Muškarci su zaključali Roksi u ormarić dok su to radili. Ono što oni ne znaju: već je ona bila tamo zaključana. Kada je nevaljala, mama je smesti tamo. Samo na nekoliko minuta. Dok se ne smiri.
Polako, u tim satima koje tamo provodi, razglavljuje bravu noktom ili je odšrafi spajalicom. Mogla je tu bravu da skine kad god hoće. Ali nije, jer bi inače njena mama stavila rezu sa spoljne strane. Dovoljno je što zna, dok sedi u mraku, da bi mogla da izađe ako bi to zaista želela. To saznanje vredi gotovo koliko i sloboda. Zato oni misle da su je bezbedno zaključali. Ali ona će svejedno izaći. Tako ona to vidi. Dolaze u pola deset uveče.
Roksi bi trebalo da je otišla do rođaka te večeri; to je dogovoreno nedeljama ranije, ali prebacila je majci što joj nije kupila pravu trenerku u Prajmarku, i mama joj je rekla: „Ne ideš ti nikuda, ostaćeš tu.“ Kao da je Roksi htela da se druži sa šugavim rođacima. Kada su momci razvalili vrata i videli je tu, kako se duri na kauču pored mame, jedan je rekao: „Jebem ti, pa dete je tu“. Dvojica su. Jedan je visok, s pacovskim licem, a drugi niži, četvrtaste vilice. Ne poznaje ih. Niži hvata mamu za vrat; visoki juri Roksi kroz kuhinju.
Pročitajte i ovo: Kloi Bendžamin – Besmrtnici, najbolji američki roman godine
Gotovo da je izašla na zadnja vrata kad ju je zgrabio za butinu; pada unapred i on je hvata oko struka. Ona šutira i viče: „Jebi se, pusti me“, a kada joj stavi ruku preko usta, grize ga tako jako da oseća ukus krvi. On psuje, ali je ne pušta. Nosi je kroz dnevnu sobu. Niži joj je gurnuo mamu uz kamin. Roksi tada oseća kako naboj u njoj raste, ali ne zna šta to znači. Oseća samo golicanje na vrhovima prstiju, bridenje u palčevima.
Pročitajte i ovo: Miljenko Jergović – Selidba
Počinje da vrišti. Njena mama viče: „Da vam nije na pamet palo da povredite moju Roksi, da je niste pipnuli, nemate pojma šta radite, ovo će vam se osvetiti, poželećete da se niste ni rodili. Njen matori je Berni Monk, pobogu.“ Niži se smeje. „Da znate, baš smo došli da ostavimo poruku za njenog tatu.“ Visoki trpa Roksi u ormarić pod stepenicama tako brzo da ona i ne shvati šta se događa dok je ne obujmi tama i prašnjavo-sladunjav miris usisivača. Njena mama počinje da vrišti. Roksi diše ubrzano.
Pročitajte i ovo: Gospođa Vilson, skandalozna drama o bigamiji
Uplašena je, ali mora da dođe do mame. Noktom okreće jedan od šrafova u bravi. Jedan, dva, tri okretaja, i gotov je. Između metalnog zavrtnja i njene šake igra varnica. Statički elektricitet. Oseća se neobično. Usredsređeno, kao da vidi zatvorenih očiju. Donji zavrtanj, jedan, dva,tri okretaja. Mama govori: „Molim vas,molim vas,nemojte. Šta je ovo? Ona je samo dete. Samo dete, pobogu.“
Pročitajte i ovo: Zašto se razočaramo u ljubav
Jedan od muškaraca se smeje. „Meni baš i ne izgleda kao dete.“ Njena mama tada vrišti; zvuči kao da je metal upao u motor. Roksi pokušava da zaključi gde se oni nalaze u sobi. Jedan je s njenom mamom. Drugi… čuje zvuk sa svoje leve strane. Njen plan: izaći će, pognuta, udariti visokog sa zadnje strane kolena, ugaziti mu glavu, a onda su dve na jednog. Ako su naoružani, nisu to pokazali. Roksi se već ranije tukla. Ljudi pričaju o njoj. I njenoj mami. I tati. Jedan. Dva. Tri. Mama ponovo vrišti, a Roksi povlači bravu s vrata i razvaljuje ih najjače što može. Ima sreće. Uhvatila je visokog iza vrata. On se sapliće, pada, ona ga hvata za desno stopalo dok se penje, i on pada na tepih koliko je dug i širok. Čuje se prasak, i on krvari na nos. Niski čovek je pritisnuo nož uz vrat njene mame. Oštrica joj namiguje, srebrna i osmehnuta.
Pročitajte i ovo: Kada brak ne treba spašavati
Mamine oči se šire. „Beži, Roksi“, kaže ona, tek šapatom, ali Roksi je čuje kao da joj govori u glavi: „Beži. Beži.“ Roksi nikad nije pobegla od tuče u školi. Ako to uradiš, nikad neće prestati da pričaju: „Tata joj je lopov, mama joj je kurva, ako vidiš Roksi, a ti knjige čuvaj“. Moraš da ih gaziš dok ne počnu da te mole za milost. Nema bežanja. Nešto se događa. Krv joj tutnji u ušima. Trnci joj se šire leđima, ramenima, duž ključnjače. Osećaj joj govori: možeš ti to. Govori: jaka si. Skače preko čoveka na zemlji, koji stenje i hvata se za lice.
Pročitajte i ovo: Toksični odnos i njegovi pokazatelji
Uhvatiće mamu za ruku i pobeći. Samo treba da izađu na ulicu. Tamo se ovo ne može dogoditi, usred dana. Naći će tatu, on će to sve srediti. Samo nekoliko koraka. Mogu one to. Niski jako šutira Roksinu mamu u stomak. Ona se previja od bola, pada na kolena. Zamahuje nožem ka Roksi. Visoki stenje. „Pazi. Toni. Nemoj dete.“ Niski šutira drugog u lice. Jednom. Dvaput. Triput. „Ne spominji. Moje ime. Jebote.“ Visoki ćuti. Lice mu je zapenušano od krvi.
Pročitajte i ovo: Šta da radiš kad sretneš ljubav svog života u pogrešno vreme
Roksi zna da je u problemu. Mama joj viče: „Beži! Beži!“ Roksi oseća ono kao pribadače i igle duž ruku. Kao da je svetlost bocka od kičme do ključnjače, od grla do laktova, zglobova, vrhova prstiju. Iznutra, ona svetluca. On poseže rukom za njom, dok drugom drži nož. Ona se sprema da ga šutne, ili udari, ali nekakav instinkt govori joj nešto novo. Ona izvrće nešto duboko u grudima, kao da je oduvek znala kako se to radi. On pokušava da se otrgne iz njenog stiska, ali prekasno je. I ona zgrabi munju rukom svojom, i naredi joj da udari.
Pročitajte i ovo: Kako prevazići preljubu
Pucketavi blesak i zvuk kao puckalica od papira. Osetila je miris pomalo nalik na kišnu oluju, a pomalo na spaljenu kosu. Pod jezikom joj se skuplja ukus gorkih narandži. Niski muškarac je sada na podu. Iz njega izbija pevušeći glas bez reči. Šaka mu se skuplja i opušta. Dugačak, crveni ožiljak polazi mu od zgloba uz ruku.Vidi ga čak i pod plavim maljama: tamnocrven je, nalik na paprat, sa lišćem i peteljkama, pupoljcima i grančicama. Usta njene mame su otvorena, ona je gleda širom otvorenih očiju, suze i dalje teku.
***
Odlomak iz romana Snaga, Naomi Alderman, objavljenog u izdanju Booka.
