Meni je jako drago što sam u ovoj sali u kojoj sam proveo dobar deo svog života, gde sam ostvario prvi susret sa svetskom kinematografijom, užasno mi je drago što je to isti prostor. – rekao na Emir Kusturica, povodom prikazaivanja njegovog filma Pepe, jedan uzvišen život, na FEST-u – Jako mi je drago što sam ja jedan od onih koji su pomogli ovaj festival upravo zbog toga što je sećanje na mladost uvek dobra stvar. Verujem da će se ovaj festival održati i u budućnosti. Grad Beograd trpi svašta ali i apsorbuje svašta, tako da mislim da će ovaj festival postati nešto više od distributerske smotre, a čini mi se da je poslednjih nekoliko godina to i postao.

Vaš film je prikazan na mnogim svetskim festivalima. Kakva je bila reakcija publike u Južnoj Americi, i kako očekujete da će publika ovde reagovati na film?

Vrlo je zanimljivo ovo novo stanje koje je nastalo obnovom gradiva u Latinskoj Americi gde SAD obnavljaju državne udare, i gde Urugvaj, koji se nalazi na jugu, skriven od tih događaja, nije još uvek na jelovniku. Zato će biti zanimljivo da se pogleda film u koje je jedna idealizovana životna forma koja vraća u vreme Rusoa. Jedina teritorija gde je ostvaren ideal, neki kompromis između socijalizma i kapitalizma.

Foto Dušan Milenković, FEST

Na Kubi je bilo vrlo dirljivo jer je Kuba ostala ono što je i bila, iako su svi očekivali da će Kuba da padne kad umre Kastro. Meni je drago da sam završio taj film, jer kao i svi moji filmovi to je bila velika muka, posebno zbog neznanja kako da se taj film struktuira. Pronašao sam formulu da se sve što je u tom životu bilo značajno iscrta u 24 poslednja sata njegovog predsednikovanja, gde sam kraj filma sugeriše idealizovanu formu gde predsednik jedne države preda lentu, deset hiljada ljudi mu aplaudira na odlasku, a onda sa svojom ženom ode na viski. To je nezamislivo, ne samo u Srbiji nego i u Evropi. Zamislite samo Makrona koji sa suprugom ode na večeru a da ga niko ne prati, šta bi mu se desilo. Tako da u tom filmu su se sudarale trenutne političke ideje, moje oduševljenje ljudima koji su čvrsto branili svoje principe, i ono čemu sam ostao veran, to su te idealizovane forme umetnosti i ljudskih zajednica. A to je sigurno jedina u svetu gde je taj dodir socijalizma i kapitalizma učinjen na najbolji mogući način. Film je za mene izražavanje primarnih emocija, kao i muzika. Mislim da razlika između onoga kako reaguju u Buenos Airesu, Veneciji, Havani i Beogradu ne može biti velika, zato što se tu radi o jednom čoveku koji je mio i koji je obavio svoju socijalnu misiju, ne mogu reći kao mesija, ali je izveo nešto što nikom nije pošlo za rukom.

Vidite li povezanost između situacije u Venecueli i situacije predsednika o kome se radi u filmu?

On nema naftu, da je ima, Jenkiji bi to uzeli pod svoje. Posebno posle Sirije, koju su izgubili, i Iraka koji polako gube. Venecuela je jedna od najbogatijih zemalja i drugim resursima. Mislim da je Muhika uradio pametnu stvar, napravio je ustupak Americi, koja mislim da nije dobra, ali su mu dozvolili da razvija ekonomiju. On je priznao gej brakove, uveo je slobodnu upotrebu marihuane za lečenje. U političkim manevrima je uspeo da ih kupi potezima koji su mu dali rezervu da uzgoji deset miliona krava. Na relativno maloj teritoriji za Latinsku Ameriku napravio je nešto što je tih deset miliona krava učinilo za stanovništvo od tri miliona i dovelo ga u jedan status u kome je od njegovog dolaska stopa privrednog rasta došla do optimalnih četiri odsto. Pored toga je smanjio siromaštvo sa 22% na 7%. To je čovek koji je činio stvari kao da je imao čarobni štapić, a pritom je bio vrlo konkretan. Svoje plate je davao sirotinji, a nije pozirao u tome. On zaista živi u kući koja jedva da ima beton na podu, koja je pokrivena kancerogenim salonitom, primao je 500 evra od Dojče Velea za komentare o Latinskoj Americi. Bio je pregovarač u Kolumbiji između kontraša i vladinih snaga. On je tip koji je uspeo da napravi uspešan kompromis koji ide u korist naroda. Mislim da Amerikancima nije stalo do krava nego do nafte, i zato je on još uvek bezbedan.

