… „Koliko ima otkako si otišla iz Londona?“, upitao me je Džerard. „Sigurno… koliko? Petnaest godina?“

Bilo je nečeg neiskrenog u toj njegovoj neodređenosti. Stekla sam utisak – verovatno suprotan onom koji je hteo da ostavi – da i te kako zna podatke koje se pravi da ne zna, na šta me nakratko obuze stid zbog toga kako sam se ponela prema njemu. Ponovo me je iznenadilo koliko se malo promenio, možda jedino u tome što je sad nekako potpuniji. Onda je bio skica, obris; želela sam da bude više od toga, mada pojma nisam imala odakle bi ta dopuna mogla da dođe.

Ali s vremenom je dobio gustinu, kao kad slikar oboji skicu. Često je prolazio prstima kroz razbarušenu kosu. Izgledao je kao da puca od zdravlja onako preplanuo, u širokoj crveno-plavoj kariranoj košulji, kakve je i nekad voleo, dovoljno otkopčanoj da mu se se vidi potamneli vrat. Boje su bile toliko izbledele i puderaste od starosti i pranja da sam se zapitala nije li to možda upravo ona košulja koju pamtim iz davnih dana.

Uvek je bio škrtica, čak u tolikoj meri da se iskreno potresao zbog razbacivanja i rastrošnosti i tada je bez razmišljanja počinjao da zamera drugima. Doduše, sećam se da mi je jednom priznao da mašta upravo o tome kako se prepušta bahaćenju i destruktivnosti koje je toliko napadao. Rekoh mu kako mi se čini da se ovde malo šta promenilo dok me nije bilo.

„Primetila sam“, nastavila sam, „da moji susedi, kad ujutro izađu besprekorno odeveni za posao, često zastanu i pogledaju oko sebe blago se osmehujući kao da su se upravo setili nečeg prijatnog“.

Džerard se nasmeja. „Lako postaneš samozadovoljan“, reče, „kad su svi oko tebe takvi“. Zatim je kazao da sad shvata da jedna od prednosti odlaska leži u tome što čovek počne lakše da prihvata promene.

A on se po svoj prilici upravo toga oduvek plašio – da bi se mogao pojaviti negde i onda shvatiti da je tokom tog procesa izgubio sebe. Dajana je Kanađanka, nastavio je, ali njoj prelazak na drugi kontinent po svoj prilici nije predstavljao nikakav problem. Naprotiv, ona je verovala da će se poštedeti izlaženja na kraj s brojnim parališućim emocionalnim problemima – uključujući i majku koja voli da šefuje – tako što će se prosto preseliti na drugi kraj sveta. Ali u njegovom odrastanju u Londonu ima nečeg vezujućeg, priznao je, nečeg što mu je zacrtalo životni put. Shvatio je da većina ljudi nije toliko sapeta svojim korenima.

Dve godine je živeo s Dajanom u Torontu, i ma koliko se tamo osećao oslobođeno, kao da mu je pao težak kamen sa srca, ipak je osećaj krivice bio jači. Dilema je postala još teža nakon Klarinog rođenja. Jedino što mu je bilo nezamislivije od ideje da njeno detinjstvo treba da bude kao njegovo bila je pomisao da neće biti takvo, da ona nikad neće upoznati ništa od onog što je za Džerarda sačinjavalo stvarnost.

Pitala sam ga zašto je upotrebio reč „krivica“ da opiše ono što bi neko drugi nazvao čežnjom za domom, a što se zapravo svodi na nesigurnost u novom okruženju. „Mučilo me je to što mora da se izabere jedno“, odgovorio je Džerard. „I što se čitav život zasniva na tom izboru“. Dajanu je upoznao slučajno, u redu ispred bioskopa. Otišao je u Toronto na šestomesečno studijsko istraživanje koje mu je ponudio tamošnji fakultet za filmsku umetnost.

Prijavio se na konkurs potpuno siguran da ga neće izabrati, ali na kraju je ipak završio daleko od kuće i na trideset stepeni ispod nule čekao u redu da vidi stari dobri klasik Noć živih mrtvaca. Ispostavilo se da je i Dajana ljubitelj horora. Tada je radila za Kanadsku radio-televiziju, na mestu koje je od nje zahtevalo da mnogo vremena provodi na poslu.

