Savremeni način života često nas stavlja u situaciju da donosimo odluke, počev od toga šta da naručimo u restoranu, koji proizvod da kupimo, kuda da idemo na letovanje, pa do mnogo ozbiljnijih stvari. Matematičar Kit Jejts, profesor Univerziteta u Batu, autor knjige „Kako očekivati neočekivano“, tvrdi da bacanje novčića može da nam pomogne da donesemo dobru odluku.
Čak i pre nego što je internet doneo nezapamćene potrošačke opcije direktno u naše domove i telefone u našim rukama, mogućnost izbora se dugo smatrala pokretačkom snagom kapitalizma. Mogućnost data potrošačima da biraju između konkurentskih dobavljača proizvoda i usluga diktira koja će preduzeća napredovati, a koja propasti – ili bar tako kaže doktrina tržišne ekonomije i kapitalizma. Konkurentno okruženje i slobodan izbor potrošača navodno pokreću inovacije i efikasnost, pružajući bolje opšte korisničko iskustvo.
Međutim, teoretičari poslednjih godina ukazuju na to da sve veća mogućnost izbora može izazvati anksioznost kod potrošača – počev od straha da će propustiti bolju priliku, do nezadovoljstva u odabranoj aktivnosti (razmišljajući „zašto radim ovo, kada sam mogao da radim ono drugo?“) i žaljenja zašto nije odabrao drugu opciju. Povećana očekivanja zbog širokog spektra izbora mogu kod nekih potrošača izazvati osećaj da im nijedno iskustvo nije zaista zadovoljavajuće, a kod nekih dolazi do „paralize“ i nemogućnosti da donesu odluku.
Hipoteza poznata kao „paradoks izbora“ kaže da više opcija pruža nezadovoljavajuće potrošačko iskustvo i smanjuje verovatnoću potencijalnih kupaca da obave kupovinu. Zaista, eksperimenti o ponašanju potrošača ukazuju da preterani broj opcija kod potrošača dovodi do toga da se osećaju loše informisanim i neodlučnim prilikom donošenja odluke o kupovini.
Najbolje je neprijatelj dobrog
Ideja, posebno u subjektivnim stvarima, da postoji savršeno rešenje za problem je poznata kao „zabluda nirvane”. U stvarnosti, možda ne postoji rešenje koje odgovara našim idealizovanim predubeđenjima. Kada se malo odmaknemo i razmislimo o odluci koju pokušavamo da donesemo, obično postaje jasno da, iako možda postoji jedna najbolja opcija, biće i nekoliko dobrih opcija kojima bismo bili sasvim zadovoljni. Odabir alternative koja možda nije najbolja, ali je barem dovoljno dobra, nazvan je „zadovoljavajućim“ – što znači „zadovoljavanje“ i „dovoljno“. Kao što je francuski pisac i filozof Volter zapisao u svom Filozofskom rečniku italijansku poslovicu: Il meglio e l’inimico del bene – „najbolje je neprijatelj dobrog“.
Na sreću, slučajnost nam nudi jednostavan način da prevaziđemo paralizu analize izazvane velikim brojem opcija. Kada ste suočeni sa mnoštvom izbora, od kojih biste mnoge rado prihvatili, bacanje novčića ili prepuštanje kocki da odluči umesto vas može biti bolja opcija. Ponekad je bolje napraviti brz dobar izbor od sporog savršenog, ili zaista biti paralizovan u potpunoj neodlučnosti. Kada se borite da odlučite između više opcija, odluka koju je za vas doneo spoljni agent na osnovu slučajnosti može vam pomoći da se usredsredite na svoje istinske preferencije.
Ova „randomizovana“ strategija nam može pomoći da predvidimo posledice onoga što je do tog trenutka bila naizgled apstraktna odluka. Nedavni eksperimenti tima istraživača na Univerzitetu u Bazelu, Švajcarska, pokazali su da nam nasumično diktirani podsticaj za donošenje odluka može pomoći da se nosimo sa preopterećenjem informacijama koje često izazivaju paralizu analize.
Nakon čitanja nekih osnovnih informacija, tri grupe učesnika su zamoljene da donesu preliminarnu odluku o tome da li da otpuste ili ponovo angažuju hipotetičkog menadžera prodavnice. Nakon formiranja prvobitnog mišljenja, dvema od tri grupe je rečeno da će im, pošto je teško donositi ovakve odluke, pomoći jedan kompjuterski generisan novčić. Strana na koju je pao novčić bi sugerisala da li da se drže svoje prvobitne odluke (grupa 1) ili da odustanu (grupa 2). Učesnicima je rečeno da mogu ignorisati rezultat bacanja novčića ako to žele.
Sve tri grupe su zatim upitane da li žele više informacija (indikator paralize analize) ili da li su zadovoljni onim što već znaju. Kada su oni koji su tražili više informacija dobili više informacija, svi učesnici su zamoljeni da donesu konačnu odluku.
Učesnici koji su bili u grupi koja je imala opciju novčića, bili su tri puta zadovoljniji svojom prvobitnom odlukom i nisu tražili više informacija, od onih koji nisu imali ovaj randomizovani predlog. Nasumičan uticaj novčića pomogao im je da se odluče bez potrebe za dodatnim istraživanjem.
Zanimljivo je da su zahtevi za više informacija bili manji kada je novčić sugerisao suprotno od prvobitne odluke učesnika nego kada je potvrdio prve misli učesnika. To što su bili primorani da razmišljaju o suprotnom stanovištu učinilo je učesnike sigurnijim u svoj prvobitni izbor, nego kada je bacanje novčića jednostavno ojačalo njihovu prvu odluku.
Iako bi se mnogi od nas osećali neprijatno kada bi dozvolili da novčić diktira pravac nečije karijere, važno je zapamtiti da se od nas ne traži da slepo sledimo nasumičnu odluku. Spolja predloženi izbor je osmišljen tako da nas navede u poziciju da zbiljno razmislimo o prihvatanju navedene opcije, ali nas ne primorava na bilo koji način.
Za one koji se bore sa donošenjem odluka, međutim, utešno je znati da kada ne možemo da odlučimo, možemo da izvadimo novčić i dozvolimo mu da nam pomogne. Čak i ako odlučimo da odbacimo njegovu odluku, prinuđenost da vidimo obe strane argumenta često može da pokrene ili ubrza naš proces donošenja odluka.
