U vremenu onlajn komunikacije sve više ljudi se upoznaje na taj način. Čak i ako vas neko negde vidi, prvo vas potraži na nekoj od društvenih mreža i tek onda neka priča počinje. Pošto ste primećeni (bilo u nekoj grupi, na slici ili možda oflajn u nekom kafiću, na žurci) osoba obično pokaže interesovanje tako što vas zaprati, doda ili lajkuje. I priča može da krene.
Kako početi priču sa nekim, a da ne bude navalentno (ovo je neki manijak starter) ili previše obično, da zvuči nekako cool, a da opet ne smara? Kao kad vam neko da temu da pišete, a vi znate o čemu biste ali ne znate da počnete ili kako sve to da uobličite. A znate o čemu biste pisali.
I tako on meni pošalje poruku, nešto u stilu, sudeći po osmehu tebi je super, ime i prezime nikad čula, mada dečko deluje okej, pričam tako svojoj prijateljici. Wow! How interesting is that?
– Pa dobro mora nekako da počne. Nemoj biti tako surova. Šta god da napiše zvučaće glupo. Pa nije ni njemu lako, kaže mi prijateljica.
Hm. Dosadni su mi svi ti klišei, muškarci se plaše žena, plaše se da priđu, bla, bla. Ali na trenutak obrnem uloge i pomislim šta bih ja napisala na njegovom mestu, a da zainteresujem sebe? Hajde sad, Nado!
– Ponekad pomislim da neke žene kastriraju pogledom, a tek pričom…, nastavlja ona.
Da, znam takve žene. Brr, naježih se. Kakvu mi komunikaciju želimo u virtuelnom svetu, bar dok ne pređe u realan. Koliko puta otkačimo neke ljude jer taj početak nije zadovoljio naše standarde.
– Daj čoveku šansu, lako ćeš ga otkačiti, ne deluje mi je da je za block this person mada i to uvek može. Proleće je. A i treba da se igramo.
U tom trenutku prolazimo pored rascvetale magnolije. Da, treba da se igramo, sve može da bude jedna jako dobra i zanimljiva igra.
