Objektifikacija je rasprostranjen oblik seksualnog ugnjetavanja, u kom se na pojedica gleda kao na telo za tuđe korišćenje i potrošnju. Prema teoriji objektifikacije, stalno upoređivanje sa telesnim idealima predstavljenim u medijima navodi žene da se stide vlastitog tela.
To je integrativan okvir koji omogućava da razumemo kako socijalizacija žena i doživljaji seksualne objektifikacije uzrokuju probleme sa duševnim zdravljem. U današnjoj kulturi, žensko telo se često tumači kao objekat za posmatranje i seksualno buljenje. Najsuptilniji način kojim se objektifikacija vrši jeste putem pogleda, vizuelnog ispitivanja tela.
To se dešava kad se žensko telo opaža odvojeno od žene kao osobe i smatra njenim predstavnikom. U tom smislu, prema objektifikovanim ženama se postupa kao prema telima koja postoje radi tuđe upotrebe i zadovoljstva, što dovodi do neprestanog nadziranja ili nadgledanja tela.
Teorija objektifikacije pokazuje kako se objektifikacija odvija u interpersonalnim i društvenim susretima i putem vizuelnih medija, gde se žene zateknu u situaciji da drugi u njih bulje više nego u muškarce, pa osećaju da se u njih više „gleda.”
Prevod Jadranka Đerić Počuča
Izdavač: Psihopolis, Novi Sad, 2020.
www.psihopolis.edu.rs
Buljenje je često praćeno komentarima koji procenjuju ženinu seksualnost, a često su i pogrdni. Kod vizuelnih medija, uprkos očigledno problematičnim pitanjima pornografske industrije, pogled koji seksualno objektifikuje pojavljuje se, takođe, i u običnim filmovima, reklamama, vizuelnoj umetnosti, televiziji, muzičkim spotovima, časopisima, na sportskim fotografijma i u modi.
Po mišljenju tvoraca teorije objektifikacije, Fredriksona (Fredrickson) i Robertsa (Roberts), najdublja psihološka posledica objektifikacije jeste činjenica da ona može navesti žene da postupaju prema sebi kao prema objektima u koje će drugi gledati i procenjivati ih.61
Žene s velikim brojem bodova u upitniku o samoobjektifikaciji prijavljuju najviše poremećaja u ishrani i viši nivo nezadovoljstva sopstvenim telom bez obzira na svoje reakcije na komentare o njihovom izgledu, dok žene s malim brojem bodova u upitniku o samoobjektifikaciji prijavljuju različite nivoe nezadovljstva svojim telom u zavisnosti od svoje reakcije na takve komentare.
Budući da objektifikacija može da dovede do većeg promatranja tela, može pogoršati i simptome poremećaja ishrane. U jednom istraživanju sprovedenom 2004. godine, utvrđeno je da su one studentkinje koledža, koje su veoma nezadovoljne sopstvenim telom i neprestano ga nadziru, sklonije da duže budu svesne svog nezadovoljstva.
Autor tvrdi da su tokom studija žene možda podložnije samoobjektifikaciji i njenim negativnim posledicama, koje uključuju povećanu anksioznost zbog izgleda, retka stanja izuzetne motivisanosti, smanjenu svest o unutrašnjem stanju tela, povećanu bojazan vezanu za fizičku bezbednost i povećan stid od sopstvenog tela.
Način na koji žene internalizuju objektifikaciju utiče na njihovo emotivno i kognitivno ponašanje. Istraživači su, na primer, otkrili da nošenje kupaćeg kostima utiče na učinak žena na testu iz matematike, ali ne i na učinak muškaraca.
Druge studije su tražile od žena da osmotre sebe dok nose kupaći kostim ili džemper ispred ogledala koje prikazuje telo u punoj veličini. Prijavljuju da je oblačenje kupaćeg kostima povećalo nelagodu i stid od vlastitog tela, te smanjilo samopoštovanje, a džemper to nije učinio. Važno je dodati da su žene koje su nosile kupaći kostim nastavile da razmišljaju o svom telu čak i kad su ponovo obukle odeću.
U drugoj studiji, istraživači su zamolili homoseksualne i heteroseksualne muške učesnike da probaju ili kupaće gaćice ili rolku, a zatim da probaju i procene neku grickalicu.
Rezultati su pokazali da su homoseksualni učesnici koji su probali kupaće gaćice pojeli znatno manje grickalica nego heteroseksualni učesnici u kupaćim, i znatno manje od homoseksualnih učesnika u rolkama.
Žene, u biti, prijavljuju mnogo veći nivo anksioznosti zbog izgleda nego muškarci, što dokazuju milioni dolara koje troše svake godine na kozmetiku, plastične operacije i programe smanjenja telesne težine u pokušaju da dostignu ideal.
