Naša narodna priča o Pepeljugi nije tako glamurozna, kao one drugih naroda, ali joj surovosti ne nedostaje.

Kao ni priči o ženi, o kojoj će ovde biti reč. Ukratko, Pepeljuga bez majke ostaje svojom krivicom, tako što joj vreteno na prelu upadne u jamu (što se nikako nije smelo dogoditi), nakon čega njena majka biva pretvorena u kravu, otac se ženi ponovo, a nedužnu životinju, na nagovor maćehe, nakon izvesnog vremena – zakolju i pojedu.

Za razliku od Pepeljuge braće Grim, naša domaća Pepeljuga carevog sina upoznaje u crkvi (ne na dvoru), na liturgiji, a za njega se i udaje (čime pravda trijumfuje), zahvaljujući pevcu koji svojim kukurikanjem fraze iz naslova ovog teksta – odaje mesto gde je sakrivena prelepotica.

Pročitajte i ovo: On se njoj jako dopada, ali bez svega onoga što uz njega ide

Današnje sakrivanje i otkrivanje lepotica, manje je komplikovana stvar. Ipak, postoji nešto što je zaista teško. A to je da, u neiscrpnom moru korigovanih, otkrijete onu pravu, autentičnu, unutrašnju ili spoljašnju lepotu.

Postojanje virtuelnog međuprostora omogućilo je da sebe, poput bilo kog proizvoda, predstavimo u najreprezentativnijem izdanju, kroz svima dostupan izlog društvenih mreža. Zahvaljujući aplikacijama za ulepšavanje, danas svi bez problema možemo postati Apoloni i Afrodite savremenih, virtuelnih univerzuma.

Pročitajte i ovo: Seksualno ucenjivanje – tamna strana interneta

Ima dosta dilema u umu i srcu svakoga od nas, ko aktivno učestvuje u životu koji se odvija na internetu. Glavna je – ko zaista stoji iza profilne fotografije postavljene na nekoj od društvenih mreža? To se zapitamo najčešće tek kada nešto u komunikaciji ili odnosu počne da škripi. Do tada, postavljene objave, kao Roršahov test – dopuštaju da u njih učitamo sve svoje neizrečene nade, snove, očekivanja.

Pročitajte i ovo: Da li stvarno ništa nije tako jednostavno?!

Priča koja sledi savršena je ilustracija za jednu od tih, realno-virtuelno, diskrapanci na koju jednostavno ne možete ostati imuni, koliko god da znate da su društvene mreže džungla u kojoj se svašta dâ sakriti.

Lepota žene, koja je ušla u moju kancelariju, na tim fotografijama na Instagramu, putena je i topla. Ima nečeg suptilno vragolastog u tom pogledu ispod nasmešenih obrva, nečeg zaista magičnog u tom osmehu koji kao da preti i obećava u isti čas. Ta lepota, iako zrela, bila je zaista anđeoska. Tu, na Instagramu.

Pročitajte i ovo: Da li varite ili gutate svoje emocije?

Iskra, kako ćemo je zvati za potrebe ovog teksta, psihoterapijsku pomoć potražila je u trenutku kada je životna bujica u kojoj se našla već ozbiljno nosila sve pred sobom – zdravlje, duševni mir, svaku nadu da može biti bolje. Njeno ispijeno, bledo, ispranih crta lice, ogromne, ugašene oči i tanka, pažljivo prikupljena kosa, kao i teško, slomljeno držanje, govorili su da preda mnom stoji umorna, preumorna žena, bez ikakve ideje ili energije za dalje.

Pročitajte i ovo: Odnos s partnerom je najsloženiji odnos

Konkretan povod za ovaj korak bila je njena ćerka, studentkinja, za koju je tvrdila da više ne zna kako da sa njom izađe na kraj, a zapravo – kako da joj pomogne. Devojka je imala razorne ispade besa, koji su u porodicu unosili haos i zebnju. U tim trenucima gubitka kontrole – priređivala je užasne scene (sa, i bez povoda), urlala, vređala, lomila stvari po kući, pretila samoubistvom. Iz njihovog okruženja, niko nije znao za tu gorku tajnu. Prvu, od mnogih.

