Mnoge stvari koje posmatramo, u stvari, samo su projekcija i ne postoje u stvarnosti, ali većina, kao iz bajke o tome da je car go, u stvari, predstavlja način života.
Možda je najbolje to prikazati arhetipskom scenom iz Hičkokovog filma ”Ptice”: junakinja filma se približava tajanstvenoj, navodno, praznoj kući, gleda je, ali ono što taj prizor čini tako uznemirujućim jeste da gledalac ne može da se oslobodi neobičnog utiska da objekat koji ona posmatra uzvraća pogled.
Ključni momenat jeste da taj pogled ne sme biti ličan, taj objekat je natprirodni otac. Dakle, nije bitno da li je neko u kući, tu je bitan prazan pogled koji ne može biti lociran.
To je pogled koji ne vidimo, a u stvari, tada postaje delotvoran na našu psihu. To je onaj osećaj u kom smo uvereni da nas neko promatra.
To je glas koji čujemo u određenoj paranoji. U stvari, to je glas arhetipa oca koji je sada nevidljiv, a kojem se obično klanjamo: država, poslodavac, partner.
Dakle, on postoji u nama kao privid, kao psihoza, u našoj veri ili paranoji da je on uvek tu. Još bitnije, on je nosilac želje.
Želju projektujemo u oca jer ako je ispunimo, očekujemo priznanje od njega.
Primera radi, kupite auto, očekujete da vas društvo, kao autoritet, otac, pohvali, zato je bitan novi auto. Ljudi ne uživaju u kupovanju, važno je zadovoljiti ovu fikciju, nevidiljivu pohvalu koja je skrivena u nečijem pogledu, tapšanju prijatelja, a ljudi bez ove pohvale nestaju i kada nastane egzistencijalna kriza, najviše ih je strah neodobravanju ovog oca.
Zato je ljudima tako lako ginuti za državu jer ne samo da ginu, već kroz rat svaki čovek beži od suočavanja s ovom istinom.
Kada se realnost približi slici ili nevidljivom autoritetu, mi ga ne želimo spoznati.
Dakle, kada vam se približi stvarni partner sa svojim manama i kada on pokazuje da nema moći kao ovaj natprirodni autoritet, mi se svađamo, prekidamo vezu i bežimo u drugu vezu.
Ta slika natprirodnog, kojeg projektujemo u partnera, naš je objekat uživanja, mi ga hranimo kao predubeđenje i nju smo okrunili kao izvor ljubavi, a patnja koju doživljavamo jeste, u stvari, naš odbrambeni mehanizam, kojim bežimo od voljenja stvarnog partnera.
Spasitelj partner nestaje, njegova natprirodna funkcija, a kada partner nije natprirodan onda je to nestajanje tzv. hemije, zato se potpisuju predbračni ugovori. Zato se ulazi u pregršt nepotrebnih veza u kojima se isključuje stvarnost voljenja i beži se u projekciju nečega čega nema.
Isprobava se mnoštvo drugih partnera u seksualnom odnosu, i to sa partnerima koji se upoznaju samo da bi se izbrisalo neugodno suočavanje s onim što se ne želi videti kao istina.
Krivica, ljutnja, ljubomora su draže od stvarnosti ljubavi u kojoj uočavamo stvarnog partnera, bez oca, natprirodne funkcije kod žena, a kod muškaraca natprirodna funkcija majke.
Primer iz filma Ptice upravo govori o neizvesnosti, strahu, iščekivanju fikcije, kada će se dogoditi taj strah, to je vreme kada se ništa ne događa, ali projekcija vlada osobom.
Promenimo to iščekivanje s partnerom, zaljubljivanje je nešto na šta ne utičem, partner je negde napolju, a strah da neću sresti svoju ljubav je velika. Tada se pokreće mehanizam u kojem težim da zaradim kako bi se ova fikcija ispunila, a kod žena je to davanje prekomerne pažnje lepoti, kako bi se strah od neodobravanja oca zadovoljio jer ako se ne ispuni neću dobiti odobravanje društva ili autoriteta.
Tako se rodi mnogo dece koja postaju disfunkcionalna i tako dobijamo disfunkcionalnu civilizaciju. Jyotish prikazuje te programe. On je savetnik, ali savetnik narušava sliku partnera, pa je beg u svoju viziju ljubavi tj. traženje izmišljenog autoriteta kojeg stvaramo izvana, pogubna.
NAIVNOST NIJE NEVINA, NAIVNOST JE POKUŠAJ BEGA U SPOMENUTU PROJEKCIJU, POKUŠAJ NEPREUZIMANJA ODGOVORNOSTI VOLJENJA STVARNOG PARNTERA.
Ljubav je akcija, a ako sedite u kući i ne tražite je, kako može postati stvarna?