Viđali su se povremeno nekoliko nedelja, sve dok se osoba koju je plaćala da joj šeta psa – veliku živahnu pudlu po imenu Triksi – nije odselila iz grada. I pre toga se sekirala zbog psa jer je u to vreme radila na izuzetno stresnom projektu, tako da je odlazila od kuće ujutro i vraćala se kasno uveče, a za Triksi je jedan sat sa šetačem bio daleko od dovoljnog. Dajana je veliki ljubitelj pasa i krajnje ozbiljno se odnosila prema okrutnosti Triksinog položaja.

Jedino rešenje za situaciju u koju je tad zapala bilo je da joj nađe nov dom, „što je u Dajaninom slučaju“, kazao je Džerard, „bilo kao da ju je neko naterao da sopstveno dete dâ na usvajanje“. Iako je tad još nije dobro poznavao – a o psima je znao još manje – Džerard se ponudio da joj pomogne. Na fakultetu je držao predavanja uveče, a preko dana je manje-više bio gospodar svog vremena.

Nameravao je da se po završetku semestra vrati u London, ali nije mu smetalo da dotle svakog dana odlazi do Dajaninog stana, prikači povodac na Triksinu ogrlicu i povede je, uz mnogo skakanja i otimanja, do parka. U početku ga je od nje – tako velike, tvrdoglave i mutave – hvatala nervoza, ali ubrzo je počeo da uživa u šetnjama, koje su ga vodile u delove Toronta koje dotle nije imao prilike da vidi, a i pride mu olakšavale život time što su iz njega uklanjale faktor izbora dnevnih aktivnosti.

Ali i pored toga se, kad pomisli na sebe kako šeta velikog psa po nepoznatom gradu, pitao kako je pobogu tu završio. Posle otprilike nedelju dana navikao se na Triksi, ili je se bar manje plašio kad uđe u stan a ona skoči na noge i počne da reži. Sad je bez mnogo opiranja polazila s njim i kaskala mu uz nogu ponosno uzdignute glave, što je i njega navodilo da se drži malo gordije kad je s tom ćutljivom zveri.

Dajanu je retko viđao, ali osećao je sve veću bliskost s Triksi, tako da je jednog dana pomislio kako stvarno nije neophodno da je drži na povocu – da je to, štaviše, pomalo ponižavajuće za nju – kad već tako disciplinovano i krotko hoda uz njega. Ne promislivši malo bolje o toj ideji, sagnuo se i otkačio povodac, na šta je Triksi istog časa pobegla glavom bez obzira. Stajao je na prometnoj raskrsnici u Aveniji Ričmond.

Na trenutak ju je ugledao kako se poput smeđe mrlje strelovito udaljava između automobila, a onda je nestala s vidika. Ma koliko čudno zvučalo, kazao je, dok je tako stajao držeći oklembešeni povodac na pločniku ulice što se protezala na jednu i drugu stranu poput duboke sive klisure, prvi put se u Torontu osećao kao da je kod kuće.

Shvatio je da je to što se njegovim nepromišljenim činom nešto nepovratno promenilo, to što je njegova greška pokrenula novi sled događaja, zapravo najdublje i najbliskije osećanje koje zna. Njegova omaška je dovela do gubitka nečega, a gubitak je prag slobode; neprijatan i neudoban prag, ali jedini koji je on ikad bio u stanju da pređe – obično navrat-nanos, dodao je – prihvatajući ga kao posledicu događaja koji su ga dotle doveli.

Vratio se u Dajanin stan i čekao dok je napolju padao mrak, i dalje držeći povodac u ruci, da se ona vrati s posla. Čim ga je ugledala znala je šta se desilo. Na neki čudan način, kazao je Džerard, to je bio početak njihove veze. On je nju lišio onog što joj je bilo najdraže, a ona je njega gurnula u poraz očekivanjima koja nije mogao da ispuni. Iako nisu to nameravali, otkrili su gde je ono drugo najranjivije, stigavši na taj način, tom groznom prečicom, do mesta na kome se veza obično završava, pa krenuli odatle.

„Dijana to priča mnogo bolje od mene“, dodao je sa osmehom…

***

Odlomak iz romana Tranzit, Rejčel Kask, Booka