Da li se sećate, kada je u Čarobnjaku iz Oza, Strašljivi lav skočio i počeo da jadikuje kako ga je „neko cimao za rep?” Strašilo je moralo da mu kaže da to sam sebi radi.
Isto važi za mnoge besne muškarce. Njima se čini da mnogo bola i patnje koje proživljavaju u životu potiče od drugih ljudi, ali, zapravo, veći deo toga nanose sami sebi. Sledeća stanica na putu promene u srećniju osobu je da prestanete da činite sebe nesrećnim. Prekinite da cimate sebe za rep.
Besni muškarci žele da ih drugi tretiraju fer. Kada zeznu nešto, voleli bi da ih ne tretiraju strože nego druge koji su počinili istu grešku. Kada postignu ili urade nešto dobro, žele iste nagrade za svoje ponašanje koje dobijaju i drugi. Ukratko, besni muškarci očekuju da su kazne i beneficije za njihovo ponašanje u skladu sa kaznama i beneficijama drugih ljudi.
Ali, da li ove principe primenjujete na sebe? Većina besnih muškaraca koje znam to ne radi. Većina njih ima „više standarde” za sebe nego za druge. Od sebe očekuju više. Za te standarde nemaju neke posebno racionalne razloge; ako neko upita besnog muškarca zašto ima više standarde za sebe, verovatno neće smisliti ništa pametnije od „ne znam, prosto imam.” Za sve besne muškarce, verovatno, važi da su ih njihove poteškoće da izraze emocije, nelagodnost u prihvatanju uživanja i strah od poniženja doveli do toga da sebe tretiraju nefer. Sebi ne gledaju kroz prste. Ne prelaze preko greškica. I dosta razmišljaju o svojim manama ne posvećujući, pritom, podjednaku pažnju svojim uspesima, vrlinama i sposobnostima.
Budite racionalni i fer
Da biste započeli da menjate način razmišljanja (i samim tim to kako se osećate), morate se pridržavati dvaju pravila kada razmišljate o sebi. Budite racionalni i budite fer.
Kako smo ranije pominjali, besni muškarci obično umanjuju i izbegavaju bilo kakve pozitivne informacije o sebi. Na primer, obično „objasne” zašto ne zaslužuju kompliment. Istovremeno, traže i uvećavaju uticaj bilo kakve negativne informacije o sebi. Dobar primer za to je sklonost da konstantno razmišljaju o svojim greškama. Ovo nije racionalno. Tendencije da umanjuju dobro i uvećavaju loše navode ih da stvore iskrivljenu sliku o sebi, drugima i svetu. Koliko često čujete da, kada neko izvuče nekoga iz požara, ili pomogne komšiji da upali auto, kaže nešto kao „samo radim svoj posao,” ili „svako bi uradio isto?” Besni muškarci odbijaju hvalu.
Da biste bili racionalni, morate razmišljati kao naučnik. Ne smete imati bilo kakvo mišljenje o sebi ili o drugima, a da niste razmotrili dokaze. Ne smete automatski prihvatati negativan stav, a da niste objektivno razmotrili je li on istinit.
Jednog nedeljnog jutra sam spremao sebi doručak. Uzeo sam dva jajeta iz frižidera i okrenuo se da ih stavim na pult kad mi je jedno ispalo na pod.
„Skote.” promrmljao sam.
Automatski sam uvredio samog sebe, a da nisam razmotrio da li je to istina. Zapravo, dokazi sugerišu da nisam skot. Imam porodicu i prijatelje koji me vole. Radim dobrovoljno u humanitarne svrhe. Širokogrud sam i sa vremenom i sa novcem. I obraćam pažnju na tuđa osećanja. Dakle, racionalna procena „podataka” sugeriše da sam pogrešio kad sam sebe okarakterisao kao skota.