Ta porodica je generalno imala dosta tajni. Ćerka problematičnog ponašanja, recimo, nije znala da je mama, pre desetak godina, prošla kroz traumatičan lični susret sa kancerom. Ona, i njena pet godina mlađa sestra, nisu znale ni da je Iskra imala mlađeg brata, koji je u svojim dvadesetim izvršio samoubistvo. Da je upravo Iskra bila ta koja ga je našla.

Pročitajte i ovo: Pet razloga zašto ne treba da se udaš za milionera

Devojčice, takođe, nisu znale da je Iskrina majka, dok je Iskra bila sasvim mala, umrla od te iste bolesti od koje je bolovala i njihova majka. Da je Iskra – sebi, ocu, i svom mlađem bratu, nakon što se otac propio, bila i otac, i majka, i sva ona bliža i dalja rodbina koja je odlučila da se distancira, podozrevajući valjda da nesreća nikada ne dolazi sama, i da je bolje držati se podalje.

Pročitajte i ovo: Kako otpustiti staro da bismo udahnuli novo

Da je Iskra osnovnu školu napustila, jer je morala da radi. U školi nikog nije bilo briga šta je sa devojčicom bez majke, i zašto su njene blistave ocene preko noći postale jedva prelazne. I zašto na časove dolazi umorna, dok njena odeća odiše mirisom benzina. Niko nije znao da je u brak ušla brzopleto, iz ogromne čežnje da nadomesti nedostatak primarne porodice, koja se nakon majčine smrti rasula, kao pokidana niska staklenih perli. Čak ni ona sama.

I tako je, na temeljima jedne ruševine, otpočeo novi život. Prvih desetak godina, uprkos nadama, nisu bile sjajne. Ipak, Iskra je uspela da svojim radom i upornošću, pametno iskoristi porodično nasleđe stečeno nakon očeve prerane smrti, otvorivši malu prodavnicu svežeg voća i povrća, zahvaljujući kojoj je uspela da izgradi i potpuno opremi porodični dom – velelepnu vilu na dva sprata, koja je imala sve pogodnosti za lep i udoban život.

Pročitajte i ovo: Opsesija kao početak rešavanja problema u odnosima

Ipak, materijalna dobrobit nije donela i porodični sklad. Osetivši se (naizgled) ugroženim postignućima svoje žene, suprug je sve više pio, sve češće izostajao iz porodičnih aktivnosti, i sve ogoljenije – pod dejstvom alkohola – ispoljavao ružnu stranu svoje prirode, koja je podrazumevala agresiju, bolesnu ljubomoru, psihičko zlostavljanje, neretko i fizičko.

Pročitajte i ovo: Suptilni, ali bolni obrasci verbalnog zlostavljanja

Uskoro je usledio i razvod, ali kako je pod teretom nesloge piljara u međuvremenu propala, ova disfunkcionalna porodica je i dalje ostala na okupu, u nekoj vrsti patološkog simbiotskog odnosa, iako je on vidljivo bio – koliko koristan, toliko i toksičan za sve njene članove, na nebrojene načine.

I pored toga što se Iskra, na prvi pogled, ni po čemu nije razlikovala od mnogih drugih koji dolaze u Savetovalište (više nego pristojno, čak brendirano obučena, elokventna, sklona introspekciji, visoko senzitivna, inteligentna), iz susreta u susret ogoljavala se bolna istina.

Pročitajte i ovo: Seen ili – tretman ćutanjem u toksičnim odnosima

Ova mala porodica bila je gladna. Bukvalno, gladna. Svaki dan bio je samo još jedan izazov preživljavanju. Nekada bi danima živeli na kuvanoj riži, ili hlebu i pekmezu, samo jabukama. Robu, u kojoj je trebalo izaći pred svet, majka je svako veče pažljivo prala i po potrebi, u hladnija jutra, sušila fenom, jer boljih komada nije bilo za svaku ponaosob.

