Izbeglički rijaliti

 

Zove i pita gde su psi.

Jeste, to je najupadljivije kad se uđe u naš stan, hladna praznina kad ih nema. Nema radosti. Moje odsustvo ne bi primetio ni po tome što nema četkice za zube u zajedničkoj čaši ispred ogledala: zaboravila sam je.

Ili bi… Danas. Jer zna kakva je noć bila, jer zna šta mi je uradio.

Nema izvinjenja.

I dalje misli da će reči iz mene izleteti ako me udari. Ali ne može to tako. Čak ni današnji modeli televizora ne prorade na udaranje.

“Sa mnom su i dobro im je”, kažem, mada vidim da im nije dobro. Sklupčani su pored mene.

A ja sam sklupčana sama u sebi na velikom rasklopljenom trosedu u kuhinji mog brata i njegove devojke. Dvestadvadeset kilometara udaljena od svega čega se plašim. Ali i od onog što volim.

I kao da je ovo drugo veći problem.

Niko me ništa ne pita. Oprezno koračaju pored mene, kao da spavam. Verovatno im tako i izgledam: čudesno mirna.

Ili se boje da bih mogla da poludim.

Čudesno mirni najgore polude.

Ili stoje ispod zgrade, naduvali su onaj ogroman dušek i čekaju kad ću da skočim. Ali se nadaju da neću. No, vidim da su tu i znam da će me uhvatiti.

Mama šalje hranu. Prihvatam lek. Moji nesrećni periodi u životu nikad se nisu odražavali na moju liniju. Nisam gubila apetit, ali sam često, vrlo pragmatično, pomišljala: super, sad ću makar malo da smršam… Al’ nikad. Uvek sam zatrpavala sve što može da se zatrpa.

“Nemoj da im kažeš”, molim brata.

“Al’ da idemo da to snimiš…”, pristaje. Zabrinuto.

“Hoćemo…”

Mada znam da nećemo.

Mali grad nikad nije izašao iz mene, ma koliko davno i daleko sam ja otišla iz njega. Mali grad jedva čeka da kaže: Znao sam!

Kažem: posvađali smo se.

Kažem: ne mogu više da živim sa njim.

Kažem: u pravu ste, nije ni trebalo da živim sa njim.

Kažem: sve je to tako, samo pustite da prođe, pustite da prođe…

I sećam se kako sam među posteljinom i bakinim heklanim stolnjacima pronašla tatin rasklopljen službeni pištolj.

(Moj naivni tata: da je makar delove tog pištolja sakrio kojekuda, a ne sve zajedno, u istom delu regala…)

“Šta je ovo…?” pitala sam, zgranuta.

“Ćuti”, odgovorila je mama, “zar ne znaš da ti je brat budala? Šta misliš šta bi bilo kad bi našao …to?”

“A je l’ ti misliš da je on, bez obzira na to što je budala, glup, pa da ne bi umeo da sastavi sve delove ostavljene na istom mestu?!”

“Trebalo bi mu vremena…”, kaže moja subjektivno objektivna majka.

Da neko udari tatinu devojčicu…?

Sklopio bi ga. Moj tata. Posle dvadeset i više godina otkako je rasklopljen… Sklopio bi ga, seo u bus i našao tog kojeg traži…

***

Flešbek No 13

 

“Šta misliš da je ljubav”, presrećem ga pitanjem.

Nepošteno je, znam, to što ga pitam u trenutku dok još drhti, čujem mu srce, iako nisam uz njega… Vrelo je napolju, nema onog zagrljaja posle. Pobegla sam u podnožje kreveta.

“Je l’ pitanje filozofsko il’ praktično?” ne da se zbuniti.

“Filozofsko.” Otvaram mu prozor da pobegne.

Ćuti.

“Je l’ razmišljaš il’ misliš kako da utekneš?” pritiskam još malo, mada znam da ljubav nije pasta za zube: ne možeš iscediti još malo kad više nema…

“Paaaa… mogu praktično da ti odgovorim, ako hoćeš tako”, kaže moj mašinski inženjer sa smera za rashladne uređaje. Pisac je, očigledno, zbrisao, čim je svršio.

“Da čujem…”

“Onako… vikendom. Kad se nasmejem iz čista mira, padneš mi na pamet… Ili… dok njih dve voze bicikle, a ja dahćem za njima. Pomislim kako bi s tobom mogle daleko da se odvezu…”

“Iznajmi bajs, pa nećeš morati da trčiš”, kažem, a srce mi na jeziku, pokušavam da ga progutam.

A znam.

Znam da je kasno da rodim tu neku Anu, čijeg sam tatu čekala.

Oduvek sam mislila da se male Ane rađaju samo ako su 1+1=1.

On o tome i ne misli.

On može da ima još šesnaest malih Ana, njemu vreme ne znači ništa.

Ćutim.

Ne kažem da bih htela da probamo. I da bismo morali da se borimo.

Ne kažem da tačno znam kakva bi bila ta naša Ana.

Plavooka balerina.

Razmažena, jer su joj roditelji matori i srećni što je sa njima.

Puštena.

Onako kako mama i tata nikad nisu. Slobodna od svega.

Pitam: “Je l’ to lepo, imati decu?”

“Neki novi svetovi”, kaže. “Svaki dan neki novi svetovi. Nekad ne mogu da dišem koliko je uzbudljivo… Mada mi češće dođe da ih pridavim!”

I onda se zatvori, odjednom. Zna da ja znam da je previše rekao.

Naši svetovi nisu spojene posude, nema pretakanja iz jedne u drugu.

Golicam ga po tabanu. Grickam mali prst leve noge.

“Opaaaa…”, kažem, srećna jer smo pobegli iz teskobe, “ko bi rekao da ti je ovo erogena zona…”

Progutaću, progutaću svu našu decu, vrišti ludača u meni.

“Znaš, mene strašno uzbuđuje tvoj mozak”, šapućem, spremna da zarijem zube.

“Ja mislim da je moj mozak zaljubljen u tebe…”, odgovori, sa zapetom na kraju.

Više bih volela da me voli,  pomislim i obliznem se.

Al’ nije važno, veliki je to mozak.

Lažu kad kažu da veličina nije bitna.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.