Ovo može delovati kao trivijalan primer, čak toliko da nema nikakve veze sa pravim besom. Reći sebi da si skot nije tako strašno, zar ne? Ali, zamislite da vam je neko drugi rekao da ste skot. Tada vam to ne bi zvučalo trivijalno, je l’ da? Za vaša osećanja nema razlike da li je uvreda došla spolja ili iznutra. I dalje boli; i dalje se osećate besno zbog nje. Setite se da između povređenosti i besa postoji veza. Sada zamislite koliko puta na dan kažete sebi tako nešto, a da niste ni svesni da ste to uradili. Verovatno to uradite na desetine, ako ne i na stotine puta. Zamislite kako biste se osećali kada bi vas neko pratio u stopu i vređao ceo dan. Za vaša osećanja nije bitno odakle potiče uvreda, ona i dalje utiče na vaše negativno mišljenje o sebi.
Kada ste prikupili racionalne dokaze za i protiv određene izjave o sebi, ponašajte se prema sebi kao prema najboljem prijatelju. Ako iskreno mislite da ste zeznuli stvar, priznajte tu činjenicu i pređite na pravljenje plana za promenu ponašanja. Svi greše. Ali ćete shvatiti da su vaše izjave o sebi uglavnom preterano stroge. Tako da – budite fer. Priznajte grešku i odlučite da ćete se protiviti takvim izjavama o sebi i promeniti ih svaki put kad shvatite da ste tako nešto i pomislili.
Kada sam sebe nazvao skotom, nisam reagovao samo na ispuštanje jajeta na pod. Moja reakcija je rezultat godinâ vređanja samog sebe, godinâ osećanja sramote zbog svojih nedostataka, i godinâ besa. Da sam se ponašao fer prema sebi, prvo bih zaključio da me ispuštanje jajeta ne čini skotom – to svakome može da se desi. Onda bih doneo fer zaključak da sam, prosto, ljudsko biće i da svako može pogrešiti, pa bih rekao sebi da ću sledeći put biti pažljiviji kad budem uzimao jaja iz frižidera.
Čini sebi
Mnogi besni muškarci smatraju sebe osobama koje bi za druge „sve učinile,” ali, da li traže pomoć od drugih? Mnogi od njih uveravaju sebe da im nije potrebna pomoć drugih jer su snažni ili ponosni, ili govore sebi kako ne žele da „smaraju” druge svojim problemima. Osim toga, ne žele da budu u situaciji gde nekome nešto duguju. Izgovaraju se time da drugi „imaju svoje probleme” ili da „žive svoj život.”
Zapravo, većina besnih muškaraca ne traži pomoć jer im je neugodno da je traže. Sramota ih je da pokažu bilo kakvu ranjivost, nedostatak znanja, ili potrebu za drugim ljudima. Ako bi besni muškarci pokazali ranjivost, neko bi mogao shvatiti da oni nisu ni svemogući ni savršeni. E, pa da vam kažem. Zaista nisu svemogući, a niko nije savršen. Iracionalno je poricati ili ignorisati ovu činjenicu.
Besnim muškarcima, takođe, može biti neprijatno da traže pomoć zato što misle da će drugi pomisliti kako su egocentrični ili pohlepni. Možda se plaše da će ih neko poniziti jer traže nešto za sebe. Tako da, zbog straha od poniženja, ne pitaju druge za pomoć. Besni muškarci ne tretiraju sebe fer ako ne prihvataju isti onakav tretman kakav oni pružaju drugima.
Imao sam nekoliko klijenata koji nikada ni od koga nisu prihvatili pomoć. Sećam se Reja, čoveka koji je sve što je imao stekao radom, nikada nije tražio pomoć, i nikada nije uzeo kredit. Iako Rej nikome ništa ne duguje, takođe, nije u stanju da nešto kupi i uživa u stvarima koje ljudi sa njegovim prihodima uredno mogu sebi da priušte. Rej je spreman da prizna kako su se vremena u poslednjih pedeset godina promenila i da je kupovina na kredit nužna za mnoge stvari (kao što je kupovina stana), pa ipak sebi ne dozvoljava da ide u korak s vremenom i da se promeni. Živeo je u prikolici petnaest godina dok je sam zidao kuću ulažući u gradnju novac koji je uštedeo. Nekoliko puta tokom izgradnje se povredio podižući stvari, sekući drvnu građu, ili radeći poslove za koje je potrebno više ljudi zato što je odbijao da traži pomoć. Sve ovo vreme, pa čak i dan danas, Rej ima niži životni standard od svojih prijatelja zbog toga što odbija da „bude nekome dužan.”
