S obzirom na to da su mnogi dosadašnji sistemi moći neke ljude stavljali van okvira koje smatramo humanim, veliki deo našeg posla danas tiče se „rehumanizacije.”

Počinje tamo gde počinje i dehumanizacija – kod reči i slika. Danas smo sve bliži svetu gde politički i ideološki diskurs postaje poligon dehumanizacije, a društvene mreže su glavne platforme našeg dehumanizujućeg ponašanja.

Na Tviteru i Fejsbuku brzo možemo gurnuti ljude sa kojima se ne slažemo na opasnu teritoriju moralnog isključivanja, s malo ili bez ikakve odgovornosti, i često pritom ostajemo potpuno anonimni.

Objasniću svoje razmišljanje:

1. Ako vas vređa ili boli kada čujete da neko Hilari Klinton (Hillary Clinton) ili Maksin Voters (Maxine Waters) naziva kučkom, kurvom ili još nekim gorim imenom, treba jednako da budete povređeni kada se iste reči dodeljuju Ivanki Tramp (Trump), Kelien Konvej (Kellyanne Conway) ili Terezi Mej (Theresa May).
2. Ako vas je vređalo što je Hilari Klinton Trampove pristalice nazvala „gomilom jadnika,” onda je trebalo da vas jednako zabrine i kada je Erik Tramp (Trump) rekao da „demokrate uopšte nisu ni ljudi.”
3. Kada predsednik Sjedinjenih Država žene naziva psima ili govori o ’vaćarenju ženski,’ treba da se ježimo od užasa i da nam krv proključa u žilama. Kada ljudi predsednika Sjedinjenih Država nazivaju svinjom, treba da osudimo taj govor bez obzira na svoje političko opredeljenje i da zahtevamo način obraćanja koji ljude ne čini neljudima.
4. Kada čujemo da neke ljude nazivaju životinjama ili nesvetom, odmah treba da se zapitamo „Da li je ovo pokušaj da se nekome umanji status čoveka kako bismo imali opravdanje da ga povređujemo ili da mu uskratimo osnovna ljudska prava?”
5. Ako vas vređa foto-montaža gde Tramp izgleda kao Hitler, onda ne treba ni vi da stavljate na Fejsbuk foto-montažu Obamine slike, na kojoj on liči na Džokera, zlikovca iz filma.

Postoji granica. Uklesana je u dostojanstvu. Problem je u tome što razjareni i zastrašeni ljudi i s leve i sa desne strane gaze tu granicu bezbroj puta iz dana u dan. Nikada ne smemo tolerisati dehumanizaciju, primarni instrument nasilja koji se koristi u svakom genocidu zabeleženom u istoriji ljudskog roda.

Kada se služimo dehumanizujućim govorom ili promovišemo dehumanizujuće slike, mi u tom procesu degradiramo svoju ljudskost. Kada Muslimane svedemo na teroriste, ili Meksikance na „ilegalce,” a policajce na svinje, time baš ništa ne govorimo o tim ljudima koje napadamo, ali zato mnogo govorimo o tome ko smo i u kojoj meri raspolažemo svojim integritetom.

Dehumanizacija i odgovornost ljudi međusobno se isključuju. Poniženje i dehumanizacija nisu instrumenti odgovornosti ili društvene pravde, već su, u najboljem slučaju, emocionalno pražnjenje, a u najgorem emocionalno samozadovoljenje.

A ako naša vera od nas zahteva da vidimo Božje lice u svakome, to treba da uključuje i političare i medije i nepoznate ljude na Tviteru, sa kojima se toliko žestoko ne slažemo. Kada oskrnavimo njihovo božansko biće, time skrnavimo i svoje, čime gazimo svoju veru.

Da bismo sebe doveli do toga da živimo prema višim standardima, potrebno nam je konstantno zalaganje i visok stepen svesti. Toliko smo zatrpani grubim rečima i slikama da smo blizu toga da nam moralni izuzeci postanu prihvatljivi. Osim zalaganja i visokog stepena svesti, potrebna nam je i hrabrost.

Dehumanizacija funkcioniše zahvaljujući tome što ljudi, koji se suprotstavljaju nečemu što su često dobro razrađene protivničke kampanje – ili ljudi koji se bore da bismo svi bili moralno uvaženi i uživali u osnovnim ljudskim pravima – mnogo puta trpe ozbiljne posledice.

Jedan značajan primer predstavlja rasprava o pokretima Black Lives Matter (Pokret za zaštitu života crnaca – prim. prev.), Blue Lives Matter (Pokret za zaštitu policajaca – prim. prev.) i All Lives Matter (Pokret za zaštitu života svih ljudi – prim. prev.).

