Postoje dani kada se probudimo umorni, razdražljivi i napeti — bez jasnog razloga. Telo je u grču, misli jure, a osećaj unutrašnjeg pritiska ne popušta. Krivimo posao, obaveze, tempo života ili „težak period“.
Ali istina je često suptilnija — i bliža nego što mislimo.
Pročitajte i ovo: Znate li zašto je strah dobar?
Anksioznost se ne rađa uvek iz velikih trauma. Vrlo često je hrane sitne, automatske svakodnevne navike koje smo prihvatili kao normalne: način na koji započinjemo jutro, kako koristimo telefon, kako dišemo između obaveza. Dan po dan, ove mikrorutine drže naš nervni sistem u stalnom režimu pripravnosti — čak i kada realna opasnost ne postoji. Dobra vest? Kada ih prepoznamo, možemo ih i promeniti.
Pročitajte i ovo: Zašto je prvi brak uspešniji od drugog
Mnoga ponašanja koja smatramo normalnim mogu izazvati anksioznost i kontinuirani stres: evo šta se dešava sa našim nervnim sistemom.
Postoje dani kada ne možemo sasvim da objasnimo zašto se osećamo razdražljivo, pod pritiskom, kao da nam telo radi brže od umova. Često krivimo posao, frenetični tempo života, rane kolege, vreme ili jednostavno doba godine.
Pročitajte i ovo: Da li da kažem prijateljici da je muž vara?!
Međutim, moguće je da sitne navike doprinose ovom osećaju, one koje su toliko automatske da ih više ne primećujemo.
Prema rečima nekoliko terapeuta, mnoge naše svakodnevne rutine (od načina na koji počinjemo dan do načina na koji koristimo pametne telefone) aktiviraju nervni sistem, a da toga nismo ni svesni. I tako, malo po malo, dan za danom, doprinose jačanju te anksioznosti, te stalne osnovne napetosti koja kao da dolazi „niotkuda“, ali zapravo ima veoma stvarne korene.
Pročitajte i ovo: Vuk dlaku menja, ali ćud nikada!
Nema potrebe za panikom: dobra vest je da se, kada se jednom identifikuju, ove mikronavike mogu ispraviti malim, održivim promenama. A efekti na mentalno blagostanje mogu biti iznenađujući.
Telefon kada se probudite, kontinuirano obavljanje više zadataka istovremeno i oni „mikro-šokovi“ koji aktiviraju nervni sistem.
Mnoga ponašanja koja nam deluju bezopasno, u stvarnosti su među glavnim krivcima za svakodnevnu anksioznost.
Pročitajte i ovo: Nezdrava doza infantilnosti u vezi
Prvi na listi? Provera telefona čim se probudite. Ono što deluje kao normalan gest – provera obaveštenja, poruka i društvenih mreža – ne daje mozgu vremena da postepeno pređe iz sna u budnost. Umesto toga, odmah ga izlaže poplavi informacija, stimulusa i zahteva koji aktiviraju stresnu reakciju od prvog minuta dana.
Pročitajte i ovo: Pokušaji bega u lažnu slobodu koji uništavaju vezu
Dodajte ovome naš hiperbrzi način života: konstantno obavljanje više zadataka istovremeno, preskakanje pauza, obroci koji se jedu u žurbi ili čak potpuno odlažu, preklapajući sastanci i gomila imejlova. Naša tela i umovi nikada nemaju pravi trenutak da uspore i rekalibrišu. To je savršeno stanje za podsticanje anksioznosti, stresa i razdražljivosti.
Pročitajte i ovo: Nezdrava doza infantilnosti u vezi
Čak i ponavljajući mikrostresori, poput telefonskih obaveštenja ili imejlova koji bljeskaju preko ekrana računara, imaju veći uticaj nego što mislimo. Deluju kao mali šokovi na mozak: kratki, ali kontinuirani. Rezultat? Nervni sistem ostaje hiper-uzbuđen, kao da je stalno spreman da reaguje na pretnju, čak i kada je nema.
Nije slučajno što mnogi ljudi prijavljuju da „više nisu u stanju da se istinski opuste“: telo ostaje u režimu borbe ili bekstva čak i dok sedimo na kauču. Suptilno, nevidljivo stanje, ali ono koje podstiče dugoročnu anksioznost.
Malo sna, previše ekrana i rutina koja ne poštuje prirodne ritmove
Još jedan ključni faktor je san. Kada spavamo premalo (ili loše), delovi mozga koji regulišu emocije postaju reaktivniji. Dakle, ono što bi bila manja neprijatnost tokom normalnog dana (hitan imejl, neočekivani događaj, svađa) postaje emocionalni okidač. Osetljiviji smo, umorniji i ranjiviji na stres.
Pročitajte i ovo: Zaljubljujemo se u rane
Problem se pojačava vremenom provedenim ispred ekrana, posebno uveče. Jarko svetlo sa računara ili televizora govori mozgu da „još nije vreme za spavanje“, ometajući proizvodnju melatonina i sposobnost postepenog deaktiviranja nervnog sistema. A kada idemo u krevet sa pametnim telefonom u ruci, sa sobom nosimo i sva njegova obaveštenja, informacije i neobrađene stimuluse. Rezultat? Manje dubokog sna, više noćnih buđenja i veća anksioznost ujutru.
Pročitajte i ovo: Kako prevazići preljubu
Konačno, tu je i često zanemaren faktor: preopterećenje odlukama. Između posla, poruka, društvenih mreža, imejlova, sastanaka, rokova i obaveštenja, svakodnevno donosimo stotine mikroodluka. To stvara mentalni umor koji naš sistem nije dizajniran da izdrži duže vreme bez pauze. A kada se mozak oseća „preopterećenim“, anksioznost pronalazi plodno tlo.
Šta možemo da uradimo da kontrolišemo i smanjimo anksioznost?
Šta možemo da uradimo da kontrolišemo i smanjimo anksioznost?Dobra vest je da smanjenje anksioznosti ne zahteva drastične promene: često su dovoljne male prilagođavanja vašoj dnevnoj rutini.
Psiholozi predlažu, na primer, da izbegavate da započnete dan sa telefonom u ruci. Dozvoljavanje sebi čak i samo deset ili petnaest minuta „sporog buđenja“, bez obaveštenja ili digitalnih stimulusa, pomaže nervnom sistemu da izbegne trenutni prelazak u režim budnosti.
Pročitajte i ovo: Kako narodnjaci utiču na potisnute emocije
Slično tome, uvođenje kratkih pauza tokom dana (čak i samo nekoliko sekundi za istezanje, zatvaranje očiju i duboko udahivanje) omogućava telu da pronađe pravilniji i manje reaktivan ritam.
Još jedan koristan savet tiče se obaveštenja: njihovo ograničavanje znači smanjenje tog stalnog toka mikrostimulanata koji drže um na ivici.
Pročitajte i ovo: Toksični odnos i njegovi pokazatelji
Upravljanje ekranima uveče takođe može napraviti veliku razliku: držanje telefona dalje od našeg lica ili smanjenje vremena provedenog na mreži pre spavanja pomaže vašem mozgu da proizvodi melatonin i pripremi se za odmor.
Konačno, malo kretanja svakog dana, čak i na nekoliko minuta, pomaže u oslobađanju nagomilane napetosti i obnavljanju uravnoteženije energije. To je jednostavan način da podsetite svoje telo da ne mora uvek da ostane u režimu vanredne situacije: može da uspori, diše i ponovo se fokusira.
