Pišem (ti) rijaliti…

 

Ti znaš, ti oduvek znaš, da reči koristim kao dragocenu valutu. I da moje ćutanje jeste zlato. Zato što te čuva od ljutite i neobjektivne mene.

Ali ne mogu. Više ne mogu.

Moje su me tišine ubile.

I ne boli udarac. Boli to što me više ne znaš. I misliš… misliš da bi me pesnica slomila. Ne bi. Slomio bi me zagrljaj.

Ali tebi su moja osećanja patetična. Kad plačem – misliš da lažem. Kad ne plačem – misliš da sam ledena.

Šta hoćeš od mene?

Nemoj, nemoj da budeš tu kad se budem vratila. A vratiću se, ne radi tebe, nego zbog  (jeste!) svega materijalnog što sam u naš zajednički život uložila. To je nešto što određuje meru mog uspeha.

Moje preskupe cipele!

Zaslužila. Zaradila.

I bile su uteha. Makar na deset munuta. Onda kad tebe nije bilo.

K.

Stižem sutra uveče. Molim te, nemoj da budeš tu. Javiću ti se kad budem bila spremna da se vidimo.

 

Flešnek No 14

Obećala sam ljubavno pismo?

Pa ne znam, baš.

Rekoh, s tobom je sve lako…osim mene. Ja sam ta koja teška, ona kojoj je srce prepuno gorčine i hoda pogrbljeno… Izgubljena u nekom davnom sećanju na ljubav, na predavanje, na pripadanje…i već pomalo odustala od svega. Pomirena. Mnoge važne stvari nisam uradila i za neke više nema ni vremena, ni mogućnosti. Nisam rodila jednu Anu. Nije da je Ana baš i htela da joj budem majka, izbegavala je to, nikada mi se nije desila…ali – onog ko bi mi pomogao da je imam – nisam dovoljno volela…nisam mogla s njim da zamislim strasne noći, nisam mogla da maštam o tome…o, da – napravi mi jednu Anu. Nisam.

A onda kad se desila strast – bilo je to više pomućenje razuma, impulsivna odluka…koja me mnogo koštala. Ali, posle ovoliko vremena, možda bih mogla da kažem – pa i nije nam bilo suđeno. Da od njega nisam otišla, ne bih osetila slobodu. Ne bih naučila da budem sama. Ne bih zavolela to što sam sama. Sama. Volim i umem da budem sama. Sama, pa čak i kad živim paralelan (onako, baš kao dve prave koje se nigde u prostoru ne dotiču) sa nekim ko je, po svemu izgledajući, moj partner. Tako nastupamo, tako nas vide. Tako nas vole. Dobar smo tim, no – ja sam izdajica. Ja se foliram.

Da ne glumim – nikada niko ne bi rekao – njih dvoje su super! Nikada niko ne bi rekao – oni su se baš pronašli. Nikada niko ne bi rekao – što jedan započne, drugi završi. Da, ja sam završila. Sva ljubav (ako je to uopšte bila) nestala je u mojoj neslobodi, u nametanju obaveza, u pristajanju na krivicu. Kakvu – ne znam. Uvek sam kriva. Uvek se pravdam. Bio mi je podrška u svemu onome što sam i sama mogla da završim. Tamo gde su mi stvarno trebale prave muške ruke (one nežne, što pridržavaju) – ostala sam sama.

Noć sa strašnom glavoboljom koja ne prestaje, temperaturom preko četrdeset, infekcijom bubrega…ostala sam sama. Tu noć nikada neću moći da mu oprostim. Prva kontrola posle bolne operacije, posle višemesečne terapije, doktorkine reči – jedini je lek da pokušate da dobijete bebu. To – što me nije čuo, to – što je i dalje postavljao uslove, to što nije hteo – to ne mogu da mu oprostim. Nisam tad mnogo volela sebe, pokvarenu, i mislila sam – pa, možda je i u pravu. Možda je u meni problem. Možda zaista moram da dokažem da ga volim.

Tamo gde se ljubav dokazuje…tamo ljubavi nema.

I šta još…? Šta je još važno da znaš? Da čeznem za ljubavlju…? To vidiš, to ti je jasno. Da ću, možda, opet pogrešiti…moguće je. Ali – živa sam!  Kao kad u nekim lošim serijama pacijent umire i svi plaču i misle – umro je…a onda se on iznenada zagrcne životom i vrati se. I svi su srećni. Ja ne znam da li sam srećna. Na trenutke jesam. Onda kad mi je dovoljno da te vidim makar na kratko. Nisam – u onim trenucima kad odlazim od tebe, kad se suočavam sa ogromnim delom dana koji je…bez tebe.

