Kad se ugase reflektori i zastave spuste, šta nam zaista ostaje?
Milano–Kortina 2026 nisu nam ostavile samo medalje, već lekcije o telu koje pamti bol – i zna da se vrati. Od Federike Brinjone i njenog zlata posle teške povrede, preko Arijane Fontane i hrabrosti dugovečnosti, do Frančeske Lolobrigide koja je spojila majčinstvo i dve zlatne medalje – ovo nisu bajke, već procesi.
Olimpijada se završava. Ali naša lična trka tek počinje. I ne, ne treba nam podijum da bismo bile izuzetne.
Postoji taj trenutak, uvek isti, a svaki put drugačiji. Reflektori se gase, zastave se spuštaju, stadion diše poslednji put kao ogromno srce koje je nedeljama kucalo brže nego inače.
Telefoni gore od notifikacija, društvene mreže su prepune suza, zagrljaja i medalja koje sijaju kao da nikada neće potamniti. Obećavamo sebi da ćemo zapamtiti sve – svaki skok, svaki pad, svaku himnu.
A onda, tišina. Olimpijske igre se završavaju. Milano–Kortina 2026 ispraćene su ovacijama, emocijama i kolektivnim uzdahom Evrope. Intenzivne, sveobuhvatne nedelje koje su ušle u naše dnevne sobe, u porodične razgovore, u kancelarijske pauze za kafu. Ali kada se svetla ugase i kamere odu dalje, ostaje pitanje koje je važnije od svake medalje: šta zaista ostaje?
Ako očekujete da je odgovor jednostavan – tabela sa brojem zlata, srebra i bronze – promašili ste suštinu. Ono što ostaje mnogo je dublje, intimnije i ljudskije. Ostaju tela koja su pomerila granice i redefinisala ih. Ostaju žene i muškarci koji su, mnogo pre nego što su pobedili, odlučili da ne odustanu. Ostaju priče o otpornosti koje se ne završavaju ceremonijom zatvaranja, već tek tada počinju da dobijaju pravi smisao.
Rezilijentnost nije motivaciona reč sa Instagrama. Nije hešteg ispod fotografije savršenog treninga. Ona je fizioterapija u šest ujutru, dok grad još spava. Ona je bol koji pulsira ispod zavoja. Ona je poraz koji peče jače od bilo kakve medalje. Upravo je ta vrsta opipljive, stvarne otpornosti obeležila Igre u Milanu i Kortini.
Jedno od najsnažnijih lica te otpornosti bila je Federika Brinjone. Pre samo deset meseci, pad koji je mogao da stavi tačku na karijeru. Težak prelom, rekonstrukcija ligamenata, meseci rehabilitacije u kojima se dan meri milimetrima napretka. U sportu, vreme je nemilosrdno. Pauza znači da vas neko već sustiže. Sumnja se uvlači tiho, ali uporno. A onda – zlato u Super-G disciplini, pred domaćom publikom. Ne kao bajka, ne kao čudo, već kao rezultat procesa. Brinjone nije pobedila uprkos svojoj krhkosti, već kroz nju. Njena povreda nije bila fusnota, već sastavni deo puta. I to je lekcija koja nadilazi sport: slabost nije suprotnost snazi, već njen preduslov.
Pored nje, drugačiju, ali podjednako snažnu priču ispisala je Arijana Fontana. Šeste Olimpijske igre. Sam podatak zvuči gotovo nestvarno. U svetu koji obožava mlade senzacije i brze uspone, dugovečnost postaje čin hrabrosti. Ostati na vrhu toliko dugo znači nositi se sa očekivanjima, pritiscima, promenama u telu, ali i promenama u sportu koji se ubrzava, modernizuje, postaje suroviji. Godine u vrhunskom sportu nisu samo broj – one su teret i prednost istovremeno. Fontana je pokazala da iskustvo nije nostalgija, već snaga. Da kontinuitet može biti tiha revolucija protiv kulture trenutne slave.
