Nema čoveka koji ne želi da ima skladan partnerski odnos, ljubavnu vezu u kojoj se oseća sigurno i u kojoj njegove potrebe bivaju zadovoljene, a davanja i primanje ljubavi nešto što se podrazumeva.
Ipak, osim na filmu i u literaturi, u stvarnom životu je malo takvih veza. U tekstu koji sledi pokušavamo da otkrijemo zašto je to tako.
Tokom prvih godina beba uči upijajući utiske, a jedna od najvažnijih stvari koja se „upisuje“ u njen limbički mozak (deo mozga koji je zadužen za emocije i emotivno funkcionisanje) je način funkcionisanja u odnosu sa roditeljima, pre svega sa mamom. Ono što tada ostane utisnuto u tom malom biću, predstavlja okvir po kome će dete kad odraste funkcionisti u partnerskim odnosima.
Ukoliko su prvi dani sa mamom prepuni topline i nežnosti, beba će se osećati sigurno i zaštićeno i u njenom limbičkom mozgu će se pohraniti doživljaj da je odnos sa bliskom osobom nešto što je prijatno i što predstavlja izvor zadovoljstva.
Međutim, ukoliko mama nije dovoljno prisutna, ne reaguje na bebin plač, ukoliko nema dovoljno fizičkog kontakta i emocionalne bliskosti, u bebinom mozgu se stvara slika da su odnosi izvor povređivanja i da nije moguće osećati se sigurno u odnosu. Problem je u tome što ta slika ostaje zapamćena za ceo život, i ukoliko se ne potrudimo da promenimo naučene obrasce, ona će predstavljati osnov za formiranje budućih partnerskih odnosa.
Tomislav Kuljiš, osnivač centra Prirodno roditeljstvo i autor programa Roditeljstvo i rani razvoj i Osobni razvoj, objasnio nam je koji su to tipčni tipovi vezivanja u partnerskim odnosima i zašto, uprkos želji za skladnim partnerstvom, vrlo retko uspevamo i da ga ostvarimo.
„Postoji nekoliko tipova vezivanja u partnerskim odnosima koji u suštini zavise od onoga šta smo iskusili kao deca u kontaktu sa roditeljima, pre svega sa mamom. U prvoj godini, počev od prvih dana našeg života, formiraju se naši podsvesni obrasci ponašanja. Oni se pohranjuju u našu implicitnu memoriju koje se ne sećamo, ali koja zauvek ostaje zapisana u našoj podsvesti. Već tada se stvara ono što zovemo unutrašnji radni modeli koji predstavljaju programe, tj. obrasce funkcionisanja koji praktično upravljaju našim socijalnim, a najviše ljubavnim odnosima. Unutrašnje radne modele čine emocije, nesvesna uverenja, strategije, očekivanja i interpretacija informacija iz spoljnog sveta.“ Unutrašnji radni modeli, ili kako ih u kontekstu emocionalnih odnosa zovemo – ljubavne mape, funkcionišu u nama sve dok se dublje ne pozabavimo svojim podsvesnim uverenjima i emocijama i ne počnemo da ih reprogramiramo kroz rad na sebi.
U zavisnosti od toga kakva su nam bila prva iskustva povezivanja sa roditeljima mi se razvijamo u osobu koja je pretežno sigurna, obijajuća, potrebita (eng. needy) ili plašljiva, a isti takvi su i stilovi našeg vezivanja u odraslom dobu. Partnerski odnosi se dakle dele na one u kojima smo sigurno povezani sa partnerom i u one u kojima smo nesigurno povezani.
Tomislav ukratko objašnjava karakteristike prvog – sigurnog stila vezivanja. „Siguran stil vezivanja, ili bolje reći pretežno siguran stil vezivanja podrazumeva da partnera prihvatamo takvog kakav jeste, da nemamo potrebu da ga menjamo i imamo stav „dobro mi je i bez tebe, ali s tobom mi je bolje“. Osoba koja se sigurno vezuje po pravilu je bila namirena kao dete što znači da je mama odgovarala na njene primarne potrebe, tj. da se osećala sigurno u odnosu i da je u najranijem periodu ostvaren odnos pun poverenja.