Možete li da poverujete kako zaista treba zaštititi život crnaca i da treba da zaštitimo policajce? Naravno. Može li vam biti bitan život policajaca, a istovremeno i da vas brine zloupotreba moći i sistemskog rasizma u organima reda i u krivičnopravnom sistemu? Može.

Među rodbinom imam policajce – ne mogu da vam iskažem koliko mi je bitna njihova bezbednost i zdravlje. Većinu svog dobrovoljnog i besplatnog rada obavljam u vojsci i policiji – jer su mi važni. A kada za nekog brinemo, trebaju nam samo sistemi koji odražavaju čast i dostojanstvo ljudi koji u tim sistemima služe nama.

Ali, ako su nam bitni i građani i policija, zar ne bi poklič trebalo da bude „Svi su životi bitni!” Ne. Zbog toga što čovečanstvu nisu oduzeti životi ljudi na takav način na koji je crncima oduzet život. Da bi ropstvo moglo da funkcioniše, da bi se ljudi mogli kupovati, prodavati i prebijati kao životinje, Amerikanci su morali da u potpunosti dehumanizuju robove.

A bilo da smo direktno učestvovali u tome, ili jednostavno bili pripadnici kulture koja je u jednom periodu prihvatila takvo ponašanje, to nas je formiralo.

Taj nivo dehumanizacije ne možemo izbrisati kroz jednu-dve generacije. Verujem da je cilj Pokreta za zaštitu života crnaca da rehumanizuje građane crne rase. Svi životi su bitni, ali ne treba sve živote obuhvatiti moralnom inkluzijom. Nisu svi ljudi podvrgnuti psihološkom procesu demonizacije i degradirani kao niža vrsta da bi se opravdala nehumanost ropstva.

Postoji li tenzija i osetljivost u tome što podržavamo i policiju i aktiviste? Pa, naravno. To je ta divljina, vetrometina. Ipak, najveći broj kritikâ pristiže od ljudi koji odlučno forsiraju lažne dihotomije po principu ’ili…ili’ i podozrivo nas gledaju zato što ne mrzimo odgovarajuće ljude. Definitivno je teže zauzeti nijansirani stav, ali je radi istinskog pripadanja istovremeno to i suštinski važno.

Drugi primer zauzdavanja tenzije u podržavanju sistema koji volimo i u istovremenom uverenju da je odgovoran potiče od jednog učesnika u istraživanju, bivšeg sportiste sa Univerziteta Pen Stejt (Penn State). Čvrsto se zauzeo za odbranu žrtava maloletničkog zlostavljanja, godinama zataškavanog i prećutkivanog u sportskom timu univerziteta, nakon čega su osuđeni i smenjeni Džo Paterno (Joe Paterno) i Džeri Sandaski (Jerry Sandusky).

Izjavio je kako ne može da poveruje koliko su neki njegovi prijatelji postali neprijateljski raspoloženi prema njemu; zamrzeli su ga prijatelji sa kojima se družio trideset godina. Rekao je: „Kada nešto volite kao što mi volimo svoj univerzitet Pen, borićete se da on bude bolji, da se uhvatite u koštac sa problemom. Nećete se praviti da je sve u redu. To nije ni lojalnost niti ljubav, to se zove strah.”

Kada kultura neke organizacije smatra da je važnije zaštititi reputaciju sistema i onih na vlasti nego zaštititi osnovno ljudsko dostojanstvo pojedinaca koji služe tom sistemu, ili kojima taj sistem služi, možete biti sigurni da je sramota sistemska, da novac upravlja etikom, i da odgovornost nikako nije umrla.

Ovo važi u velikim kompanijama, neprofitnim organizacijama, na univerzitetima, u vladama, verskim zajednicama, školama, porodicama i sportskim klubovima. Ako se prisetite nekog velikog skandala koji je prethodno bio zataškan, prepoznaćete istu šemu. A otkrivanje i rešenje prikrivenog slučaja gotovo uvek se događa na vetrometini – kada jedna osoba izađe iz bunkera i iznese istinu.

Kada razmislimo o svom putu od „uklapanja” do izlaska na vetrometinu istinskog pripadanja, biće nam korisno da razumemo i prepoznamo granice fizičke bezbednosti svakog čoveka, da ne činimo dela ili budemo članovi zajednica koje se služe jezikom mržnje i/ili postupaju tako da druge dehumanizuju. Mislim da termin „emocionalna bezbednost” nije odgovarajući. Ne govorimo o povređenim osećanjima; govorimo o samim temeljima fizičke ugroženosti i nasilja.