Možda pretpostavljate kako nezavisnost i samostalnost Reja čine srećnim. Ali, on nije bio srećan kad smo se upoznali. Zapravo, pobesneo je na mene kad mu se učinilo da se ne divim njegovoj nezavisnosti. Postavio sam mu jednostavno pitanje: „Kako je nezavisnost doprinela vašoj sreći?” Odgovorio je da je „ponosan” što je samostalan. Pitao sam: „Ali, da li ste srećni?” Na to pitanje nije bio spreman da odgovori.
Umesto da ga zaštiti od poniženja, Rejevo odbijanje da traži pomoć samo ga je još više sramotilo. Nema ugodan život kao njegovi susedi, što dovodi do toga da se Rej oseća kao gubitnik. Radi od deset do trideset sati nedeljno više od drugih muškaraca, a ima niži životni standard. Sve ovo doprinosi Rejevom besu, ogorčenosti i cinizmu. Odbija da se druži sa muškarcima iz komšiluka, za koje kaže da se „puvaju.” Nikada nije prihvatio poziv za pecanje jer ga je sramota što njegovi prijatelji imaju čamce, a on nema. Ne ide na zabave jer mu je neprijatno u društvu, a naročito sa ljudima koji se smeju i deluju srećno. Posledica toga je da su ljudi prestali da pozivaju Reja na druženja, i on je sada izolovan. Rej ne veruje ljudima. Njegovo nepristajanje da ikome išta duguje potiče od straha da će nekako neko to iskoristiti protiv njega. Pozajmljivanje novca, ili molba da mu pomognu oko nekog projekta Reju deluje kao priznavanje kako ne ume da se brine o sebi. Za Reja, zahvalnost je pravi teret.
Rej je pogazio naš prvi princip fer ponašanja. Nije se prema sebi ponašao onako kako se ophodi prema drugima. Pruža pomoć, ali je nikada ne traži. I ne samo pomoć, već ne traži ni uživanje – Rej nikada ne bi pristao da se nasmeje, opusti, izmotava, ode na odmor, pleše, prihvati poklone, čak ni da s vremena na vreme prosto sebi kupi kvalitetno pivo. Nije ni čudo što je besan.
Vežba za fer ponašanje: recite da!
Morate početi sebe da tretirate kao što tretirate druge ljude. U suprotnom, nikada nećete biti srećni. A bićete besni sve dok sebi ne dozvolite da postanete srećni. Morate zauzdati svoj nagon da uvek kažete „ne.” Ovo će biti teško izmeniti jer vam je „ne” postao automatski odgovor na sve. Verovatno sa sumnjom reagujete na većinu poziva, impulsivnih predloga i promena, i izbegavate ih. Rizikujte. Dozvolite sebi da probate neku od stvari u kojima, čini se, drugi uživaju. Neće vam se svaka svideti. Ali ako pružite sebi priliku, u nekima ćete uživati.
