Zašto se ljudi retko menjaju? Ili konji, kao u ovom slučaju? Postoji nešto što se zove ”sekundarna dobit”.

Svaki čovek ostaje zaglavljen u nekom problemu jer na (uglavnom) nesvesnom nivou nešto ‘dobija’. Običnim jezikom, to je korist od problema.

Petak je, dobre sam volje, častiću vas malo svojim nestručnim mišljenjem, kad sam se ja štekala kad bih nešto da objasnim. A sve u nadi da bar nekog zainteresujem za sebe.

Stalno gledamo neke filmove gde se glavni junak promeni i kao svi su u fazonu vau, bio je jadnik a sad je car. To je vrlo inspirativno, jer kao nije baš lako napraviti film o smaraču a da je gledljiv. Teorijski, takva promena je moguća, svako ima kapacitete za promenu, ne podjednake, ali nekakve.

Ognjenka Lakićević
Foto: Milena Goševski

Ipak, praksa donosi mnogo iskušenja, pisala sam već u onim postovima o hrabrosti. A u realnosti takvih ljudi je baš malo i to su nekakvi izuzetni ljudi.

Mislim, svako može da je izuzetan, da nije pasivan i pussy. E, u tome je fora. Zato je većina ljudi ipak mediokritet – svet napravljen po meri mediokriteta. Samo tako ti bude okej, ako se smanjiš. Inače, kome može jebeno da bude okej.

Sigurno ste se često čudili zašto neko ostaje u lošoj situaciji dugo, a nije drvo, može da se pomeri, nije ucenjen životom. Ili ste i sami (bili) u takvoj situaciji (nešto kao u Bunjuelovom filmu ”Anđeo uništenja”, ljudi ne izlaze s gajbe, nastaje haos, a vrata nisu zaključana – poredim samo postavku, ovaj film primarno kritikuje nešto drugo).

Kada je neko dugo, dugo u lošoj situaciji, a ne pomera se (često uloga žrtve okolnosti, loš posao, loša veza, loše zdravstvene navike), prvo ste u fazonu jadna osoba, a onda, naravno, bar se nadam, skontate da je osoba slobodna da napusti tu situaciju, ali ne želi, jer tu nešto ”dobija”.

Ovo ”dobija” sam stavila pod navodnike jer to nije na kraju nikakva korist, već naprotiv, ali tako se očitava. To vremenom postaje ozbiljan simptom koji pravi više štete nego išta. Ukratko, otpor ka promeni koja bi omogućila bolji život.

Problem zvuči paradoksalno, ali je ovo jedno od najvažnijih uglova za sagledavanje zaglavljenosti i odsustva hrabrosti u tretiranju problema. Zapravo, tu leže okovi čoveka. Održavanje status quo situacije je sigurna luka, kaljuga za nerazvoj ličnosti i sposobnosti, i sklonište od bavljenja sobom.

Neko, na primer, nikako ne završava fakultet jer ”želi” (podsvesno) da zauvek ostane u roditeljskoj kući i bude izdržavan, ne želi da odraste, jer odrastanje znači odgovornost i slobodu koje se osoba plaši, a možda je odrastao u klimi gde se, verbalno ili neverbalno, nije podržavala samostalnost, želi da ostane zaštićen.

Neko ne želi da napusti vezu u kojoj je tretiran loše, a neko ne ide kod lekara iako ima ozbiljne fizičke simptome, neko nastavlja s prejedanjem iako se oseća loše jer ima 30 kg više i ugrožava zdravlje, neko ne prestaje da puši iako bi morao.

Neko razvije simptome nekakve bolesti da partner/ roditelj ne bi mogao da ga napusti.
Hoću reći, ovo sve može da se primeni na većinu problema koje dugo ”ne uspevamo” da rešimo.

Ljudi često imaju strah od validacije sopstvenih osećanja i slobode, ne napuštaju lošu situaciju jer u suprotnom ne bi mogli da krive situaciju (npr. lošu vezu) ili osobu zbog svoje zaglavljenosti i lošeg života (osoba je takva i takva, a ne zašto ja to dopuštam), dakle, nešto spolja, mogu da troše dane bez odgovornosti i krivice, i najvažnije, bez suštinskog bavljenja sobom.

Ta osoba i taj odnos su često kamuflaža za loš odnos prema sebi koji se ne menja. Kao kad upalite TV umesto da rešavate problem. Lakše je podneti loše, ali poznato, nego mogućnost da bude bolje, ali uz trud.

Jer ako izađete iz loše situacije, p/ostajete organik, ostajete sami sa sobom i samo svojim problemima bez eksternih interferenci i šta onda – to je ta sloboda koje se plašimo i kreću da nadiru svi strahovi jer više nema brane.

Ili, znate onaj fazon, osvestio/la sam sve, i eto, ne mogu ništa da učinim, nesposoban sam i jadan, i šta mi vredi to što sam osvestio.

Tamara Nikolić mi je u ispod napisala dragoceni komentar sa citatom iz Bojack Horseman-a, pa bih obogatila ovaj post time: ”Piece of shit. Stupid piece of shit. You’re a real stupid piece of shit. But I know I’m a piece of shit. That at least makes me better than all the pieces of shit that don’t know they’re pieces of shit. Or is it worse?

