Ljubavnici u epizodi: Crne gaće i rođendani
Rođendanski rijaliti
Nikada nisam volela zimski raspust. Odvajali se me ti prazni dani od onog što sam najviše volela: škole i drugara. I na silu terali u prisnost sa onima od kojih sam se sklanjala i od kojih sam čuvala svoje mladalačke snove. Moja majka je bila ubeđena da sam se rodila kao divlje dete, a ja sam se nadala da ću jednog dana saznati da sam usvojena i da će se tako lako razmrsiti klupko ljubavi i mržnje u koji smo bili upleteni.
Moj rođendan, nekoliko dana posle Nove Godine, samo je jasnije ocrtavao usamljenost. Bila su to ona vremena kada su se tih prvih dana januara radili popisi, pa prodavnice nisu radile, te su moji obećani pokloni ostajali zarobljeni na policama, a često zaboravljani i posle praznika.
Tek kao baš matora počela sam da slavim rođendan, posle tridesete. I uvek mi je bilo važno da uz mene bude neko koga volim. Da bude radostan zbog toga što sam mu se na taj dan baš ja rodila.
Moj muž tog mog posebnog jutra nije bio radostan. Probudili smo se, svako u svojoj jazbinici, izmrcvareni noćašnjim ucenama. I nekim rečima prvi put izgovorenim, o kraju. U strahu – on je napadao. Iz straha – ja sam bežala. Tako da me nikad ne stigne. Daleko. U sebe.
I opet se vratio osećaj napuštenosti, toliki da sam na Fejsbuku otkačila onu kukicu koja je moj datum rođenja činila skrivenim.
Želela sam da mi neko napiše nešto lepo.
I čekala sam poruku. Onakvu kakvu čekaju sve ljubavnice na ovom svetu, naročito u vreme praznika. I naročito one koje su obećale da će ćutati tih dana. Čekala sam da se seti.
Uveče sam mu napisala: “Znaš, meni je danas rođendan i niko me nije poljubio.”
“Ohhh, sorry”, odgovorio je, “mislio sam da je u aprilu.”
Flešbek No 9
“Tebi bi stvarno bilo svejedno i kad bih ja nosila one bapske gaće?” pitam ga, dok po sobi tražim one u kojima sam došla. Nestrpljiva sam da svoje stvarčice složim na gomilu. Tera me tatin vojnički gen i stečena opsesivnost. A pomalo i nesigurnost nepoznatog terena.
“Neeee…Štooo…?” odvraća lenjo, protežući se kao debeli mačak. Sunce mu se uplelo u trepavice, namešta se tako da bi me video.
Lep je, pomislim.
“Pa je l’ znaš kakve su ove što sam imala na sebi?”
“Pamučne…?” odgovara, kezeći se i sad mi već liči na Garfilda.
“Odgovor je tačan, ali se ne priznaje jer si se koristio opšim, dosad stečenim, znanjem o meni. Da čujem detalje, možda ti i oprostim”, kao, ljuta sam.
“Sama si kriva”, brani se. “Kad bi kao sve normalne žene nosila pantalone, možda bih i stigao da vidim šta imaš na sebi.”
“Ali te ponese strast…” zaključim pitomo, odustajući od potrage za dragocenim predmetom, obrubljenim čipkom.
Upletu nam se noge. Drži me u zagrljaju i ljuljuška. Povremeno ljubi u vrat i frkće kad ga moja kosa zagolica po nosu. Ne dišem, da bih čula kako on diše. A kad dišem – udišem duboko, pokušavajući da sačuvam njegov miris da mi traje i posle.
“Znaš šta nismo nikad radili?” pitam ga, mada po onome što tog trenutka osećam, slutim da opet nećemo.
“Jeli nudle u onom užasnom kineskom tržnom centru?”
Okreće me ka sebi, odmotava iz fetus-položaja, drži ruku čvrsto na stomaku da se ne bih ponovo skupila.
“A obećao si mi…”
“Odlične su, mada je sve okolo grozno”, kaže, ali ga više ne vidim. Prsti su mi zamršeni u njegovoj kosi, spremni da se brane, da mu kažu da stane.
“Nismo nikad vodili ljubav polako.”
Moja romantična filmska zamisao lebdi kao balončić iznad njegove glave i pitanje je ko će od nas dvoje pre da ga probuši.
“Ti si baš pervrerzna”, izranja iz mene. Smeši se. Ljubi me u list. Kačim se za njegovo rame, kao za klin. Iskusna sam planinarka.
***
“Crne su”, kaže posle nekoliko trenutaka tišine. Prstom prati potočić znoja između mojih grudi.
“Daj, bre, to znaš od početka…skoro da i nemam drugačije.”
I smejem se, jer se setim njegovog detinjastog iznenađenja kad je otkrio da osim bele postoji još neka boja.
“Kako neko ko je…”, zaustim, pa odustanem. Ne zanima me broj onih pre mene, svaki njegov pokret je dovoljno rečit. Shvatim da je njemu vreme stalo kod prvog pampersa, kod otkuvavanja veša, kod “večeras ću da ubacim belo”…Shvatim da su moje minđuše, moj crni lak na noktima, moja želja da imam tetovažu, moje mrežaste čarape, moja otvorenost i izloženost, moj prljavi jezik i moja spremnost na sve…beg. Oaza u pustinji običnosti.
Da li smo se bežeći, svako sa svog kraja, samo sudarili?
I, u šoku od udarca, čvrsto uhvatili jedno za drugo?
Gledam ga kako navlači svoje pamučne prugaste ispeglane bokserice i stavlja naočari na nos. Gleda me preko njih.
“Šta…?” pita.
“Ništa, sladak si…” blesavo odgovorim.
A htela bih da mu kažem da, za skoro petnaest godina, nikada nisam , sa svojim lepim, zgodnim i pametnim mužem, vodila ljubav tako, do besvesti.
***
“Za vikend nisam tu”, kaže, kao da se izvinjava.
“Dobro, onda ćeš rođendanski poljubac dobiti u ponedeljak.”
“Znaš…?” pita osmehnut.
“Znam.”
I poljubim ga… avansno.