Pokušajte da uradite sledeće: Najmanje jednom nedeljno, u toku sledećeg meseca, pristanite da se iskušate u nečemu čemu biste inače rekli „ne.” Prihvatite poziv. Javite se dobrovoljno da uradite projekat na poslu. Zamolite prijatelja da vam pomogne u nekom većem poslu oko kuće. Uradite nešto neočekivano. Nove stvari vam neće uvek biti zabavne, ali ponekad i hoće. Možete da probate i ovo: kada vas neko pozove da radite nešto zabavno, ili ako sami razmatrate da uradite tako nešto, nemojte odmah odgovoriti. Osamite se i napravite listu „za” i „protiv.” Velika je šansa da se u većini slučajeva neće pojaviti neki dobar razlog da kažete „ne.” Jedna mlada majka, koju znam, ima za decu „pravilo jednog zalogaja.” Ne smeju odbiti da nešto jedu osim ako već nisu probali bar jedan zalogaj. Razmislite da na isti način pristupite prilikama koje život pruža… nemojte reći „ne” dok ne probate bar jedan zalogaj.
Neka kazna odgovara zločinu
Kada neko nešto zezne ili napravi grešku, većina ljudi očekuje da će kazna, kakva god bila, biti srazmerna počinjenom „zločinu.” Drugim rečima, prekršaj treba blaže da se kazni od zločina. Na isti način, očekujemo da nagrade koje dobijamo budu srazmerne našim postignućima. Ne očekujemo da dobijemo novčani bonus zato što svakog jutra dolazimo na posao na vreme, ali očekujemo da nam se prizna i nagradi neki veliki uspeh.
Ali, besni muškarci obično ne tretiraju sebe u skladu sa ovim principima. Kada pogreše, ili urade nešto što nije trebalo, obično osećaju preveliku grižu savesti. Previše su strogi prema sebi. Ne kažnjavaju sebe u skladu sa svojim zločinom.
Vežba iskupljenja: da li je to, zaista, bitno?
Ovu vežbu dajem mnogim besnim klijentima, i trebalo bi da je probate.
Najpre, kada počnete sebi nešto da prebacujete (možda se i dalje osećate krivim zbog nekih događaja iz detinjstva), razmislite minut-dva o tome koliko je ta greška bitna danas. (U tom trenutku, klijenti pokušavaju da mi objasne koliko su se loše poneli prema nekome, ili koliko je velika greška u pitanju. Ali ja nastavim da insistiram). Koliko ta greška danas utiče na ikoga? Odgovor će, verovatno, biti da danas ona ne utiče mnogo ni na šta, zar ne?
Sledeći korak je da odlučite je li korisnije potrošiti vreme tako što ćete nastaviti da se bakćete ovim incidentom iz prošlosti, ili ćete, pak, raditi na tome da vam budućnost bude bolja. Predlažem da za ovo koristite mantru. Ako ste dovoljno stari da se sećate 60-ih godina XX veka, verovatno ćete se setiti i da je meditacija bila veoma popularna. Mnogi oblici meditacije koriste neprestano ponavljanje neke kratke reči kako bi se um razbistrio, a fokus izoštrio. „Ommmmm” je bila jedna od popularnih mantri. U ovom slučaju, predlažem da ponavljate „pusti to,” ili „nebitno je,” ili „briga me.” Ove mantre će vas podsetiti da spustite loptu, ali su, takođe, korisne i za opuštanje.
Džejms je prethodnih nekoliko nedelja bio pod velikim pritiskom na poslu. Zadužen je za štand svoje kompanije na jednom velikom sajmu; sajam je za nedelju dana, i javili su se uobičajeni problemi i sitnice koje treba rešiti u poslednjem trenutku. Jedan od njegovih podređenih pitao je Džejmsa da li su katalozi kompanije utovareni na kamion koji vozi stvari na sajam. Džejms je iziritiran odgovario: „Idi ti proveri. Znaš gde je kamion. Je l’ treba sve ja da radim?”
Po izrazu lica svog zaposlenog, Džejms zna da ga je povredio, i odmah počinje da oseća strašnu krivicu. Njegov um počinje da neprestano ponavlja scenu, svaki put sve više pojačavajući ozbiljnost greške koju je počinio. Griža savesti ga muči i sledeća dva dana. Na kraju, Džejms misli da ga njegov radnik nikada više neće poštovati, a da je on loš šef jer je tako razgovarao sa svojim podređenim. Na kraju, Džejms oseća kako mora da se izvini.