Ovaj lažni osećaj da si u kontaktu sa sobom jer kao znaš da ti je loše, a ništa ne radiš po tom pitanju, samo se uljuljkuješ u samoobmanu.

Sigurno znate takve ljude. Kao, sve su skontali, a zapravo time se brane da ništa ne učine. Njima tek ne možeš ništa, to nije zid, već bedem.

Na sve ovo me je inspirisao Bojack Horseman (serija, Netflix). Ubija me, ubija me. Tako je topao i drag i pametan, i takav je imbecil.

Njemu ne pomaže bezuslovna podrška od strane PC (o njoj poseban post jednom), ona je sve vreme verovala u njega, nažalost, više nego on sam u sebe.

On ima sekundarnu dobit od svog načina života – ako se promeni i postane bolji i odgovorniji prema sebi i drugima, prvo, to će izgledati kao smrt, jer morao bi da sahrani svoj prethodni destruktivni život kojem je toliko odan, a drugo, preuzimanje odgovornosti bi mu napravilo ”problem”.

Najstrašnije od svega, morao bi da dozvoli da bude voljen i da se prepusti, a to nije imao gde da nauči, jer je iz primarne porodice naučio samo na odbacivanje, pa su mu se zapatili dečji odbrambeni mehanizmi i metastazirali u ozbiljan simptom – da odbije sebe od ljubavi, da povredi drugoga, pre nego što ga drugi odbije i povredi.

To je jedini način koji njegov neosvešćeni mozak prepoznaje da se zaštiti od rizika gubitka i povređivanja, jedino kako on jadan misli da je bezbedan, da ne iskusi bliskost koju, opet, toliko želi, ali je ne razume do kraja, on pokušava da vidi bliskost samo protivotrov za usamljenost i dosadu.

Plaši se da iskaže osećanja jer nije naučio da ona budu validirana, već ismejana, a nije naučio da sam validira svoja osećanja i sebe. Ubi se koliko želi da ga vole, a pritom ne ume ni da se ponaša, da neminovo izdaje i sebe i druge.

Ne može nikako da izađe iz uloge žrtve svoje disfunkcionalne porodice, ne samo što ga je to povređivalo kao malog, on je nastavio da sam sebe povređuje potpuno se predavši traumi. Svaki njegov postupak je trauma-response ponašanje.

Dakle, sekundarna dobit, ono zbog čega ostajemo zaglavljeni, otpor ka promeni, zapravo nije nikakva dobit, odnosno, možda ”kupovina vremena” i kratkotrajni mir, već ono što mozak, nespreman na promenu, odnosno slobodu, odgovornost i moć koju čovek dobija svojim odlukama,

Smišlja kao zaštitu od razvoja sposobnosti koje (ne) želimo da imamo da bismo kočili razvoj ličnosti.

Neki ljudi čak razviju ozbiljnu psihosomatiku (dakle, fizičke simptome bolesti) na taj način. Stručnjaci sekundarnu dobit uglavnom vezuju za neuroze, ali da se ne bih pravila pametna, uputila bih vas na to guglujete taj termin i pročitate stručne tekstove, što ovo nije, ovo je samo tizer za dalje razmišljanje,

Jedno od milion razmišljanja u toku dana, jedno od milion razmišljanja u toku i posle gledanja svake epizode Bojack Horsemana.

Zašto sve ovo pišem? Otkud znam i kakve veze ima, ali delom jer se ovo nadovezuje na moje postove o hrabrosti, a i o Bojacku, pa me je on inspirisao na ovo. Viđala sam ljude koji na kratko dobiju napad hrabrosti i inspiraciju, i kao sad će sve, ali to ubrzo utihne.

Pobedi poznato loše, pobedi matrica koja je jača, savlada taj kratkotrajni nalet hrabrosti, želju za boljim životom, ispreči se sekundarna dobit, ona uguši pobunu.

Zato je važno, između ostalog, da razlikujemo kada nekog želimo da promenimo (a taj neko ipak ne bi), ili kada možemo zdravo da mu pomognemo. Fokusiranje na promenu drugoga je isto vid sekundarne dobiti, da se ne bavimo sobom, a još ako taj neko neće ili kao ne može (jer i taj neko ima svoju sekundarnu dobit), onda je to totalna besmislica.

Zdrava pomoć, podrška, motivacija, to sve ima smisla kad je saradnja moguća. Dakle, ne ložite se da ćete promeniti nekoga, ako je taj neko zaglavljen. Znate po sebi kako to ide.

Znate kako se kaže, you cannot change someone by loving them harder. Osim ako nije u pitanju neka izuzetna osoba, želeće sam/a jer zna da ima ovaj jedan kratak život i hoće to da uradi kako treba.

Kod ostalih je strah jači od ljubavi prema svemu (prema životu, takođe).

Bojack Horseman me ubija. Najviše me ubija jer nije slobodan. Na petoj sezoni sam, ne znam da li će se promeniti, zasad nemam razloga da verujem u to, ko mi spojluje biće blokiran pa vidite imate li sekundarnu dobit od spojlovanja. Bojack, jebote.

***

Napomena: Tekst je preuzet sa Facebook profila autorke.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.