Možda pomalo zaboravljeni Platonov mit govori da su ljudi u drevnim vremenima bili bića sa dva lica, četvororuki, četvoronogi, ali tako snažni da su ih se i bogovi plašili i zbog toga su ih raspolutili.

Tako su nastali muškarac i žena, tako si nastao ti, tako sam nastala ja.

Bogovi se više nisu plašili, čovek više nije pomišljao da zavlada svetom, jer je celog života morao da traga za svojom odsečenom polovinom.

Ako bi je kojim slučajem pronašao postao bi moćniji i od Boga.

Ako je naš spoj pravi, onda bi bili savršeno božanski i prkosili bismo čak i bogovima. Što je najbolje od svega, ni oni sami nas ne bi više nikada razdvojili, a mi bismo bili zauvek srećni.

Pa kad malo bolje razmisliš, život ti pruža mnogo više od same čari postojanja.

Da li je ovaj mit upravo ono šta želite da vam se desi u narednoj godini?

Ne zaboravite, šta je poslednje izašlo iz Pandorine kutije! Upravo, nada!

Šta nada čini našem telu?

Ulepšava ga, podmlađuje, daje nam gipkost pokretu, iskru u oku, umereni apetit, volju za fizičkom aktivnošću.  Daje nam razumevanje za druge, opravdanje za sebe, pokreće nas da učimo nove stvari, da napredujemo u poslu, da dostignemo vrhunac.

Kosa je sjajnija, koža elastičnija, nema otoka na nogama i posle celodnevnog sedenja ili stajanja, čak ni  bolove u leđima više ne osećamo.

Nada vam je kao mlada devojaka, koja se sprema za izlazak, po nju će doći muškarac u koga je ludo zaljubljena, čovek njenog života.

Spemila se, obukla predivnu haljinu, nove cipele sa visokom podpeticom, napravila savršenu frizuru, našminkala se pažljivo i stavila jarko crveni karmin na usne, koji on tako obožava. Sela je i čeka.

Vreme polako prolazi, minuti, sati, čitava noc je prošla, ali ona je uporna, sedi i čeka. Haljina se pogužvala, frizura raščupala, šminka se sliva niz lice a crveni karmin, jarko crvene boje, baš one koju on voli, razmazao se. To više nije ni lice ni telo mlade devojke, to jedna smežurana tužna starica, koja i dalje, sedi i čeka svog muškarca, onog pravog, a rekao je da će doći.

Eto, tako izgleda nada, nada i očekivanje nečega novog, nečega sto je plod samo naše mašte jer naučene smo da sve ostalo možemo same.

A trenutak u kome smo izmiče nam, nemamo vremena da u njemu uživamo između onoga šta je bilo juče i onoga šta će doći sutra, jer mi smo izgubili sada. I to se iz dana u dan ponavlja. Kada uspemo da osvestimo gubitak dragocenog sada, jedino šta nam preostaje je ipak nada i mnogo angažovanja da ipak nismo uzaludno stavili karmin jarko crvene boje, baš onakve kakvu on voli.