Najblistaviji i sasvim čist i jasan trenutak sreće bio je kada sam (viseći u autobusu na jednoj ruci) dobila od tebe kratku poruku: “Zbog tebe”. (Oh, koliko TEBE u prethodne dve rečenice!) Sedamdeset trojka je odvažno jurila ka Zemunu, ni ne sluteći da to što se ja klackam i truckam, a pomalo i visim u vazduhu, nema veze sa njenim lošim amortizerima, već sa jednim čovekom koji mi je, tek tako, uz obične dve reči, izmakao tlo pod nogama.

O svemu ostalom što se posle među nama desilo – neću. Mada – ne mogu da se ne zapitam – zašto ja? (Ta sumnja u sebe, stalno, k’o pokvaren zub, tišti, pa prođe, a ne usuđuješ se da se suočiš…popraviš, izvadiš…). I ponekad sumnjam. Preispitujem se. Da li mi je na čelu pisalo – očajna je, uzmi je…?

Celog života…tražim…nekog ko me se ne bi uplašio. Nekog ko se ne bi oprezno zadržavao po ivicama ljubavi, pazeći da ne propadne.  Tražim nekog da me odvede u šumu. Tražim nekog da ležim s njim na livadi i da gledamo oblake. Tražim nekog ko ume da ćuti uz more, al’ tačno zna koji je pravi trenutak da me uzme za ruku i…odvede negde da vodimo ljubav. Tražim nekog s kim bih spavala ispod istog pokrivača. Tražim nekog u čijem bi naručju mogla da sanjam. Do sada nisam. Otrgnem se, pobegnem pod svoj jorgan, sklupčam, sakrijem i…tek tako mogu da zaspim. Divlja, kaže moja mama. I iz njenog sam krila bežala. Ali iz bakinog nikad nisam. Ona je znala da pripitomi ovu životinjicu. Tražim nekog ko je…možda…sad nađen…ali kasno. Mi nikada nećemo imati te noći. Tek tu i tamo po neku.

Mi nikada nećemo imati to more, livadu, moguće. Ima tih livada na koje na dva sata možeš da pobegneš. Mi nikada nećemo imati zajednički pokrivač. Tvoj pere i pegla neko drugi.  Ja svoj nosim u servis za pranje i peglanje. Možda će poneki hotel velikodušno dozvoliti da se pravimo da smo ono što nismo. Pa…i za to vredi živeti. I to me raduje. Kao i tvoje poruke. Kao i “Kiša” koju sam, ipak, pustila…(znam tu pesmu)…i plakala k’o kiša…mada ti  (mi) nije bila namera, al’ desilo se…Kao što si mi se i ti desio.

Ne pronalazim način da pobegnem od razmišljanja o tvom “drugom životu”. Pažljivo odvojen i zaštićen. To mi je jasno. I jasni su mi prioriteti. Ja nemam nikakvu Anu, ja nemam šta da izgubim. I ako odem odavde, sa ovog mesta gde sam, verujem, trenutno zarobljena – to neće biti ništa strašno. Već sam jednom to uradila i evo me…mrdam. Nikako, nikako, nikako…ne želim da ugrozim…to…tvoje…njih.

I otud moj strah od puštanja, od povređivanja, jer – biću povređena, svakako. Ali, malo blesavo će da zvuči, imam strah – ali se ne plašim. Kao kada mi je umro prvi pas. Bez obzira na bol koju sam osećala, znala sam da ću izaći na ulicu i naći nekog drugog kome mogu da spasim život. Nisam nijednog trenutka pomislila – ne, ne želim opet da patim. A patiću – psi kraće žive, imamo ograničen broj godina pred nama. I posle njih ću uzeti psa… Sve dok to ne bude suviše sebično, kad budem prestara.

Dakle, boleće me na razne načine, znam…al’, evo, tvoja sam…šta ima veze…Velika sam cura.

Ne mislim da je zanos kad ti kažem da te volim – iskusna sam cura.

Ne mislim da je prerano da ti to kažem – matora sam cura.

—————————————————————————

Ljubavno li je?

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.