U petak, 22. aprila, na Sceni Studio JDP, premijerno će biti izvedena predstava Slučajna smrt jednog anarhiste, Darija Foa, u režiji Maje Maletković.
Slučajna smrt jednog anarhiste (1970/71) dokumentuje epizodu u italijanskoj istoriji poznatiju kao Godine olova – talas terorističkih napada s kraja 1960-ih koji je trajao do početka 1980-ih.
Ova komedija Darija Foa, konkretno, opisuje događaje vezane za slučaj neobične smrti Đuzepa Pinelija uhapšenog nakon eksplozije bombe u Nacionalnoj Poljoprivrednoj Banci u Milanu 1969, kada je širom Italije uhapšeno preko 80 anarhista. Pineli je bespravno zadržan u stanici 3 dana i 3 noći, sve dok sa četvrtog sprata nije „ispao“ kroz prozor.
O toj smrti ne bi se, verovatno, ni pisalo u javnosti da se u blizini nije održavala konferencija za štampu te je nekoliko novinara, pukom igrom slučaja, prisustvovalo događaju.
Sam Dario Fo izveo je premijerno ovaj komad godinu dana nakon pomenutog incidenta, a zatim nastavio da ga sa svojom trupom igra, i to po stadionima, fabrikama, halama. Za potrebe pisanja komada, koristio je dokumentarnu građu, sudske i policijske izveštaje, ne bi li publiku/javnost u celosti obavestio o tom događaju i raskrinkao sve nelogičnosti vezane za smrt jednog anarhiste.
I posle više od četiri decenije, Dario Fo je i dalje vodeći italijanski dramski pisac: njegova istrajnost da progovori u ime radničke klase, glasom dramatičara koji je neuporedivo istinitiji od bogougodnih, zvaničnih istina establišmenta.
U predstavi igraju Nikola Đuričko, Bojan Dimitrijević, Nikola Rakočević, Miloš Samolov, Marta Bjelica i Joakim Tasić.
Povodom premijere predstave, upriličili smo mini intervju sa rediteljkom Majom Maletković.
Zašto radiš ovaj komad?
Živimo u jednom krajnje zbunjujućem vremenu u kojem se teško razaznaje šta je istina a šta laž. Ovo važi za sve aspekte društvenog postojanja ali se najviše prelama u odnosu pojedinca prema državi i državnim institucijama.
Fo se u drami ,,Slučajna smrt jednog anarhiste” bavi mehanizmima društvene eksploatacije kroz tadašnju postavku italijanskog policijskog i pravnog sistema, opštom relativizacijom pojma istine i mehanizmima kojima se spinuju priče koje dolaze do građana.
Danas, skoro 50 godina nakon nastajanja ovog dela, malo šta se promenilo na bolje, ako se stvari nisu i pogoršale. Moramo postaviti pitanje čemu relativizacija realnosti zapravo služi? Šta mi znamo, koliko znamo i da li je sve što nam se govori bitno? I na samom kraju- da li i u kojoj meri nas naša država eksploatiše, i ako da – za čije dobro?
Zbog čega te se ovaj komad lično tiče?
Nadovezujući se na prethodno pitanje, ovaj komad je meni, sem toga o čemu govori bitan zbog načina na koji Fo priča svoju priču.
Foovo dobijanje Nobelove nagrade 1997. je jedan deo kulturne elite doveo u stanje apsolutne revoltiranosti, te su tvrdili da se jedno tako značajno priznanje ne bi smelo dati jednom „klovnu i zabavljaču naroda”. Međutim, upotreba farse i parodije u svim njegovim delima pa i u Slučajna smrt jednog anarhiste, zbog koje je Fo često kritikovan, je svesna politička odluka s njegove strane.
Snaga ovog komada a i naše predstave je u gromoglasnom smehu koji izaziva kod publike. Smejmo se onome što nas boli jer tako postajemo svesni moći koju u sebi nosimo!
Šta ti se najviše sviđa u predstavi koja nastaje?
Ono što smatram za najveći kvalitet ovog procesa je lepota građenja sveta naše predstave.
Tim koji stvara Slučajnu smrt jednog anarhiste čine najlucidniji, najtalentovaniji, najduhovitiji i najdivniji ljudi pozorišne scene grada Beograda – što na sceni, što iza nje, i svaka proba je praznik.
Verujem da će tu čistu radost i uživanje u svakom aspektu rađanja ove predstave i naša publika osetiti, onda kada dođe vreme da joj otvorimo vrata.
Ko je Maja Maletković?
Ja sam osoba koja neće odgovoriti na ovo pitanje.
