Rođen sam u bolnici Svetog Josifa u Rio De Žaneiru.

Pošto je porođaj bio prilično težak, majka me je zavetovala svecu, moleći ga da mi pomogne da preživim. Josif je postao bitna odrednica u mom životu i počev od 1987, godinu dana nakon mog hodočašća u Santjago de Kompostelu, redovno priređujem slavlje u njegovu čast na dan 19. marta. Pozivam prijatelje, ljude vredne i čestite, a pre večere očitam molitvu za sve one koji sa dostojanstvom obavljaju svoj posao. Molimo se i za one koji su ostali bez posla, bez ikakvih izgleda za budućnost.

U kratkom uvodu pre molitve obično pomenem da se od pet puta, koliko se reč „san“ pojavljuje u Novom zavetu, četiri odnose na Josifa drvodelju. U svim tim slučajevima uvek bi ga neki anđeo ubedio da čini upravo suprotno od onoga što je namerio.

Anđeo ga moli da ne ostavi svoju ženu iako je zatrudnela. On je na to mogao odgovoriti nešto poput: „Šta li će komšije da pomisle.“ Ali vratio se kući verujući u obznanjenu reč. Anđeo ga šalje u Misir, a na to bi njegov odgovor mogao da glasi: „Ali ja sam ovde već odavno drvodelja, imam svoje mušterije, ne mogu tek tako sve to da napustim.“ Međutim, pakuje se i kreće u nepoznato.

Anđeo mu potom zatraži da se vrati iz Misira. A Josif je na to ponovo mogao da pomisli: „Zar sada, kad sam se ponovo kako-tako snašao u životu, i kad imam porodicu koju treba da izdržavam?“

Nasuprot onome što zdrav razum nalaže, Josif sledi svoje snove. Zna da ima sudbinu koju mora da ispuni, a to je sudbina gotovo svih ljudi na kugli zemaljskoj: „Da štite i izdržavaju svoju porodicu.“ Kao i nebrojeni anonimni Josifi, trudi se da ispuni svoje pozvanje, iako mora da čini stvari koje prevazilaze njegovu moć poimanja.

Kasnije, njegova žena kao i jedan od njegovih sinova postadoše temelj hrišćanstva. Treći stub porodice Josif Radnik pojavljuje se samo u božićnim jaslicama i pominju ga oni koji su mu naročito posvećeni kao što je slučaj sa mnom ili s Leonardom Bofom kome sam napisao predgovor za njegovu knjigu o drvodelji.

Prenosim ovde deo teksta pisca Karlosa Ejtora Konija (mislim da je baš njegov jer sam ga pronašao na internetu):

Nebrojeno puta su se čudili, smatrajući me agnostikom koji ne prihvata ideju o jednom filozofskom bogu, moralnom ili religioznom, kako mogu da budem posvećen nekom od svetaca tradicionalnog kalendara. Bog je pojam ili entitet suviše udaljen da bi mogao da mi pritekne u pomoć i ispuni moje potrebe. Već i sami svetitelji, budući zemaljski, zamešani od iste gline od koje sam i ja stvoren, zaslužuju moje divljenje, i više od toga. Zaslužuju moju posvećenost.

Sveti Josif je jedan od njih. Jevanđelisti nisu zabeležili nijednu njegovu reč, samo postupke i jednu jednoglasnu napomenu: Vir justus. Pravedan čovek. I budući da se to odnosilo na jednog drvodelju, a ne na sudiju, može se zaključiti da je Josif bio nadasve dobar čovek. Dobar zanatlija, dobar muž, dobar otac jednog mališana koji će presudno uticati na istoriju sveta.

Lepe su te Konijeve reči. A ja vrlo često čitam nesuvisle izjave kao na primer: „Isus je otišao u Indiju da uči od majstora sa Himalaja.“ Po meni, svaki čovek može zadatak koji mu je u životu namenjen da učini svetim, a Isus je učio dok ga je Josif, čovek pravedan, podučavao da pravi stolove, stolice, krevete.

U svojoj uobrazilji volim da zamišljam da je trpezu na kojoj je Hristos osvetio hleb i vino napravio Josif – jer je na njoj bila ruka jednog anonimnog drvodelje koji je zarađivao hleb svoj svagdašnji u licu znoja svog i upravo time je omogućio da se dogode čuda.

***

Priča iz knjige Biti kao reka, Paulo Koeljo, Laguna 2016.