Jednog februarskog jutra godine hiljadu devetsto trideset treće, Andreas Eger je podigao umirućeg čuvara koza Johanesa Kališku, koga su stanovnici doline zvali isključivo Rogati Hanes, sa obilno natopljene slamarice pomalo kiselkastog mirisa, da ga spusti u selo planinskom stazom dugom tri kilometra i zatrpanom debelim slojem snega.

Potražio je Rogatog Hanesa u njegovoj kolibi zbog nekog čudnog predosećanja, i našao ga zgrčenog ispod brda starog kozjeg krzna iza već davno ugašene peći. Sama kost i koža i avetinjski bled, zurio je u njega iz mraka, i Eger je znao da mu je smrt već za vratom. Uzeo ga je u naručje poput deteta i pažljivo ga smestio u drvenu nosiljku obloženu mahovinom, u kojoj je Rogati Hanes čitavog života na leđima teglio drva za potpalu i povređene koze preko padina. Obmotao mu je kanap za vezivanje stoke oko tela, vezao ga za ram nosiljke i zategao čvor tako jako da je drvo krcnulo. Kada ga je upitao da li je u bolovima, Rogati Hanes je odmahnuo glavom i razvukao usne u kez, ali Eger je znao da laže.

Robert Zetaler, Čitav život, Booka

Prve sedmice u godini bile su neuobičajeno tople. U dolinama se sneg otopio, a u selu se čulo postojano kapanje i prskanje odmrznute vode. Ali od pre nekoliko dana opet je bilo ledeno, a sneg je s neba padao tako neprestano i gusto da je izgledalo kao da je svojom mekom sveprisutnošću progutao pejzaž i prigušio sve živo i svaki šum. Prvih nekoliko stotina metara Eger nije razgovarao s drhtavim muškarcem na svojim leđima. Bio je dovoljno zaokupljen time da pazi na stazu koja je vijugala pred njim niz planinu sa strmim serpentinama i koju je u mećavi mogao tek da nasluti. Tu i tamo bi osetio kako se Rogati Hanes meškolji. „Nemoj samo sad da mi umreš“, rekao je glasno više za sebe, ne očekujući odgovor. Ali nakon skoro pola sata uz samo sopstveno stenjanje u ušima, otpozadi mu je stigao odgovor: „Umreti ne bi bilo najgore“.

„Ali ne na mojoj grbači!“, rekao je Eger i „Ali ne na mojoj grbači!“, rekao je Eger i zastao da namesti kožne kaiševe na ramenima. Na trenutak je osluškivao kroz sneg koji je bezglasno padao. Tišina je bila savršena. Bilo je to ćutanje planina, koje je tako dobro poznavao i koje je još bilo u stanju da mu srce ispuni strahom. „Ne na mojoj grbači“, ponovio je i nastavio dalje. Posle svake okuke činilo se da sneg još gušće pada, nepopustljivo, meko i bez ikakvog zvuka. Pozadi se Rogati Hanes micao sve ređe, da bi na kraju sasvim prestao, i Eger je već računao na najgore.

„Jesi li sad mrtav?“, upitao je.

„Ne, ti ćopavi đavole!“, stigao je odaziv iznenađujuće jasno.

„Pa eto, pomislih. Do sela još moraš izdržati. A onda možeš da radiš šta hoćeš.“

„A šta ako neću da izdržim do sela?“

„Moraš!“, reče Eger. Zaključio je da su zasad dovoljno razgovarali i sledećih pola sata napredovali su ćutke. Skoro tri stotine metara vazdušne linije od sela, u visini litice s lešinarima, gde su se prvi planinski borovi povili pod snegom poput grbavih patuljaka, Eger skrenu s puta, spotače se, sede na tur i suljnu se dvadesetak metara niz padinu pre nego što ga je zaustavila kamenita stena visine čoveka. U senci stene bila je zavetrina i činilo se da sneg ovde tone još sporije, još tiše. Eger je sedeo na zadnjici, leđima lako oslonjen na nosiljku. U levom kolenu osetio je oštar bol, ali dalo se izdržati i noga je ostala cela. Rogati Hanes se neko vreme nije pomerao, onda se iznenada zakašljao i na kraju progovorio, glasom promuklim i tako tiho da je bilo jedva razumljivo: „Gde želiš da počivaš, Andrease Egeru?“

„Šta?“

„U kojoj zemlji želiš da budeš sahranjen?“

„Ne znam“, rekao je Eger. O tom pitanju još nikad nije razmišljao i na takve stvari se, po njegovom mišljenju, i ne isplati trošiti vreme i misli. „Zemlja je zemlja, i dođe mu na isto gde god da si pokopan.“

„Može biti da dođe na isto, baš kao što i na zemlji sve dođe na isto“, čuo je Rogatog Hanesa kako šapuće. „Ali biće hladnoća. Hladnoća koja izjeda kosti. I dušu.“

„I dušu?“, upitao je Eger, kome je odjednom prošla jeza niz kičmu.

„Pre svega dušu!“, odgovorio je Rogati Hanes. Sad je podigao glavu koliko god je mogao preko ivice nosiljke i zurio u zid od magle i vejavice. „Duša i kosti i duh, i sve ono za šta si za života bio vezan i u šta si verovao. Sve ti to razjede večna hladnoća. Tako stoji zapisano, jer tako sam čuo. Smrt rađa novi život, kažu ljudi. Ali ljudi su gluplji od najgluplje koze. Kažem: smrt ne rađa ništa! Smrt je hladna žena.“

„Hladna… šta?“

„Hladna žena“, ponovio je Rogati Hanes. „Ide preko planine i šunja se dolinom. Dolazi kad hoće i uzima ono što joj treba. Nema lice i nema glas. Hladna žena dođe i uzme i ode. To je sve. U prolazu te ščepa i ponese i ubaci u bilo koju rupu. I u poslednjem komadu neba koji vidiš pre nego što te konačno pokopaju pojavi se još jednom i okrzne te dahom. I sve što ti tada još preostane jeste mrak. I hladnoća.“

***

Odlomak iz romana Čitav život, Roberta Zetalera, objavljen u izdanju Booka, koji možete da poručite OVDE.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.