Da li je ta normalnost i jednostavnost jedne takve ličnosti možda bila i osnov Vaše inspiracije? Pogotovo je to za nas začuđujuće jer su ovde generacije odrastale uz kult ličnosti, vođe, i masovne hipnoze.

Ovde je hipnoza izvršena elementarnim česticama, on je očarao svet svojom pojavom. Njegova žena u filmu kaže kao je on bio u stanju da se obrati i domaćici i intelektualcu. Pritom nije lagao. Sve što je izgovarao bilo je potkrepljeno empirijom. Njegova praksa je praksa čoveka koji se žrtvovao za svoju naciju i koji je proistekao iz ulične borbe za tu vlast. On je otimao ljude, naplaćivao kidnapovanje, a onda tu lovu prosleđivao Tupamarosima. Svi znate da je on bio u zatvoru 13 godina i da je u poslednjoj fazi živeo u jami u kojoj je razgovarao sa mravima. Izašao je iz zatvora kad je pala hunta, i počeo da se bavi politikom na isti način, ali nije imao oružje u ruci. Prodavao je cveće, voleo svoju ženu, i mislim da je ključ filma u onome što ja nisam osetio u prvom trenutku, a to je ta ljubav sa gospođom Topolanski. Kao u najuspešnijim brakovima, oni se nisu viđali toliko često, ali su imali vremena da maštaju jedno o drugom. Izgleda da je to formula za duge brakove, jer kad su ljudi stalno zajedno, onda to malo i dosadi, a još kad ste militantni političar to se diže na viši stepen. On je u određenom smislu svetac sa puškom. Kad je stigao prvi dan na posao Ministra poljoprivrede, čovek na parkingu ga je pitao koliko će ostati, a Muhika je odgovorio „Bojim se da ću ostati malo duže.“ Posle toga je sve bilo kao u bajci. Ja kad sam ga prvi put video, nisam bio siguran da li vidim stolarskog pomoćnika iz Hadžića kod Sarajeva ili nekog ko je stvarno predsednik. Sve što je u filmu je stvarno, nije namešteno, on je svako jutro svom psu pravio doručak, i kako u filmu kaže, to je bio najverniji član njegove vlade.

Mi u našoj istoriji nikada nismo imali političara ili lidera koji bi mogao da se približi takvoj ličnosti kao što je Muhika.

Naša istorija je potpuno drugačija, mi smo najviše trpeli zbog činjenice da su obaveštajne službe sa istoka i zapada presecale naš progres i upadale u naš sistem, ali na jedan drugi način. Naša istorija je ipak drukčija i nema taj anti-imperijalistički latinski zanos.  Kod nas se to sve ipak deli između onog šta misle republikanci, odnosno šta misle monarhisti. Kad se pogleda taj deo naše istorije vrlo teško se može pronaći jedan stabilni period. Uz to, mi smo na putu napravili kuću, a njihova kuća je daleko od magistralnog puta, i možda je to bila ključna stvar.

Mi smo imali Patrijarha Pavla koji je bio i ostao uzor. Njihov odnos prema životu i skromnost koja nije isfolirana bila je nešto što mi ovde nismo imali. Ovde su uvek vladali ljudi širokim potezima.

Naredni film snimaćete u Mongoliji. Šta možete da kažete o tome?

Film se zove Beli oblak Džingis Kana. Govori o jednoj nesrećnoj epizodi iz biografije Džingis Kana kada je na putu za osvajanje zapada zabranio rađanje dece, a onda je njegov najbolji prijatelj bez njegovog znanja odlučio da se dete rodi, pa je nastala panika u tom logoru koji se pomerao.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.