Žene s većom anskioznošću zbog izgleda imaju niže samopoštovanje, preterano su stidljive u javnosti i imaju veću tremu. Smatra se da je ta vrsta anksioznosti posledica samoobjektifikacije u kulturi, koja naglašava važnost izgleda za žene daleko više nego za muškarce.
Sram od sopstvenog tela, anksioznost zbog izgleda i gađenje, što sve proističe iz samoobjektifikacije, mogu, takođe, da dovedu do smanjenja seksualnog interesovanja ili negativnih stavova prema seksu.
Žene koje su preterano samosvesne po pitanju svog tela motre na svoje telo tokom seksa, pa zbog toga manje uživaju u njemu.
Objektifikaciju mogu da nadahnu same reči koje objektifikuju. Studija u kojoj je učestvovalo 70 studenata i 90 studentkinja proučavala je vezu između reči ili poruka koje seksualno objektifikuju i početka samoobjektifikacije.66 Rezultati su otkrili da su same reči bile dovoljne da izazovu samoobjektifikaciju čak i kod obrazovanih žena koje su bile svesne nerealnosti medijskih modnih snimaka i motivisane da ne obraćaju pažnju na njih.
Autori su sugerisali da obrazovanje o medijskoj pismenosti treba da prikaže štampane medije kao mehanizam koji pokreće objektifikaciju ne bi li se omogućilo da žene prepoznaju kako treba da budu oprezne kad čitaju i gledaju objektifikujuće sadržaje.
Iako većina istraživanja o objektifikaciji pokazuje da su žene u daleko goroj situaciji od muškaraca, najnovija zanimanja za proteinske napitke, sredstva za povećanje mišićne mase, za vijagru i za sredstva protiv opadanja kose negativno utiču na samopoimanje muškaraca.
Povrh toga, muškarci, možda, procenjuju sebe iz perspektive posmatračâ u domenima koji nemaju veze sa izgledom, već imaju veze sa seksualnom moći i finansijskim uspehom.
Korišćenje različitijih slika žena i muškaraca u masovnim medijima pomoglo bi smanjenju broja slučajeva samoobjektifikacije i njenih negativnih posledica jer bi slike realnijih žena bile protivteža slikama premršavih objektifikovanih žena.
Instragram, platforma društvenih medija zasnovana na slikama, u poslednjih nekoliko godina pretekao je Fejsbuk u pogledu novih korisnika. Ljudi koriste Instagram iz mnoštva razloga uključujući društvenu interakciju, pohranjivanje ličnih dokumenata, samoispoljavanje, eskapizam i gledanje fotografija drugih korisnika.
Međutim, kad verujemo da se ne poredimo u svoju korist sa ljudima predstavljenim na slikama društvenih medija, i kad oni postanu preovlađujuća norma, osećamo nezadovoljstvo i nastojimo da smanjimo nesklad između svog stvarnog i svog idealnog ja.
U tom nastojanju možemo da pribegnemo ekstremnim merama kakve su držanje nezdravih dijeta, nezdravi režimi vežbanja, podvrgavanje donekle opasnim kozmetičkim intervencijama, pa čak i oboljevanje od poremećaja ishrane kakvi su anoreksija i bulimija.
Iako se uzrok i posledica ne mogu ustanoviti, istraživači su pronašli povezanost između izloženosti modi i medijskim fotografijama i problemâ sa slikom tela uključujući nezadovoljstvo sopstvenim telom i poremećaje u ishrani.
Uprkos uobičajenoj praksi formiranja mišljenja o devojkama i ženama na osnovu njihovog izgleda, a o muškarcima na osnovu njihove snage, spretnosti ili intelekta, pritisak da se postigne „idealan” izgled sve se više primenjuje i na muški rod.
Tržište krema protiv starenja, preparata i napitaka koji prkose godinama i gravitaciji, te hirurških i nehirurških kozmetičkih zahvata hrani društvo opsednuto izgledom, koje sudi o pojedincima na osnovu toga koliko dobro se uklapaju u medijski stereotip mladalačkog savršenstva.
Opsednutost izgledom je zabrinjavajuća posebno kad se manifestuje kao objektifikacija. Kad se sadašnja opsednutost izgleda udruži sa sve većom potražnjom za kozmetičkim intervencijama kao lekom za nezadovoljstvo izgledom, ona postaje ozbiljan razlog za zabrinutost.
***
Odlomak iz knjige Kerolin Mer: PSIHOLOGIJA MODE – Izgled, identitet i samopouzdanje, Prevod Jadranka Đerić Počuča, Izdavač: Psihopolis, Novi Sad, 2020. www.psihopolis.edu.rs