„Džo, stvarno mi je žao što sam ti odbrusio onako pre neki dan. Cele nedelje me to muči i morao sam da ti se izvinim.”
„Ne znam o čemu pričaš,” odgovara Džo.
Iznenađen, Džejms nastavlja: „Sećaš se, prošle nedelje kad si me pitao za kataloge…”
„A to,” nasmeja se Džo, „Ma pusti, bre. Imao si naporan dan, i trebalo je sam da proverim. Nemoj da se nerviraš zbog toga.”
Džejmsu je laknulo što Džo nije ljut na njega. Ali je, takođe, iznenađen i zbunjen. Mislio je da je ozbiljno preterao i verovao je kako Džo misli da je on drkadžija.
Poenta je u tome da je Džejms preuveličao značaj svojih postupaka daleko iznad njihove važnosti za Džoa. Kažnjavao je sebe nedelju dana zbog nečega preko čega je Džo brzo prešao. Džejms radi ovakve stvari konstantno. Stalno razmišlja o svojim greškama, propustima i nedostacima i to ide do te mere da gotovo uvek oseća kako se mora iskupiti za njih.
Prihvatite sreću kao muškarac
Postoji više načina da sami sebe cimate. Dosta besnih muškaraca nadograđuje svoj bes „kažnjavajući” se češće i više nego što to zaslužuje. Nažalost, sklonost da budu prestrogi prema sebi često prati i oklevanje da prihvate dobre strane života. Tako besni muškarci jednom rukom tovare nesreću na sebe, a drugom drže sve dobre stvari na odstojanju. To je sumanuto, zar ne?
Zašto besni muškarci uskraćuju sebi zadovoljstvo? Kod mnogih, ova tendencija potiče iz dubokog osećanja lične inferiornosti. Setite se Poglavlja 4, gde smo rekli da brojni besni muškarci prosto ne veruju da su dobri onoliko koliko i drugi ljudi. Uvereni su da ne zaslužuju hvalu, pa čak ni sreću. Veruju da nisu jednako ostvareni, lepi, duhoviti, uspešni, iskreni, brižni, promišljeni ili šarmantni kao drugi. Besni muškarci se plaše da će neko saznati koliko su, u stvari, oni inferiorniji. Ovo suštinsko uverenje da su inferiorni sprečava besne muškarce da uživaju u pohvalama i priznanjima. Sećate li se Kevina iz Poglavlja 4? On nije hteo ni da prisustvuje gala večerama koje su organizovane u njegovu čast jer bi se tako osećao kao licemer. „Kada bi zaista znali kakav sam, ne bi bili tako fini prema meni.”
Vežba sreće: tražite i daće vam se
Bar jednom nedeljno, tražite od nekoga da vam pomogne ili da podeli sa vama svoje mišljenje – čak i ako vam ono nije potrebno. Pored toga, od ovog trenutka, pa do kraja života, kada vam neko uputi kompliment, ne dozvolite sebi da kažete išta drugo osim „hvala.” Nemojte objašnjavati zašto je kompliment upućen na pogrešnu adresu. Nemojte umanjivati ono što ste uradili da biste zaslužili kompliment. Samo kažite „hvala.”
Kada besni muškarci projektuju osećaj da su svi ljudi licemerni, počnu da veruju kako su svi komplimenti neiskreni. Pošto, suštinski, nemaju poverenja ni u koga, veruju kako treba da se čuvaju kad se drugi lepo ophode prema njima. Većina muškaraca koja se upeca na ovo nije ni svesna da tako razmišljaju o sebi. Kada ih pitate zašto ne vole komplimente, besni muškarci obično ne mogu da daju dobar razlog. Jednostavno su svesni da se osećaju nelagodno kad su u žiži pozitivne pažnje. Ne vole da ih javno hvale. Ne vole da pred drugima otvaraju poklone. Često ih je sramota od javnih izliva osećanja bez obzira da li je u pitanju ženski poljubac ili prijateljski zagrljaj.
