Mostar me je dočekao kao da sam se vratila mestu na kojem nikada ranije nisam bila, ali sam ga oduvek nosila u sebi.
Čim sam zakoračila ka Starom mostu, vetar sa Neretve podsetio me je da sam u gradu koji ne priča samo istoriju, već svaku emociju urezanu u svoje kamene obale. Na mostu sam zastala, ne zbog pogleda, već zbog osećaja da stojim na pragu nečega što je i mit i stvarnost.
Stari grad je srce Mostara. Kaldrmisane ulice, miris začina, i svilenkasta muzika sa obližnjih terasa vodili su me kroz prošlost i sadašnjost istovremeno. Kazandžiluk, ulica zanatlija sa tradicijom dugom vekovima, sa svojih malih radnji i radionica, priča priču o ljudima koji su grad gradili rukama i dušom. Tu se oseća puls starog Mostara, dok šetaš između starih prodavnica, suvenirnica i kafića, i svaka terasa priča novu priču.
Pročitajte i ovo: Kapri – najlepše italijansko ostrvo
Robna kuća Razvitak, nekada simbol modernog, živog jugoslovenskog Mostara, danas stoji kao tiha uspomena na vremena kada su se ovde sastajale generacije. Krenula sam dalje, ka Sveučilištu u Mostaru, gde energija mladih razbija težinu istorije i podseća me da je ovo grad koji uporno bira život.
Pročitajte i ovo: Lepote zapadne Srbije, oj, Moravo, moje selo ravno!
Gimnazija Aleksa Šantić posebno me je dirnula. Tu, među tim zidovima, kao da još odzvanjaju njegovi stihovi o ljubavi, gradu i večitoj čežnji. U Mostaru je Šantić više od pesnika – on je simbol njihove duše, srce koje neumorno kuca i danas.
Pročitajte i ovo: Lastovo – najbolje čuvana tajna Jadranskog mora
Iako je posle rata devedesetih godina, srpski živalj u Mostaru sveden na nivo statističke greške, Aleksa Šantić i dalje živi u gradu na Neretvi. Spomenik najvećem srpskom lirskom pesniku nalazi se parku nedaleko od Starog mosta, ulica koja nosi njegovo ime nalazi se nedaleko od Gimnazije, a rodna kuća je očuvana i nalazi se par kilometara od centra grada.
Pročitajte i ovo: Tunis, Kartagina i Sidi Bu Said
Srpska pravoslavna crkva, uzdignuta i dostojanstvena, nosi u sebi tihe slojeve prošlosti uz Sabornu crkvu koja se i dalje gradi.
A Sahat kula – ona mi je ispričala priču zbog koje sam zastala. Legenda kaže da je podignuta kao zavet, kao poklon, kao dokaz ljubavi ili kao otkup slobode. Niko tačno ne zna. I to je ono što volim kod Mostara – svaka priča ima dve verzije, a obe su istinite na svoj način.
Pročitajte i ovo: Napulj – kako je nastala napolitanska pica
Dve kule koje čuvaju Stari most – Tara kula i Halebija kula – deluju kao tihi stražari vremena. Nekada su služile odbrani grada i naplaćivanju putarine za prelazak preko mosta. Danas se iz njih pruža pogled koji me je ostavio bez daha, dok razmišljam o vekovima koji su se ovde odigrali.
Pročitajte i ovo: Proputovanje kroz Transilvaniju – tajanstvenu zemlju vampira
Katolička katedrala i Karađoz-begova džamija stoje kao dva starinska čuvara grada koji je oduvek bio raskršće svetova. Penjanje do Koski Mehmed-pašine džamije nagradilo me je pogledom koji ostavlja telo bez daha, a srce bez reči. Muslibegovića kuća me je vratila u vreme kada se živelo sporije, ali intenzivnije, u ritmu sa baščama i avlijama koje šapuću neke stare tajne.
Pročitajte i ovo: Krstarenje istočnim Mediteranom
Kroz mostarske platane šuštala je jesen dok sam prolazila pored Gradske banje, čiji zidovi i danas čuvaju sećanja na neki drugačiji, topliji Mostar. Gradska vijećnica, obnovljena i ponosna, blista kao povratak identiteta. Hotel Neretva stoji kao rana koja čeka ozdravljenje, ali i kao spomenik svemu što Mostar jeste – nežan i tvrd, istovremeno.
Pročitajte i ovo: Baskija – crna ovca Španije
Iako sam mislila da sam Mostar već videla iz svih uglova, Fortica me je potpuno iznenadila. Penjući se do vidikovca, osećala sam kako grad polako nestaje pod nogama, a Neretva se presijava poput srebrne vrpce dok vijuga kroz kamenite obale.
Pročitajte i ovo: Ohridsko jezero – makedonski biser
Skywalk Jerdine je mesto na kojem se granice grada brišu – sa visine se vidi svaki krov, svaka džamija, katedrala, Sahat kula, Tara i Halebija kule, pa čak i platane koje šušte u centru. Kada stojim na staklenom mostiću iznad litice, srce mi lupa od uzbuđenja, ali i od duboke povezanosti sa ovim mestom.
Pročitajte i ovo: Lošinj, najmirisnije ostrvo Jadranskog mora
Mostar se tada ne doživljava samo očima, već celim bićem – grad postaje dah, prostor i emocija u jednom. Ovaj pogled je savršen podsetnik koliko je Mostar kompleksan, ali i neodoljivo lep, gde istorija i priroda zajedno stvaraju scenu koju ne zaboravljaš.
Pročitajte i ovo: Skopelos – grčko ostrvo bujne vegetacije, ovenčano holivudskim glamurom
Onda me je put poveo van centra, ka hercegovačkim čudima. Misište Bile izgleda kao mesto na kojem vreme stane samo da bi se predomislilo. Nekropola Radimlja kod Stoca, sa stećcima koji pričaju priče bez reči, deluje kao da lebdi između dva sveta.
Pročitajte i ovo: Trka s bikovima u španskom gradu Pamplona
U Kruševu sam osetila onu posebnu tišinu koja pripada samo svetim mestima. Humačka ploča, najstariji sačuvani ćirilični natpis, stoji kao dokaz koliko su koreni ovih prostora duboki i žilavi. U Ravlića pećini i Višićima sam osetila širinu Hercegovine, onu sirovu, iskonsku.
Pročitajte i ovo: 21 putovanje na koje treba da odete u životu da biste mogli da kažete da ste ”videli svet”
I tako sam se, opet, vratila na Stari most. Dok su se skakači pripremali za svoj hrabri ritual (doduše, više paradirali u kupaćim gaćama pred turistima, mameći pare od njih jer skače se samo kad se skupi dovoljno para od naivnih turista, pod kapom jesenjeg hercegovačkog sunca), ja sam shvatila: Mostar nije grad koji samo obilazim. To je grad koji me, svaki put, ispita koliko mogu da osećam.
Pročitajte i ovo: Kordoba – raskršće svetova i tajni kroz vekove
Mostar je priča koja se ne završava. Samo se nastavlja svaki put kad mu se vratim.
