Nisu svi lažovi zli.
Neki su samo deca koja su preživela tako što su skrivala istinu. Ali odrasli koji nastave da žive u toj fikciji – postaju patološki lažovi.
Šarmantni, uverljivi, često i dirljivi… dok se ne otkrije da ništa nije onako kako izgleda.
Najgore? Oni lažu i sebe. A ti, ako ostaneš predugo, počinješ da gubiš sebe.
Pročitajte i ovo: Suptilni, ali bolni obrasci verbalnog zlostavljanja
Istina ne boli više od iluzije – boli samo dok ne progledaš.
Patološki lažovi lažu sebe i nisu u stanju da izbegnu laganje drugih: postoji samo jedan način da se zaštitite.
Lažu druge, ali pre svega sebe. Iza patoloških lažova stoji dete koje je naučilo da preživi skrivajući istinu i odrasla osoba koja više ne zna kako da razlikuje stvarnost od fikcije.
Postoji vrsta laži koja nije rođena da povredi, već da preživi.
Pročitajte i ovo: Emotivno nedostupni muškarci – tako blizu, a tako daleko
To nije laž nekoga ko želi da stekne prednost, već nekoga ko je naučio da postoji samo iza modifikovane verzije sebe.
Patološki lažovi ne lažu samo druge: oni lažu pre svega sebe.
Ponekad ih sretnete i deluju savršeno. Samouvereni, šarmantni, ubedljivi. Pričaju vam priču tako prirodno da čak i vi, koji sebe smatrate lucidnim, na kraju poverujete u nju.
Pročitajte i ovo: Zašto muškarci vole mlađe žene
Onda, polako, pukotine se šire. Detalji se ne slažu, reči se menjaju, obećanja isparavaju.
I ostajete tamo, pitajući se: „Ali zašto ovako lažu? Koja je svrha uništavanja poverenja onih koji ih vole?“
Zašto patološki lažovi lažu
Odgovor, u stvarnosti, nije jednostavan. Patološki lažovi to ne rade iz zlobe, već da bi se odbranili.
Iza hroničnog laganja skoro uvek se krije drevna rana: osećaj neadekvatnosti, nevidljivosti, nevoljenosti baš kakvi jesmo.
Pročitajte i ovo: U čemu je razlika između srodne duše i životnog partnera?
Laganje tada postaje način postojanja u očima drugih, konstruisanja identiteta podnošljivijeg od pravog.
To je mehanizam koji se javlja rano – ponekad u porodicama gde je istina bila opasna, gde je pričanje o tome kako su se stvari dešavale donosilo kaznu ili poniženje.
Tako dete uči da se stvarnost može iskriviti, da je dovoljno reći je bolje da bi bila podnošljiva.
Problem je što ne možemo da se odučimo tog scenarija kao odrasli.
Patološki lažov više ne razlikuje stvarnost od fikcije, ne zato što je „lud“, već zato što je pomešao preživljavanje sa istinom.
Pročitajte i ovo: Emocionalna zavisnost – koji je tvoj ljubavni fiks?!
Laže samog sebe da bi održao ravnotežu.
Kada ga razotkrijete, reaguje besom, poricanjem ili žrtvom, ne da bi vas manipulisao – ili barem manipulacija često nije mehanizam suočavanja sa drugima – već zato što je sam njegov identitet u pitanju.
Kako se zaštititi?
Oni koji su bliski takvoj osobi doživljavaju emocionalni rolerkoster: između empatije i razočaranja, besa i sažaljenja.
Jer svaki put kada otkrijete laž, kažete sebi: „Dosta ovog puta“, ali se onda vratite. Jer želite da razumete, želite da verujete, želite da spasete.
Pročitajte i ovo: Praktični saveti kako da pomognete prijateljici koja trpi nasilje
Ali istina je da ne možete spasiti nekoga ko ne želi da se spase.
A onda dolazi vreme da prestanemo da dešifrujemo i počnemo da se pomirimo – ne u smislu poraza, već prihvatanja.
Prihvatanje da ne možete promeniti nekoga ko se plaši istine.
Prihvati da njegova laž nije o tebi, već o njegovom bolu.
Pročitajte i ovo: Kako otpustiti staro da bismo udahnuli novo
I da ostajanje na mestu je pomalo kao život u sobi punoj iskrivljenih ogledala: pre ili kasnije, prestaješ da prepoznaješ sebe.
Rezignacija, u ovom slučaju, nije slabost: to je jasnoća.
To je reći „dosta“ bez mržnje, to je razumevanje da se određene rane ne leče ljubavlju, već distancom ili, ako patološki lažov želi, psihoterapijom.
Jer patološkom lažovu nije potrebno da bude razotkriven: potrebno mu je pravo ogledalo, a često taj odraz ne mogu da ponude oni koji ga vole.