A onda – tema koja i dalje nije neutralna u svetu ženskog sporta: majčinstvo. Frančeska Lolobrigida vratila se na led nakon više od godinu dana pauze zbog trudnoće – i osvojila dve zlatne medalje. U vremenu kada se od žena često očekuje da biraju između identiteta, ona je odbila tu lažnu dilemu. Nije ostavila majčinstvo po strani da bi bila sportistkinja. Nije „pauzirala“ sebe. Spojila je oba sveta i pokazala da izvrsnost i život mogu da se hrane međusobno. Njen povratak nije bio samo sportski podvig, već društvena poruka: telo koje je donelo život nije slabije – ono je drugačije snažno.
U svakim Olimpijskim igrama postoji trenutak kada shvatimo da pravi ulog nikada nije bio zlato. Pravi ulog je odluka da se ponovo pojaviš na startu. Da obučeš dres posle poraza. Da zakoračiš na stazu posle operacije. Da izađeš pred publiku iako znaš da možda nećeš pobediti. Italijanski osvajači zlata u Milanu i Kortini imali su jednu zajedničku crtu: nijedna karijera nije bila linearna. Nije bilo savršene putanje bez pukotina. Naprotiv – pukotine su bile deo konstrukcije. A upravo kroz njih se videla svetlost.
Nikada ne prestati pokušavati – zvuči jednostavno, gotovo banalno. Ali šta to zaista znači? To znači prihvatiti da talenat nije dovoljan. Da uspeh nije uzlazna linija, već krivulja puna skretanja, zastoja i padova. To znači trenirati kada vas niko ne gleda. To znači izložiti se mogućnosti da ponovo izgubite. To znači razviti veru u proces, a ne slepu tvrdoglavost.
Ova lekcija prevazilazi sport. U stvarnom životu nemamo pun stadion koji skandira naše ime. Nemamo podijum koji potvrđuje naš trud. Nemamo medalju koja će zasijati kao dokaz da smo uspeli. Imamo, međutim, svakodnevne odluke. Imamo tihe poraze koje niko ne vidi. Imamo nevidljive početke koje slavimo sami. Olimpijske priče podsećaju nas da istrajnost nije spektakl, već navika. Da je hrabrost često tiha i neupadljiva.
Zašto nas Olimpijske igre toliko duboko diraju? Zato što na nekoliko nedelja dobijemo retku priliku da budemo deo jednog „mi“. Individualna takmičenja pretvaraju se u kolektivnu priču. Ne navijamo samo za sportistu, već za narativ u kojem prepoznajemo sebe – čekanje, rad, nadu u iskupljenje. Igre nam nude zajednički emotivni prostor u svetu koji je često fragmentisan i ciničan.
Postoji još jedan, suptilniji razlog. Olimpijske igre čine krhkost vidljivom. Sportista koji padne, zaplače ili pokaže sumnju normalizuje ono što u svakodnevici često skrivamo. Dozvoljava nam da ne budemo nepobedivi. U vremenu opsednutom savršenstvom i filtrima, to je gotovo revolucionarno.
Kada se olimpijsko selo isprazni, a borilišta utihnu, ostaje lična odgovornost: šta ćemo sa onim što smo videli? Hoćemo li inspiraciju ostaviti na nivou suza tokom himne ili ćemo je preneti u sopstvene živote? Olimpijske igre nam nude drugačiji model uspeha. Model u kojem telo pamti bol, ali i zna da se obnovi. Model u kojem povratak nije slabost, već trijumf.
I možda je to njihova najvrednija ostavština. Ne medalje, ne rekordi, već dozvola da pokušamo ponovo. Da se vratimo na svoju ličnu stazu, bez obzira na to da li je ona kancelarija, atelje, kuhinja, bolnička soba ili startna linija neke naše, privatne trke.
Olimpijske igre su završene. Ali prava otpornost počinje onda kada se vratimo svakodnevici. Kada nema kamera. Kada nema aplauza. Kada smo sami sa svojim izborima. A najlepši deo? Podijum nije jedino mesto na kojem možemo biti izuzetni. Ponekad je dovoljno da ne odustanemo.
