Dugo godina su nas učili da je realnost objektivna, ista za sve nas u njoj. Međutim, na raznim nivoima dokazuje se upravo suprotno – da je realnost subjektivni dožvljaj i da ljudi perciprajući stvari i štaviše govoreći i zaključujući o drugima zapravo projektuju sopstvene misli, uverenja i težnje.

Nada Filipović
Nada Filipović

Rađeni su brojni eksperimenti na ovu temu.

Sigurno se sećate haljine, koja je obišla net i koju su posmatrači videli u potpuno različitim bojama.

Ili ste se zapanjili potpuno drugačijoj interpretaciji događaja kom ste prisustvovali gde namera nije bila da se iskrivljuje istina nego vaše oči vide samo ono što žele da vide, što bi rekla Madona. Na percepciju najviše utiču emocije, ali i drugi faktori, kao što je klimatsko podneblje, profesija, kultorološki milje, sociološki aspekti i slično.

Eskimi, na primer, razlikuju i imaju čak i imena za mnogo različitih nijansi bele, dok iskusni šnajder vidi da li šavovi štepani unutra ili spolja.

U našem društvu realnost oblikuje nepovreljivost i skepsa ali ne ona progresivna, koja doprinosi širenju vidika, nego paranoična, više u stilu teorija zavere. Ništa nije onako kako se pokazuje, uvek su neke skrivene poruke. Sigurna sam da u većini firmi postoje klanovi i da uvek neko nekom radi o glavi, da je sve ispod žita i sl. Što je cenzura i neinformisanost jača to je paranoja veća.

Niko nigde nije slučajno, svi su povezani i slične floskule ljude uvode u vrtlog ludačke potrage za skirvenim porukama- ili kako reče jedan književni kritičar paranoičan čovek je čovek u sumanutoj potrazi za jednim velikim ništa.

Pored ovoga ljudi u našoj sredini uglavnom primećuju razne detalje i to u negativnoj konotaciji: lošu boje kose (ko joj je radio pramenove), par kilograma viška (nezadovoljstvo, samo jede), nije još trudna, a već je par meseci u braku (ju, ko tu ne može da ima decu). I sad mala luda fabrika počinje da smišlja priče.

Postavlja se pitanje zašto je to tako. Iako su nam činjenice gde i kako živimo dobro poznate (a i to je produkt našeg izbora), ljudi i dalje ništa ne menjaju i uporno idu utabanom stazom i naravno vide stalno istu, ružnu realnost. Jer je tako lakše. Unapred znate odgovore, matrice zaključivanja su dobro poznate, a desiće se neka neočekivana sila iznenada i rešiti stvar. Neće. Jer dok ne promenite(mo) način promatranja stvari i života, ni spoljni svet se neće menjati. On je odraz nas samih. Ono što ljudi rade kada komentarišu, zaključuju, je projekcija. Dakle, mi smo ti sa viškom ili manjkom koji nešto radimo ili bismo podsvesno želeli da radimo ispod žita.

Ispod ovog našeg žita je letargija i lenjost. Mnogo je lakše zaključiti da nekom fali ovo ili ono nego otići u teretanu, na trčanje ili naučiti neki strani jezik, s tim što će vam od ovog drugog spasti kilogrami, a širiti se vidici. Krajnje je vreme da budemo promena koju želimo da vidimo društvu.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.