Ova dva uverenja, kako ne zaslužuju da budu srećni i da drugi imaju loše mišljenje o njima, teraju besne muškarce da stalno drže podignut gard. Besni muškarci sebe konstantno nadziru kako bi sprečili da neka mana izađe na videlo, da ne bi rekli nešto pogrešno, da ne deluju kao neznalice ili kao da im je potrebna pomoć. Takva obazrivost je iscrpljujuća. Nikad ne spuštati gard isto je kao i učestvovati u boks meču bez pauza između rundi. Jedna od najtežih stvari za boksere je da u kasnijim rundama, kada su umorni, drže ruke podignute (da drže gard). Bokseri makar imaju pauze među rundama i mogu da odmore ruke. Besni muškarci se vrlo retko odmaraju, a možda se to nikada ni ne dešava. Konstantno držanje garda im crpi energiju i još više smanjuje sposobnost da se nose sa stresom i frustracijama, a povećava šanse da će početi da osećaju bes.
Prepoznajte svoje iracionalne misli
Sada smo stigli do najbitnije stvari koju besni muškarci mogu preduzeti da bi učinili svoj život srećnijim. Kroz celu knjigu sam pričao o nekorisnom ili iskrivljenom razmišljanju, i nagoveštavao sam da će takvo nekorisno razmišljanje kad-tad morati da se promeni. Krenimo.
Prvi korak u ispravljanju iskrivljenog, iracionalnog, nekorisnog razmišljanja je da naučite da prepoznate kada imate takve misli. Ovo deluje jednostavno, ali je teško postići. Većina besnih muškaraca nije navikla da ispituje misli koje stoje u pozadini njihovih emocija; oni, prosto, osećaju emocije. Ali, kad se bes rasplamsa, morate početi da postavljate sebi pitanje „zašto.” Kako biste ovo uradili, morate naučiti da istupite iz situacije koja budi bes u vama i da posmatrate sebe kao da ste objektivna osoba koja ne učestvuje u svađi. Na prvo pomaljanje nerviranja, zapitajte se šta vam smeta. Da li usputne komentare tumačite kao kritiku? Da li osećate kao da morate da se branite? Odstupite i razmislite umesto da reagujete kao što već godinama automatski činite.
Sledeća stvar koju treba da naučite jeste da obratite pažnju na sekvencu događaja koja je dovela do toga da pobesnite. Treba da obratite pažnju na sve što je rečeno, šta ste pomislili u svakom trenutku, i kako su vam se emocije menjale tokom događaja. Tipična sekvenca može ovako da izgleda.
Recimo da ste se vratili kući s posla umorni i besni (kao i obično). Kad ste ušli u kuću, supruga vas je dočekala i pitala kakav vam je bio dan. Ovo pitanje vas iritira i zato promrmljate nešto poput „kao i obično,” ili „isto sranje, drugo pakovanje.” Supruga nastavlja sa pokušajima da zapodene razgovor i pita vas: „Je l’ se desilo nešto zanimljivo?” Iz nekog razloga, ovo vas baš naljuti i odbrusite joj: „Rekoh da je sve bilo kao i obično.” Pripremili ste atmosferu za još jedno napeto, neprijatno veče provedeno u tišini. Zašto? Šta vas je tako brzo i toliko jako naljutilo?
Očigledan zaključak je kako nije u pitanju ništa što je u tom trenutku rekla vaša žena. Kad ste stigli kući, već ste bili u stanju iritiranosti. Besan odgovor je obično više od samog odgovora na trenutnu situaciju: na bes utiče dalja prošlost, bliska prošlost i sve ono što se dešava u datom trenutku. Ovo je važno. Veoma često, neposredna situacija koja dovede do besa nije njegov pravi uzrok. Možda su vas celodnevni kontakti s ljudima toliko iscrpili da ste jednostavno želeli da vas ostave na miru. Možda u toj situaciji svako pitanje koje bilo ko postavi deluje invazivno ili preteće.
