Pre neki dan, jedan umereni sportski TV komentator, podsetio me je kako je prijatno povremeno čuti glas komentatora, ali ne stalno.

I kako je zanimljivo kada se neka statistika saopštava povremeno, a ne stalno. Aca Stojanović je, nažalost, uveo standarde koji su drugi momci sledili, a od kojih bole uši. Potom, boli i glava.

Na društvenim mrežama, ljudi se zabavljaju sprdnjom na račun obilja potpuno nepotrebnih informacija koje se saopštavaju u prenosima. Meni to odavno nije smešno.

Više od godinu dana utakmice na RTS -u gledam bez tona. Time sam uskraćen za zvuk sa tribina. Nije mi zvuk uskratio Aca, već njegov-a menadžer-ka.

Ta osoba je odgovorna što ja, čim imam priliku, gledam utakmicu na nekom drugom kanalu. Uf, baš su se potresli ovi sa RTS-a, pomislićete. Tačno, oni se neće potresti, jer i dalje plaćam pretplatu.

Ali, Roggenart u Kralja Petra nije dobio mojih 6000 RSD ni u martu. Sada ima četiri meseca kako ne svraćam više tamo, a išao sam skoro svaki dan. To je zato što se onomad prodavačica, pristigla sa druge lokacije, raspričala preko svake mere, objašnjavajući mi ono što mi se nije slušalo. Pravila se pametna, što bi se reklo.

Kada je zaposleni preterano ćutljiv, opet je odgovoran menadžer. Menadžer treba da mu ukaže šta treba da popravi (smanji, poveća, promeni). Kao i kada uđete u toalet OMV pumpe, pa je redovno čist. Tu se ne radi o nekoj revnosnoj higijeničarki koja je samostalno uvela visoke standarde, nego o menadžerima koji govore zaposlenima kako da urade posao po meri i očekivanjima mušterija.

Mislite da mi poređenje nije najbolje?

Pa što su onda bile potrebne tolike godine da druge naftne kompanije u Srbiji konačno imaju stanice koje mogu da pariraju OMV-u, a neke još uvek ne? Zato što nisu imali menadžere koji su u stanju da postave sistem rada koji dolikuje onome što putnici prolaznici žele. A imali su “mustru”. Mogli su lepo da iskopiraju uspešan fazon. Al’ džaba ti mustra, ako nemaš menadžera koji kapira šta treba da se radi.

A šta ćemo ako su očekivanja klijenata različita?

Pa, kada je u pitanju higijena, ne verujem da se tu puno razlikujemo. Ali kada je u pitanju količina informacija koju dobijamo od komentatora, ili od bankarskog službenika, ili od lekarke, ili od frizera – tu se sigurno razlikujemo po očekivanjima. I ne samo to, nego i mi sami smo promenljivi, te nekad želimo manje priče da čujemo, a nekad više, zar ne?

Setite se, makar ponekad, ovog teksta i primenite na poslu. I to ne samo u smislu da pripazite koliko pričate, nego i da usmerite one kojima ste menadžer-ka na to koliko pričaju. Bankarski službenik ili farmaceut, ne sme da bude rastrgnut između šefovog “sve treba da nudiš” i klijentovog “svi mi to nude”.

Dobitna mustra za njih je da imaju slobodu da balansiraju. Kako da balansiraju, treba da im pojasni menadžer.

Sportski komentatori  dobitnu  mustru imaju, i to baš u zemlji čiju fudbalsku ligu najviše vole. Britanski komentatori, dva u toku utakmice i još dva u toku poluvremena, zajedno ne izgovore toliko reči kao naši blagoglagoljivi momci koji sami prenose meč. Neka naši iskopiraju njihove i sve će biti u redu. Ne bole uši.