Hijerarhija zakona

Sve religije i tradicije slažu se da kao protivteža materijalnom stvaranju postoji jedinstvo. Manji, unutrašnji krug neke tradicije pritom je uvek svestan prvenstveno jedinstva koje leži  u osnovi svega, dok spoljni krug za njega po pravilu ne mari. Većina tradicija i religija govori o središtu malog unutrašnjeg kruga kao o jedinstvu, odnosno, o Bogu.

zakoni-sudbine
Odlomak iz knjige Zakoni sudbine, Ridiger Dalke, Laguna

Takozvane velike svetske religije slažu se bar u tome da postoji jedan jedini Bog, što  nazivamo „monoteizmom“. Čak i politeističke religije, međutim, pretpostavljaju nekakvu  instancu koja ne može da se imenuje, a koja je stvorila bogove i određuje njihovu sudbinu i njihove osobine.

Nakon toga, međutim, jedinstvo brzo ponovo slabi i većina religija insistira na svom zasebnom putu (do prosvetljenja, izbavljenja, carstva nebeskog, itd.). U patrijarhalno doba  je, doduše, postojala još jedna prećutna saglasnost – oko toga da se Bog uvek predstavlja, ili bar zamišlja, kao da je muškog pola.

Time, međutim, počinje sva beda nesporazuma, jer svejedini bog, koji predstavlja jedinstvo, ne bi smeo da ima nikakvih osobina. U svom „detinjstvu“ većina religija toga je uglavnom i dalje svesna. Tako, recimo, Lao Ce u Tao te đingu kaže:

Tao koji se može saopštiti, nije večni tao. Ime koje se može izgovoriti, nije večno ime. Neizreciva je večita stvarnost. Imenovanje je izvor svih pojedinačnih stvari. Pa ipak, tajna i pojavni oblici potiču iz istog izvora. Taj izvor čovek označava kao tamu: tamu u središtu tame, kapiju koja vodi celokupnom razumevanju.

Tako se, recimo, objašnjava i druga Mojsijeva zapovest, zabrana da se prave slike Gospoda Boga. Među religijama koje su se razvile iz judaizma, islam je jedini koji je sačuvao tu zapovest. Upravo on je, međutim, postao ekstremno patrijarhalna religija, mada je njegov osnivač Muhamed imao u vidu nešto sasvim suprotno. Muslimani su time postali tipične žrtve polarnosti. Ali i hrišćani su uspeli da, kao religija ljubavi, izmisle inkviziciju i krstaške pohode i da agresivnim misionarstvom, od čijih posledica svet pati sve do danas, svetom prošire mržnju umesto ljubavi. Religije, dakle, takođe podležu zakonima sudbine i često postaju njihove žrtve.

To je i razumljivo, jer jedinstvo, doduše, jeste cilj religija, ali to jedinstvo nije od ovoga sveta, što je Hrist veoma jasno dao na znanje. Na zemlji jedinstvo možemo da iskusimo samo u svesti. Život u svetu zemaljske materije zahteva priznavanje zakona koji je najvažniji nakon zakona jedinstva, a to je zakon polarnosti. Polarnost je suprotni pol jedinstvu.

 

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.