Hajde da neposrednu situaciju pogledamo izbliza. Sve što vas je žena pitala je kakav vam je bio dan, a vama je to bilo iritantno. Zašto? Možda ne verujete da je to iskreno zanima budući da vas isto pita svaki dan. Ako ne verujete da je iskrena, to ukazuje na činjenicu da ne verujete ni da je inače iskrena. Ako ne verujete da je ženino pitanje iskreno, možda, zapravo, sebi govorite: „Ne zanima je kakav mi je bio dan.” A ako je ne zanima kako je protekao vaš dan, iz toga zaključujute da je nju „baš briga za mene.” Ta konstatacija vodi do „nešto nije u redu sa mnom,” „ja sam loš” ili nekih drugih varijanti na istu temu. Misaona sekvenca kroz koju prolazite obično postaje sve ličnija dok ne dođe do neke negativne izjave o vama lično.
Možda niste svesni da pomišljate ovakve stvari o sebi. Naročito kod besnih muškaraca, ovakve izjave o sebi su toliko česte da postaju automatske. Bilo kakva kritika, bilo kakvo dovođenje u pitanje vaših stavova, bilo kakav gubitak kontrole automatski vodi osećanju bezvrednosti. A dobra i loša vest u vezi sa tim je, sve to radite sami sebi – loša vest zato što je u pitanju bol koji ste sami sebi naneli, i koji je mogao biti izbegnut, a dobra – zato što imate šansu da odstranite ovakav bol iz svog života. Ne morate da podstičete sopstveni bes. Ne morate cimati sami sebe.
Znam da je teško poverovati u ovakav sled događaja, a naročito u njegov kraj („Ja sam loš”). Nemojte zaboraviti da svi mi sebi govorimo različite stvari. Na primer, malo je verovatno da će neko za sebe reći da je „loš.”Ali nije teško zamisliti da verujete kako nešto s vama nije u redu jer izgleda da vas niko ne poštuje. Takođe, nemojte zaboraviti da ovakve misli postanu toliko automatske i toliko ih brzo prizovete da se, isprva, morate koncentrisati i vežbati da biste ih postali svesni. Ipak, da biste zauzdali bes, morate početi da prepoznajete ove automatske izjave o sebi.
Iznenadiće vas koliko često imate ovakve misli o sebi. Delovaće vam kao da ste konstantno upleteni u ovaj iskrivljeni način razmišljanja. Ne dajte se obeshrabriti. Ako zapisujete sve te misli, razvijate uvid u svoja osećanja, a naročito u bes. Postoji još jedna korist od toga. Iako još nismo opisali načine za izmenu ovih obrazaca, mnogi klijenti su mi rekli da im je već sama ovakva analiza sopstvenih emocija pomogla da samostalno uvedu neke promene bez ikakve dalje pomoći. Razmislite o tome da nosite sa sobom blokčić, u koji ćete zapisivati negativne misli koje imate ili izreknete o sebi. Ako ne želite da nosite blokčić, koristite telefon, pa ih zapisujte. Bitno je da nađete način koji će vas navesti da obratite pažnju na ovakve misli sve dok se ne naviknete da to radite automatski.
Kad se podvuče crta, zaslužujete da budete srećni. Ne samo da to zaslužujete, već su ključevi sreće u vašim rukama. Možete i morate naučiti da prihvatate sreću i da dozvolite sebi da doživite dobre stvari u životu. Takođe, treba da naučite da progledate sebi kroz prste kad zeznete stvar. Počnite tako što ćete voditi računa o svojim mislima, uverenjima i emocijama kada se razbesnite. To neće biti lako na početku jer je veći deo misaonog procesa postao automatski i izvan vašeg svesnog razmišljanja. Ali probajte. Prestanite sami sebe da cimate.