Za razliku od osobe sa sigurnim tipom vezivanja, osoba koja ostvaruje nesigurnu povezanost u ranom periodu nije imala takva iskustva. Naime, danas je dobro poznato da su mnoge generacije odgajane po metodi koju je zagovarao dr Spock, u kojoj je jedan od osnovnih postulata bio da se beba ostavi da plače kako bi naučila sama da se umiri, zaspi i slično.
Istina je da je ovakav pristup davao rezultat, međutim ono što je manje poznato je da beba koja je prošla kroz takvo iskustvo nije prestala da plače zato što je izgubila potrebu za kontaktom sa mamom i zato što je naučila da se samoreguliše (jer mala beba još uvek nema sposobnost samoregulacije emocija), već je prestala da plače zato što je shvatila da je traženje kontakta uzaludno i samim tim je odustala.
U odraslom dobu ljudi koji su imali ovakva iskustva u zavisnosti od svoje prirode, temperamenta i senzibiliteta, formiraju nesigurni stil vezivanja u koje spadaju odbijajući, potrebiti i plašljivi stil.
„Obijajući stil vezivanja podrazumeva da se osoba drži podalje uprkos čežnje za kontaktom. Sigurnost joj je ugrožena ako joj je druga osoba preblizu, odnosno optimalna distanca je – emotivna udaljenost“ kaže Tomislav i dodaje „U ovaj tip ličnosti spadaju oni ljudi koji kao deca nisu uspeli da se povežu sa mamom. Njihov sistem je kroz to prvobitno iskustvo pohranio uverenje da je traženje kontakta nešto što užasno boli i ovo dete odustaje od pokušaja da ostvari kontakt.“
Kao odrasli odbijajući tipovi su su naizgled samodovoljni i emotivno nedostupni međutim u dubini njihovog bića se i dalje krije potreba za kontaktom i za odnosom. Ipak kada su u odnosu često se žale da ih druga osoba guši, da je prezahtevna, i neretko se dešava da ostvare vezu upravo sa potrebitim tipom koji je po svim svojim karakteritikama potpuno suprotan.
„Osobe kojima je potrebno puno nežnosti, ljubavi, tuđeg prisustva imaju ono što zovemo Potrebiti stil vezivanja. Tipično za ovaj stil je da im je potrebno prisustvo druge osobe, ali ne u smislu kvaliteta, već količine vremena koju provode zajedno. Osoba se oseća ugroženom ako partner nije blizu u svakom trenutku, a njeno emotivno stanje zavisi od druge osobe“, objašnjava Tomislav.
Plašljivi stil vezivanja takođe spada u nesigurnu vezanost i u njemu se prepoznaju ljudi koji imaju veliki strah od prepuštanja. Oni imaju iracionalni strah da kada bi napravili korak napred u odnosu i pokušali da se prepuste doživeli nešto strašno. Zbog toga oni često ni ne ulaze u veze ili ostvaruju površne odnose zasnovane na seksu. U osnovi u njima se krije velika bol, velika patnja, i velika usamljenost. Neki to uspevaju da reše tako što nesvesno prekinu kontakt sa emocijama, a neki ostanu u kontaktu s emocijama bez obzira na količinu boli.
Svako od nas ima karakteristike više od jednog tipa vezivanja, ali u osnovi kod većine nas preovlađuje jedan stil. Važno je naglasiti da su svi stilovi vezivanja naučeni u ranom periodu i da kroz rad na sebi možemo da ih promenimo. Kada otkrijemo kom tipu pripadamo mi, a kom naš partner umesto međusobnog optuživanja i ljutnje, otvara se prostor za uzajamno razumevanje i prihvatanje. Tako će potrebiti partner koji je u vezi sa odbijajućim prestati da se ljuti na partnera zato što često ide na utakmice ili gleda TV jer sada razume da je njegovoj strukturi ličnosti potrebno da ima vreme za sebe, i da to nije dokaz nedovoljne ljubavi kako se do tada tumačilo. S druge strane obijajući tip će potrebitom pružati više svog prisustva jer sada shvata da se od njega ne očekuje ništa drugo, osim da u trenutku kada je partneru teško bude tu uz njega i da mu pruži zagrljaj. Za bolje razumevanja toga kom tipu pripadamo korisno je da otkrijemo kakvi obrasci se kriju u korenu naše ličnosti, odnosno kakva su bila naša najranija iskustva.
***
Autorka teksta: Manja Perić Mitić
