, a sami predstavljaju primer pravih moralnih vrednosti (MacArthur, 2005). Deca iz ovih porodica su srećnija, uspešnija u školi, imaju stabilnije partnerske i međuljudske odnose, i teže da doprinesu boljem i humanijem društvu. Kao odrasli ljudi, svoja iskustva iz primarne porodice dalje modifikuju i prenose na sledeće generacije poštujući različitosti u okviru porodice i društva. Ukoliko je društvo zasnovano na ovakvim porodicama i funkcionalnim društvenim institucijama, uz etičke vrednosti i poštovanje različitosti, tada je na sigurnom putu humanosti i prosperiteta – završila je Milijana.

– Šta je bilo sa Danilom sa početka priče? Koga ste lečili, a koga izlečili?– upitao je Ivan

– Ispričaću vam ukratko šta se događalo sa Danilom i njegovom porodicom – rekla je Milijana.Uspeo je da uveri roditelje i stariju sestru da dođu na porodičnu terapiju. Seanse su proticale burno, uz rasprave roditelja, međusobna optuživanja i okrivljavanja i bilo je jasno da se koren njihovih sukoba nalazi u njihovom problematičnom odrastanju u primarnim porodicama. Tako je majka silno želela da Danilo bude uspešan u životu, a otac je bio pasivan i ništa ga nije zanimalo, dok se sestra lečila od depresije… Nakon nekoliko meseci terapije, roditeljski sistem je počeo da se menja. Danilo je uspeo da se izbori za sebe, da upiše fakultet koji je želeo i da ostane u svojoj zemlji i sa devojkom. Sestra i brat su uspostavili čvrstu vezu, majka se više posvetila sebi, roditelji su smanjili razlike u mišljenju i stavovima prema deci, a i prema životu uopšte.

Eto, to je priča o Danilu. On je bio hrabar i suočio se sa svojim dilemama. Bilo je očigledno tokom terapije da ga njegovi roditelji vole. I on je voleo i poštovao majku, ali to nije značilo da treba da odustane od svog životnog puta. Njegova porodica je verovatno pripadala tipu narcisoidne porodice, sa majkom koja je bila kao Demetra. Jednostavan je odgovor na pitanje ko je lečen, a ko izlečen – lečena je i izlečena cela porodica. Jer, da porodica nije želela da se menja, ne bi ni došla na terapiju. Danilo je samo otvorio vrata porodičnoj promeni.

– Šta je porodična terapija i ko se njom bavi? Možda ja uverim svoje roditelje da krenu na terapiju – rekao je Ranko.

Porodična terapija svojim pristupom pomaže članovima porodice da uspostave zdrave i funkcionalne granice, da budu saosećajniji prema potrebama onog drugog i da se članovi porodice potrude da ostvare koheziju i međusobnu podršku. U tom smislu, svaki član porodice treba da razume sebe, svoju ličnost i da svoje probleme razrešava uz pomoć članova porodice ili profesionalaca. Ovom terapijom se bave stručnjaci koji su prošli kroz školu porodične terapije. (Minuchin, S., 1974).

Meni se jako dopalo ovo što je Milijana ispričala o Danilu i porodičnoj terapiji. Kod kuće sam rekla bratu da ću biti psihijatar i porodični terapeut jer ja imam svoj put, svoj cilj i njega ću pratiti…

***

Odlomak iz knjige:

RODITELJI, DOBRO JUTRO (Rana edukacija mladih o pozitivnom roditeljstvu), autorka Mila Goldner Vukov, Izdavač Psihopolis, 2022.  www.psihopolis.edu.rs

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.