…Iz sna nas je trgao Huliov plač. Desi se ponekad da plače kao da je beba, mora da ima košmare.

Ne znamo šta sanja jer i dalje ništa ne govori, ali smiri se kad ga ona nežno zagrli. Deca i životinje se uznemire kad se dogodi nekakva promena. Sluti on da se nešto sprema, da odlazimo, video je spakovane torbe, video je i kanistere s benzinom u dnevnoj sobi, mada nisam siguran da mu je jasno šta ćemo s tim da uradimo. Dobro je doručkovao, dali smo mu skoro sve što je ostalo, a žena je nekoliko konzervi stavila u torbe, sakrivši ih između odeće, iako su nas nadležni uveravali da ćemo tamo imati dovoljno hrane. Ali ona se ne pouzda u to, i sasvim je razumem. Okupali smo se i onda izašli da malo prošetamo i otišli do šume.

S obzirom na to da nemamo pojma kad ćemo moći da se vratimo, nije to bila obična šetnja kao sve druge. Hulio je, međutim, bio lepo raspoložen, njemu nije bilo ništa neobično, pentrao se na drveće i jurio za muvama i bubama, pošto veverica u šumi odavno nema. Nije lako proniknuti u misli jednog deteta, ali je očigledno da se mališa preko dana uopšte ne boji, samo se plaši noći i ružnih snova.

Pročitajte i ovo: Naomi Alderman – Snaga

Predaja, Raj Loriga, Booka

Mi, s druge strane, strahujemo od toga šta nosi svaki dan, plaši nas stvarnost, pomisao da se možda nikad nećemo vratiti, to što ne znamo kakvi ćemo biti kad se vratimo, ako se ikada i budemo vratili. Razume se, u šumu nisam pošao bez puške, čak sam i opalio na jednog vrapca.

Pročitajte i ovo: Gomora – serija o najozloglašenijoj napuljskoj mafiji

Nemam običaj da pucam na ptice, ali u šumi više nema drugih životinja da ih uzmem na nišan. Ne znam kad ću opet moći da idem u lov, u prozirnom gradu je oružje zabranjeno. U svakom slučaju, nemam nameru da svoju sačmaru i lovačke puške ostavim da izgore zajedno s celom kućom. Rešio sam da ih lepo stavim u futrole i da ih zakopam kad ona i mališa budu zaspali. Neću im ništa reći, ni njima ni zonskom agentu, niti bilo kome.

Pročitajte i ovo: Serija Dogs Of Berlin

Čovek sa svojom puškom radi ono što želi. Tu nema šta da se priča. Hulio nam se nekoliko puta izgubio iz vida dok smo šetali šumom. Dozivali smo ga njegovim novim imenom, a on se vratio. Bar sam nešto pogodio. Hulio je stvarno dobro ime. Nabrali smo dudinja i poljskog cveća, želimo da ova poslednja večera bude posebna.

Pročitajte i ovo: Patrick Melrose – briljantna saga o odrastanju kroz bolnu traumu

A posebno je sve ono što se ne ponavlja svakoga dana, a još je posebnije ono što bude sad i možda nikada više. Ne znam jesam li to već rekao, ali moja žena stvarno izvanredno kuva. Kad je krompir stariji, onda pomalo gorči, a ona uz to spremi sos od paradajza koji bude slatkast. Svašta ona još ume osim što zna da kuva. Često kad mi dođe da zaplačem, ona je tu uz mene, a ume i da me nasmeje i zabavi raznim šašavim pričama. To mi se veoma dopada kod nje jer sâm nikad nisam imao dara za pričanje priča.