Pročitajte i ovo: Kako da dosegnemo ličnu sreću?

Novca je retko bilo i za gradski prevoz, higijenu, zubara, nove naočare za vid… pa su se dovijale na razne načine. Računi za gas, struju, telefon, zaostale kamate… rasli su poput snežne lavine. Goli život je postajao, iz dana u dan, sve nedostupniji luksuz. Institucije, sa svojim zamršenim i birokratizovanim zakonima, nisu bile preterano od pomoći ovim ljudima kojima je pretio da ih pojede mrak krajnjeg siromaštva. Paradoksalno, kada biste ih sreli – u prodavnici, prevozu, na fakultetu, u parku, negde u prolazu, ni u snu vam ne bi palo na pamet da je tako.

I sad je pitanje – koliko je, oko nas, upravo tih i takvih pojedinaca, porodica, ljudi, koji svoju muku pred licem javnosti nose tako kao da ona ne postoji. Prolazimo li upravo pored nekog čija vitka figura nije odraz šika, već gladi.

Pročitajte i ovo: Kako emocije utiču na stvaranje bolesti?

Da li ova mlada osoba, koja sedi na predavanju tik pored tebe, lepo, pristojno obučena u nov Zarin duks – zaista nema veći problem od toga što je kupila njegovu tamnu, a ne svetlu varijantu? Da li taj čudan sjaj u očima onih pored kojih stojimo dok čekamo svoju stanicu da bismo sišli, zaista dolazi od inspirisanosti lepotom života, ili iz grča da se osmisli način kako da se uplati zaostali račun za mobilni, jer bez telefona i interneta umire i poslednja nada da se može ostati u kontaktu, pa tako i pronaći posao, prijatelj, bračni drug, sagovornik kome neće smetati naša tamna strana, jer je nikada neće ni upoznati?

Pročitajte i ovo: Važno je samo dobro se udati!

Koliko ljudi, zapravo, u ovom trenutku, sedi kod kuće za svojim kompom, telefonom, tabletom, u svoja četiri zida, osećajući se usamljeno, neshvaćeno, napušteno, bespomoćno, prestravljeno životom, budućnošću, onim što (ne) dolazi… dok njihovi profili na društvenim mrežama gore pozitivom, najboljom fotošopiranom verzijom jednog života, koji nigde drugde, sem tu, u fotošopu, i ne postoji?!

Pročitajte i ovo: Gordijevi čvorovi ljubavi – umete li da se razvežete?

Sa tim u vezi, a u kontekstu na početku pomenute bajke, jasno je da današnje (Insta) Pepeljuge sasvim sigurno teško donose odluku da izađu ispod korita, jer ni sam (današnji) carev sin ne bi bio oduševljen onim iz čega i sa čim Pepeljuga dolazi. Postalo je, dakle, sramotno biti to što zaista jesi.

Jer priču prodaje glamur, ne suština. I tako, dok sedimo u mraku svoje sobe i zaslepljeno skrolujemo „dvorske bajke“ koje se dešavaju drugima (ili ih i sami kreiramo koristeći se retkim prilikama za dobar ugao, naizgled egzotičnu destinaciju ili sjajan provod), lagano umiremo, gladni iskrene razmene, istine, osmeha i topline dodira drugog ljudskog bića, ne čineći istovremeno ni jedan jedini napor da to promenimo, iako smo svi duboko svesni da fotografija pečenog pileta možda izgleda zanosno, čak toliko da poverujemo da osećamo njegov miris, ali se definitivno ne jede, a još manje je nešto – od čega se zaista živi.

Pročitaj i ovo: Život i partnerski odnos na klackalici – Voli me, ne voli me – i koje tu srećan?!

Napomena: ljudi iz teksta su stvarni, ali njihove priče su donekle izmenjene, kako bi privatnost klijenata o kojima je reč ostala van domašaja široke čitalačke publike, koja bi ih u suprotnom mogla prepoznati.