Najviše nas uznemiruje unutrašnji neprijatelj – sopstveni um.

Naše misli, osećanja, stavovi i opažanje se neprekidno menjaju.

Krećemo se iz stanja oholosti u žaljenje, od radosti do tuge, od mržnje do ljubavi – i to u sekundama. Kako vreme prolazi, naš pogled na stvari se menja tako da na nešto staro gledamo na potpuno nov način. No, kada smo uhvaćeni u nemir misli i osećanja, osećamo se zbunjeno i bez snage za donošenje odluka. Brinemo o dobitku ili gubitku, dobrom ili lošem.

Takva nemogućnost donošenja odluka baca nas u zbrkano, nemirno stanje uma. Mi kao civilizacija ne možemo da se menjamo ako ne stvaramo meditacijom i načinom života miran um koji može sagledati odakle dolazi problem.

Zato je važno probleme sagledavati iz sopstvenih projekcija jer tu se krije i odgovor, nikako spolja, bez obzira na okolinu i odnose među ljudima. Ovakvo sagledavanje problema i na ovim osnovama da se bazira obrazovanje, onda bi i svet oko sebe stvarali na tim osnovama. Bez unutarnjeg sagledavanje patnje nemoguće je stvoriti bilo kakvim spoljnjim pokušajima promenu.