Seksualno obrazovanje – bezobrazno zabavna serija o seksualnom sazrevanju

Razumljivo je što se Hulio maltene sve vreme drži nje sad kad smo mu nadenuli ime, premda je tako bilo i ranije. I sa našim je sinovima bilo isto tako. Ljudi koji umeju da pričaju priče uvek imaju društvo. Ne znam više koliko smo puta stvari pakovali i prepakivali, vadili ih i naguravali, trpali i odbacivali, odabirali i predomišljali se, sve dok najzad nismo uspeli da u tri torbe spakujemo ono što nam je neophodno za život u prozirnom gradu.

Pročitajte i ovo: Nove serije koje ćemo gledati na RTS-u ovog proleća

Torbe smo složili jednu do druge pored ulaznih vrata. U ovoj su se kući rodili naši sinovi, i tu su prvi put osetili ukus mleka kad su dohvatili dojiljinu sisu. Ta je žena umrla još pre rata, ali rat je bio uzrok koji je doveo do njene smrti. Bila je strankinja, s neprijateljske teritorije, bila je prognana kad su izbili sukobi, ubrzo nakon pogibije dvanaest pravednika. Dvanaest pravednika stradalo je zbog svoje vere, što je neobično s obzirom na to da ovde takoreći niko ne veruje ni u šta, dok je tih dvanaest pravednika bilo usrdno u svojim molitvama, pa ipak su prvi nastradali. Bila je dovoljna jedna bomba da ih usmrti svih dvanaest, a za taj tragični događaj, čiji počinilac nikada nije otkriven, odmah je optužen neprijatelj. Novine su pisale da je rat neizbežan i tad su počele deportacije. Dojilja naših sinova umrla je u kampu za izbeglice nadomak granice.

Pročitajte i ovo: Serija Bodyguard

U vreme kad su pošli u rat, naši je se sinovi nisu ni sećali, pa im o tome nismo ništa ni rekli. Kad je izbio rat, Augustu je bilo devet a Pablu osam godina. Ceo svoj život oni su proživeli u ratu, ali smo mi uradili sve što je bilo u našoj moći da kao deca to ne osete. Zvuk eksplozija i bombi počeo je da odjekuje u našoj blizini tek pre tri godine, a pre toga ih nije bilo teško ubediti da rat uopšte ne postoji.

Dugo vremena živeli smo na bezbednoj udaljenosti od užasa pre nego što se taj užas proširio i na ova brda i ovu dolinu, ovo selo i ovu šumu i ceo naš kraj, pre nego što je strah zavladao čitavom teritorijom, pre nego što su do nas počeli da dopiru glasovi da je glavni grad pao u ruke neprijatelja, pre svega ovoga što nam se desilo. I ona i ja smo znali da će naši sinovi otići u vojsku ako rat bude potrajao, pa smo krišom pratili vesti nadajući se da će biti postignuto primirje, što se nikad nije dogodilo.

Pročitajte i ovo: Kloi Bendžamin – Besmrtnici, najbolji američki roman godine

Ovaj rat traje već više od deset godina, to je najduži od svih ratova koji su se vodili za našeg života. Dojilja je imala ljupko, borama izbrazdano lice, kao oni ljudi što su već od malih nogu navikli da rade od jutra do mraka, po suncu i po kiši, a njene bele dojke bile su krupne i podatne. Nikad nismo ni pomislili da bi nam mogla učiniti bilo šta nažao, ali vlast je mislila drugačije.

Pročitajte i ovo: Miljenko Jergović – Selidba

Može čovek da bude pun poverenja prema drugome, dok vlast mora da bude pripravna i da reaguje na vreme, pa čak i pre vremena, u slučaju da se dogodi bilo šta što nam može naškoditi. Velika odgovornost iziskuje i veliku predostrožnost. Mislim da tako mora biti, pa se zato nisam ni usprotivio kad su došli po dojilju i odveli je, zato ni moja žena nije stala u njenu odbranu, iako je dojilja čuvala i negovala naše sinove i, koliko je nama poznato, nikada nije rekla ružnu reč o nama…

***

Odlomak iz španskog romana godine Predaja, Raj Loriga, Booka

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.